“Невидљиве” судије

Да ли сте чули за неког судију (а да није ваш комшија или познаник)? Да ли сте чули за неки његов правни став? Да ли су вас у школи учили о неком значајном представнику ове професије, који је обележио епоху и значајно допринео развоју права? Да ли знате ко су ти људи? Одакле потичу, у шта верују, који су им идеали?

Вероватно ћете рећи да је наше правосуђе у тако лошем стању, да у њему и нема судија за које би ваљало чути. Да ни нема правних ставова који би били вредни пажње. Но, да ли је заиста тако? Да ли је тачно да баш ни један припадник правосудне професије није заслужио поштовање? Или, још пре, да ли је одувек било тако? Да ли баш никада нисмо имали судију којим би се поносили макар колико и војсковођама, државницима или спортистима? Не верујем да јесте. Мора да је нешто друго у питању.

Специфичност судијског позива налаже суздржаност и непристрасност, и стога судије не спадају у људе којима је препоручљиво често појављивање у јавности. Међутим, да ли то значи да судије морају остати потпуно невидљиве и непознате друштву које им је поверило значајан задатак? У друштвима којима тежимо, судије представљају проминентне и веома „видљиве“ фигуре, чији се глас слуша и које се, када то друштвена дебата захтева, изјашњавају о разним питањима од јавног значаја (законима, реформи система, абортусу, казненој политици, верским слободама и слично). Насупрот томе, код нас је брижљиво негован модел судије који „говори само у пресуди“. Социјалистичко друштво у којем је обликовано домаће правосуђе, наведени модел развило је до крајњих граница, тежећи послушном судију апаратчику. Анти-елитизам и безименост, тако су постали генерацијске карактеристике професије. Јавност је за судије сазнавала само када буду ухапшене, разрешене или убијене.

Иако систем у којем судија избегава изношење сопствених ставова, осим у конкретном предмету, на први поглед обезбеђује потребну дистанцу и делује исправно, модел „невидљивог судије“ крије и озбиљне замке. „Скривање“ судија, праћено њиховим добровољним „кабинетским егзилом“ и одбијањем да се, готово у било којој ситуацији појаве у јавности (осим када због повреде сопствених права од јавности затраже подршку), вишеструко је штетно. Под плаштом бриге за самосталност и независност, производи се најчешће, управо супротан ефекат. Судије без „имена и лика“ лакше постају предмет притисака и уцена. Осећај социјалне непрепознатљивости, представља плодно тло и за развој осећаја професионалне угрожености и страха. Са друге стране, ова својеврсна социјална аутистичност, озбиљно штети и самим судијама. Одијум јавности, неповерење у правосуђе и судске одлуке, често медијски изазване, неупоредиво је лакше генерисати и одржавати када су судије у потпуности анонимни људи.

Пре неколико дана у дневној штампи је објављен текст у којем је садржан и наводни коментар једног судије Врховног касационог суда који је „желео да остане анониман“. Заинтересовао ме је тим поводом, не наводни коментар колеге, већ коментар једног од читалаца који је навео како је управо у томе „цео проблем“. Тешко је, каже читалац очекивати „интегритет и самосталност … обичних судија кад један судија Врховног суда не сме да стане иза својих речи?“. Не знам да ли је текст који је овај дневни лист пренео аутентичан, али, чак и уколико није, ипак представља парадигму стања у професији и верну реплику многих ранијих стварних епизода. При томе, могао бих се у потпуности сложити са размишљањем читаоца. Зашто би судија било ког суда, дајући коментар, тражио да „остане анониман“? Зашто би се и од кога крио? Чега би се и зашто плашио? Ако је пак захтев за анонимношћу постављен због неприличности коментара, зашто је коментар уопште дат?

Када сам својевремено почео са писањем блога, значајан део колега, отворено је изражавао скепсу. Верујем да и данас већина, позивајући се првенствено на неуобичајеност мог поступања, не оправдава то што радим. Иако често неспремно да се супротстави чак и екстремним примерима непрофесионалности у струци, правосуђе парадоксално, показује значајан степен унисоности када је реч о супротстављању било каквим, па макар и бенигним новотаријама, попут писања блога. Бранша која хронично пати од неповерења јавности, и којој се редовно пребацује значајан део одговорности за кашњење у досезању демократских стандарда, ревносно негује моделе, од којих су неки значајно допринели постојећем стању.

Реформа правосуђа не може се свести на „поправљање статистике“, брже решавање предмета и прописивање критеријума за „мерење“ успешности. Стварна промена постојеће слике о домаћем судству неће бити могућа уколико понудимо само бројке и графиконе уверавајући грађане да ови показују бољитак. Озбиљна реформа, уверен сам, почиваће на темељној промени „модела“ судије који познајемо. Уместо невидљивог и безименог чиновника, који је деценијама стваран, судија којем ће грађани веровати, мораће убудуће чешће да „излази из кабинета“, чешће да проговара и заувек одустане од захтева за давањем „анонимног коментара“. Једном речју, мораће да покаже људски и професионални лик. Стварна реформа правосуђа, поред многих других аспеката, мора обезбедити, како право јавности да упозна своје судије тако и право судија да од грађана више не буду скриване. Само тако биће могуће избећи обе врсте изненађења. Како оних до којих долази када јавност сазна за судију који се огрешио о струку, тако и оних до којих долази када та иста јавност сазна за судију који је пензионисан у двособном стану, из којег је четрдесет година градским превозом одлазио на посао.