„Претпоставка невиности – пажња крши се!”

Ако нас са паклице цигарета упозоравају да „пушење угрожава људе у околини“, а на ТВ каналима да „програм може бити штетан за осетљивије особе“, зашто нас у медијским извештајима о кривичним поступцима не би упозоравали да „садржај може бити штетан по право окривљеног да буде сматран невиним док се супротно не докаже“?

Иако сам уверен, да је домаћа медијска сфера последњих месеци досегла један од најкритичнијих момената  када је реч о неукусу у извештавању о кривичним поступцима, кривичним делима и окривљенима, не мислим да говорим о томе. Било би узалудно, трајало би предуго, а није ни у опису мог радног места. Уместо тога, покушаћу да на овај, по мом мишљењу озбиљан проблем, укажем из нешто другачијег угла.

Очигледно је наиме да механизми заштите од непрофесионалног извештавања о актуелним кривичним поступцима (и онима који још увек нису започели), још увек не постоје. Одредба члана 3. став 2. Законика о кривичном поступку, према којој су, између осталих и средства јавног информисања дужна да се придржавају претпоставке невиности и да својим јавним изјавама о окривљеном, кривичном делу и поступку не повређују права окривљеног, у пракси на жалост остаје само “жеља”  законодавца. Медији се у циљу постизања  тиража и гледаности, те задовољавања најнижих порива публике, утркују управо у супротном – што чешћем, домишљатијем и надахнутијем кршењу претпоставке невиности! И у томе их нико озбиљно не спречава!

Ако је то већ тако  (а јесте), и ако је вероватно да у скорије време релевантна тела и удружења неће успети да појаву сведу на прихватљиву раван (а неће), онда је, чини се, потребно пронаћи механизме који ће макар донекле умањити штету. Сматрам да би законодавац могао да предвиди обавезу медијског извештача да увек када извештава о одређеном учиниоцу кривичног дела у видљивом делу текста или прилога, означи да се садржај који следи односи на лице које се по члану 34. ст. 3 Устава РС „сматра невиним све док се његова кривица за кривично дело не утврди правноснажном одлуком суда“.

Овакво решење наравно не би драстично променило ствари. Баш као што и ознака на цигаретама најчешће не одговори загриженог пушача од поновног отварања паклице. Ипак, овакво упозорење могло би навести макар један део медијских конзумената на опрезнији приступ извештају, подсећајући  да је могућ и другачији исход. Сигуран сам да би са мање жеље за “враћањем смртне казне” или “телесног сакаћења” био читан чланак у којем би поред одреднице “Монструм” или “Сотона”, било наведено да је реч о особи, која је правно посматрано невина! Јер, оно што лаици сматрају парадоксом права и неживотношћу правне форме, често је последња брана друштвеној анархији.

Поред тога, у друштву које хронично пати од недостатка правне културе, оваква обавеза могла би пружити и значајан допринос подизању исте, барем када је о основним цивилизацијским тековинама реч. Значајан део читалаца који нема правничко образовање, на овај начин био би у прилици да упозна смисао и значај ове важне презумпције и да се, можда, према истој другачије одреди.

Напослетку, наведено упозорење могло би отрежњујуће деловати и на неке учеснике у кривичном поступку, па и суд, који нажалост, и сам повремено показује забрињавајућу склоност потпадању под утицај различитих медијских кампања.

Препустимо ли се другачијим токовима, може се догодити  да судске одлуке у медијски експлоатисаним случајевима, све чешће постану само верификација унапред припремљеног  исхода. У таквим условима неће бити тешко замислити  ни “риалити програме” у којима ће гледаоцима бити омогућено да путем смс порука, учествују у доношењу јавне одлуке о томе ко ће завршити у затвору а коме ће ипак, бити подарена слобода.