Колега Војислав је поставио питање, које сам због значаја заједно са одговором поставио на насловну страницу:
Поштовани, молили бисмо Вас да нам дате одговор на ово питање, пошто су мишљења подељена.Ако је пуномоћник три приватна тужиоца ставио на терет окривљеном извршење једног кривичног дела клевете и при томе остао у завршној речи, а у опису радње извршења је наведено да је окривљени приликом давања изјаве оклеветао истовремено три лица, да ли је првостепени суд овлашћен да измени правну квалификацију и окривљеног огласи кривим за три кривична дела клевете (идеални стицај)?
Млади сарадници Првог суда!
Млади сарадници Првог суда!
Одговор:
Dragi kolega,hvala na interesovanju za blog i Vašem pitanju. Ukoliko sam dobro razumeo, pitanje se odnosi na dilemu da li je sud ovlašćen da činjenični opis krivičnog (ih) dela ponuđen od strane tužioca drugačije kvalifikuje, u ovom slučaju težom kvalifikacijom od one koju je tužilac naveo. Ako je moje shvatanje pitanja tačno, odgovor je “da”. Iako se verovatno većina kolega sa tim neće složiti, pozivajući se na zabranu osude za teže delo (ili veći broj dela) od onog u optužnom aktu, mišljenja sam da se identitet i u ovom kao i u ostalim slučajevima odnosi isključivo na činjenični supstrat optužnog akta (čl. 351 ZKP). Naime, u stavu 2. ovog člana izričito je predviđeno da sud nije vezan u pogledu pravne ocene dela date od strane tužioca. Ova nevezanost kreće se u svim pravcima i bez obzira na to da li je ocena suda da je reč o “težoj” ili “lakšoj” pravnoj kvalifikaciji od one ponuđene od strane tužioca – sve dok je sud ostao u okvirima ponuđenog činjeničnog stanja. Prema tome, sud je ovlašćen da krivično delo kvalifikovano u optužnom aktu kao jedno delo uvrede, pravno kvalifikuje kao tri krivična dela uvrede, sve dok ovakvu pravnu kvalifikaciju pronalazi u činjeničnom opisu tužioca.
Iako je, kako sam naveo, suprotno shvatanje prema kojem bi ovo predstavljalo nedozvoljenu povredu identiteta danas zastupljenije i neretko se sreće i u odlukama sudova, to ne znači da je ono i ispravno.
Iako je, kako sam naveo, suprotno shvatanje prema kojem bi ovo predstavljalo nedozvoljenu povredu identiteta danas zastupljenije i neretko se sreće i u odlukama sudova, to ne znači da je ono i ispravno.
Nadam se da sam Vam makar donekle pomogao u vašim razmišljanjima.
Puno pozdrava!
MM
One Response
Ovo što ću napisati nije u direktnoj vezi sa gore postavljenom temom, ali je u vezi sa jednim delom Vašeg odgovora, gde navodite da je sud dužan da ostane u okvirima u optužnici ponuđenog činjeničnog stanja.
U praksi (kao branilac optuženih) ponekad imam ovakve situacije:
iz činjeničnih navoda optužnice proizlaze neki elementi bića krivičog dela, ali nema jednog bitnog elementa (npr. kod krivičnog dela Nedozvoljen prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi iz čl. 350 st. 2 KZ, pored ostalih elemenata bića kriv. dela, ima uopšteno navedene “namere da sebi ili drugom pribavi kakvu imovinsku korist”, ali uopšte nije navedeno u čemu se ta korist ogleda u konkretnom slučaju).
Nakon održanog glavnog pretresa sud izrekne osuđujuću presudu, pri čemu je izreka presude identična činjeničnim navodima optužnice (dakle, sadrži nedostatak kao gore opisano).
Tu presudu odbrana pobija žalbom, u kojoj između ostalog istakne da izreka presude ne sadrži sve elemente bića krivičnog dela, jer, iako je navedeno “namere da sebi ili drugom pribavi kakvu imovinsku korist”, a to je samo parafraza zakonskog teksta bića krivičnog dela, nema konkretizacije u čemu se ta korist navodno ogleda (npr. xxx dinara ili eura i sl.).
U žalbi bude navedeno da je to posledica identičnog činjeničnog teksta optužnice, koji je sud do u reč prepisao u izreku presude. Na osnovu ovog elementa odbrana u žalbi istakne da iz činjeničnih navoda optužnice i izreke presude ne proizlaze svi elementi bića krivičnog dela, i predloži drugostepenom sudu da prvostepenu presudu zato preinači u oslobađajuću, jer predmet optužbe nije krivično delo (nije zato što nema konretizovan jedan njegov bitan element, nego umesto toga samo parafrazira odredbu KZ). U žalbi odbrane nije predloženo ukidanje presude, nego njeno preinačenje.
Drugostepeni sud tu presudu ukine, sa obrazloženjem da im je takva izreka presude nerazumljiva (što u žalbi nije tako istaknuto, nego je istaknuto da to nije krivično delo).
Nakon toga pre početka (ponekad i na samom kraju) pretresa, javni tužilac izmeni optuž
nicu, i u njene činjenične navode doda da je optuženi postupao u nameri da sebi pribavi npr. 500 eura. Sud ponovo donese osuđujuću presudu, u čijoj izreci bude navedeno da je korist 500 eura. Na tu drugu presudu odbrana izjavi žalbu, u kojoj istakne da javni tužilac nakon ukidanja prve presude nije bio ovlašćen u optužnicu uneti element bića krivičnog dela kog nije bilo u prvoj optužici i presudi (koju je tužilac pobijao samo zbog odluke o krivičnoj sankciji). Posledično, tog elementa nije smelo biti u drugoj presudi.
Drugostepeni sud odbije tu žalbu, sa argumentacijom da je javni tužilac ovlašćen menjati optužnicu do kraja postupka, a nije došlo do aktivacije zabrane reformatio in peius jer je postojala žalba javnog tužioca i na prvu presudu. Zahtev za zaštitu zakonitosti bude odbijen sa istom argumentacijom.
Šta je Vaše mišljenje o ovome, u kontekstu toga da je ukazivanje odbrane da nema elementa bića krivičnog dela u žalbi na presudu “podučilo” javnog tužioca da isti kasnije unese u optužnicu, i time kasnije otežalo položaj optuženom. Da li je to zloupotreba (od strane tužilaštva i suda) prava na žalbu, u tom smislu da je tužilaštvo žalbu odbrane iskoristilo kao sredstvo da nauči šta treba da upiše u optužnicu ? Znam, čitao sam Biltene Vrhovnog suda Srbije (ili Kasacionog) na temu Reformatio in peius, gde se to prikazuje upravo ovako kako ja i navodim, ali, oni to ne primenjuju u praksi. U praksi se tužiocu omogućava da praktično neogračičeno menja optužnicu i nakon ukidanja prve presude, iako je žalbu izjavio samo zbog odluke o krivičnoj sankciji. Ovim se odbrana stavlja pred nerešivu dilemu: ako to ne istakne u žalbi, opstaće osuđujuća presuda, a ako istakne, podučiće javnog tužioca šta da doda u činjenični opis optužnice na ponovljenom suđenju. Najvažnije pitanje je: da li je i kako drugostepeni sud povredio zakon kada je postupajući po prvoj žalbi odbrane ukinuo presudu (što u žalbi odbrane nije predloženo), umesto da ju je preinačio kako je odbrana i predložila usled nedostatka bitnog elementa bića krivičnog dela u izreci presude.
Kao argumente da je odbrana u pravu, navodim sledeće:
“Član 394. (1) Prvostepeni sud kome je predmet upućen na suđenje uzeće za osnovu raniju optužnicu”
Član 378.
(5) Tužilac može, s obzirom na rezultat pretresa…izmeniti optužnicu u korist optuženog”.
Ovo poslednje znači da u situaciji održavanja glavnog pretresa pred drugostepenim sudom javni tužilac optužnicu sme menjati samo u korist optuženog, ne i na njegovu štetu. Ne vidim osnova zašto isto to ne bi važilo u slučaju ukidanja presude i ponavljanja postupka pred prvostepenim sudom. Drugim rečima, zašto bi ova garancija važila samo za glavni pretres pred drugostepenim sudom, a ne i za ponovljeni pretres pred prvostepenim.