Успешно спроведен кривични поступак, па чак и успешно изведен закључак, још увек не представљају крај посла судије у конкретном кривичном предмету. Постоји још увек озбиљна опасност да сав тај труд „падне у воду“. Реч је о изради пресуде, том последњем али изузетно значајном кораку. Озбиљнији пропусти у „последњој рунди“, често прекрију све добро што је било учињено раније. Лоше написана пресуда упропастиће и најбоље спроведени поступак. Добро написана пресуда и нечему што није било савршено, може донети „прелазну оцену“
Разматрајући свакодневно већи број одлука и анализирајући грешке које сам својевремено и сам правио, на овом месту сам покушао да издвојим пет најчешћих грешака који се чине приликом израде пресуде и који редовно воде њеном укидању.
- Пропусти у контроли изреке пресуде
Када бих био ограничен да давање само једног савета онима који почињу са израдама судских одлука, вероватно бих изабрао да кажем како никада није довољно пажње коју морамо посветити контроли онога што је наведено у изреци пресуде. Исцрпљене дуготрајним поступцима и пажњом усмереном на правилност процедуре, судије неретко запостављају контролу изреке пресуде. У томе им својеврсну „помоћ“ пружају и непрецизно па и погрешно састављани диспозитиви оптужних аката, који се, једном када прођу (најчешће недовољну контролу по приговору или од стране председника већа), директно преузимају у најзначијији део одлуке.
Зато је увек неопходно имати на уму да је изреку потребно више пута преконтролисати. Овакав приступ омогућиће педантан преглед њених елемената. Потребно је проверити да ли су сви елементи кривичног дела описани или неки недостаје (увек, а највише када се чини непотребним, преконтролисати законски опис дела), да ли постоје нелогичности и грешке, да ли има сувишних и збуњујућих момената, да ли су индивидуализовани предмет и последица, да ли су наведени чланови на основу којих је казна ублажена, да ли све то што је написано звучи смислено и могуће, итд.
На овај начин избећи ће се честе ситуације где у изреци недостаје опис (не само цитирање законског текста) појединих елемената дела за који је окривљени оглашен кривим или је изрека конфузна и неразумљива. Такође, избећи ће се и укидање одлуке „због глупости“, како се то у жаргону каже, до којег је дошло најчешће услед немара и које се лако могло избећи.
- Недостатак разлога
Свака одлука има неке разлоге, али немалом броју одлука недостају стварни разлози. Наравно да то није „специјалитет“ само одлука првостепених судова, већ се овакве праксе срећу и у вишим инстанцама. Међутим, где год да су, треба их избећи.
Основно питање које у том смислу пре одашиљања одлуке треба поставити је: да ли смо заиста објаснили како и зашто смо нешто утврдили или смо само препричали ток поступка, односно: да ли смо оно како о овоме размишљамо успели да стварно пренесемо у тексту или смо читаоца оставили да сам закључује?
Само набрајање доказа није довољно. Нарочито новије одлуке „болују“ од овог проблема. Употреба компјутера и copy-paste технологије, велики број одлука претвориле су непрегледни зборник у потпуности цитираних записника са главних претреса. Требали би само видети поједине од њих! На по педесет (некада и више страница), цитирају се у потпуности (са све одбијеним питањима!), искази окривљених, сведока и вештака. Тек на последњој страници или две, врши се накаква збрзана анализа, која, готово ничему не може да послужи. Замислите само онога ко би заиста кренуо да чита овакву одлуку. Шта би из ње закључио, да ли би ишта разумео и да ли би издржао до краја?
Однос обима цитирања изведених доказа (ако већ само цитирање сматрате нужним) и суштинске анализе мора да буде обрнут – у корист анализе. Стога често млађим колегама саветујем писање одлуке које према систематици и стилу одступа од онога што је доминантно у нашој пракси, и што се из генерације у генерацију, преноси путем „пелцера“ сумњивог квалитета. Предлажем им да, уместо непотребног цитирања садржине изведених доказа одмах крену у суштинску анализу у којој би, само у најважнијим цртама, представили садржину доказа. Тако на пример: „чињеницу да је окривљени тога дана био на месту А – суд је утврдио из исказа сведока Б који је наведо да га је видео на овом месту, као и на основу увида у фотографију са скупа који је наведеном приликом одржан“. Или: „чињеницу да је оштећени том приликом задобио тешку телесну повреду, суд је утврдио на основу медицинске документације, као и на основу исказа сведока А који је навео како га је видео како, након саобраћајне незгоде повређен лежи на коловозу“. Јасно је да је при оваквом приступу, претходно детаљно цитирање исказа сведока А или садржине медицинске документације, непотребно. При томе, пресуда ће бити јаснија и прегледнија, а ништа неће изгубити у садржинском смислу.
- Конфузно образложење
Као и пре било каквог писања (научног рада, писма, коментара на блогу…), потребно је направити јасан концепт онога што се жели рећи. Потребно је направити план. Сигурно ћемо погрешити уколико одмах почнемо да пишемо, без плана. Тада, ма колико нам се чинило да имамо сређене и јасне мисли, допуштамо да нас оне воде (што у писању није добро, осим ако нисте Вирџинија Вулф J).
Конфузна образложења су, нажалост веома честа. Чак и када се иза њих назире правилна одлука и постојање уверљивих разлога, она неминовно доводе до „губљења нити“ од стране онога који чита, са свим могућим последицама по пресуду, поготово ако је онај који „губи нит“ и онај који о пресуди одлучује. Зато се трудите да избегнете ову ситуацију.
Пре писања, размислите добро о томе шта су спорна питања која је потребно образложити и којим редом ће то бити учињено. У већини случајева, постоји свега неколико одлучујућих питања која треба обрадити. Њима посветите највећу пажњу!
Да би у томе успели, морате образложење „очистити“ од свега што је мање битно или у потпуности небитно. Ово ћете постићи тако што ћете одмах на почетку, само укратко утврдити шта током поступка није било спорно међу странкама, поткрепљујући ово неоспоравање и другим постојећим доказима, прелазећи брзо на суштину. Само тако, пажњу онога који чита (или још горе – анализира) одлуку, задржаћете на суштинском аспекту.
Трудите се да читаоца убедите својим аргументима! И овде помаже систематика. У правдању свога става, увек пођите од најснажнијег аргумента којим располажете, идући ка помоћним аргументима, којима поткрепљујете став. То ће утицати на прегледност ваших закључака и помоћи ономе који чита да јасније сагледа вашу мисао.
При томе, не избегавајте да се суочите и са супротним становиштима. Веома је значајно када у пресуди полемишете и са ставовима које нисте прихватили, имајући у виду да ће ови највероватније бити предмет жалбе, па на тај начин унапред износите одбрану свог закључка.
- Контрадикторно образложење
… или „скакање себи у уста“, представља још једну, изузетно честу грешку, која води сигурном укидању пресуде. Најкраће речено, овде се на једном месту каже једно, а на другом месту, поводом исте те ствари, нешто сасвим другачије и неспојиво са првим. Најчешћи пример у последње време представљају случајеви у којима суд у изреци наведе да окривљеног ослобађа услед непостојања дела (чл. 355. ст. 1. т. 1 ЗКП-а), док у образложењу наводи како није утврдио да је окривљени кривично дело извршио (или још чудније – како је утврдио да окривљени дело није извршио!). Има и других примера (окривљени се оглашава кривим за самовлашће, а у образложењу се наводи да из доказа јасно произлази да није имао основа да верује да је ствар његова).
У сваком случају, контрадикторно образложење је неопходно избећи. Да би се то постигло, потребно је код писања пресуде применити све оно што је раније речено, али и овде, још једном применити „златно“ правило – још једне провере текста пре његовог експедовања. Када то чините, пробајте да пресуду читате не као неко ко ју је писао, већ као неко ко се спрема да се на њу жали!
- Предуге пресуде
На послетку, али никако најмање важно: дужина пресуде често је обрнуто пропорционална дужини њеног „трајања“ у правном систему! Неретко, нарочито судије на почетку каријере, страхујући да им пресуда не буде укинута, у њих уносе баш све или готово све за шта мисле да им може помоћи на „страшном суду“ другог степена. Погрешно!
Треба најпре имати у виду да, што је пресуда дужа, то је већа шанса да у њој направите неку (или више) од раније поменутих грешака. То не значи да пресуду по дужини треба приближитихаику поезији (чега такође има у пракси), али значи да се непотребно дугих писања, треба клонити.
У познатом филму „Амадеус“, након што му је завидни Салијери одсвирао своје музичко дело, Моцарт, износећи своје импресије каже: „све то, само са мање нота“. Велики уметник желео је да саопшти колеги да његово дело ништа не би изгубило, већ би само добило, уколико би биле изостављене непотребне ноте и деонице.
Слично је и са пресудом. Пре њеног коначног упућивања, проверите да ли је могуће избрисати још коју непотребну „ноту“. Видећете да ће након оваквих резова, пресуда бити далеко јаснија и самим тим боља. Наравно, и са више шансе за опстанак у жалбеном поступку.
1 – 5 од 5
Анониман је рекао…- E kolega dragi kada bi svi kao Vi gledali na neke stvari onda bi nam pravosudje bilo daleko uredjenije i sredjenije.
- Коментар је избрисан
- Аутор је уклонио коментар.
- Majic је рекао…
- Zahvaljujem Vam se na komentaru i pohvalama. Raduje me ako Blog uspeva da dopre do ljudi zainteresovanih za struku i da pokrene debatu o pitanjima za koja smatram da su od značaja. MM
- Анониман је рекао…
- Dragi kolega, ne znam da li ti je još uvek aktivan blog ali evo da napišem nešto. Ja sprema pravosudni i svaka pomoć u izradi predude mi puno znači s obzirom da mislim da nijedna moja nije dobra i da ću napraviti veliku grešku na polaganju istim.
- Majic је рекао…
- Uvazeni kolega,
Blog je još uvek aktivan ali ne stižem da blogujem onoliko često koliko bih to želeo zbog obaveza na poslu. Nadam se da će priprema pravosudnog ipak biti uspešna.U međuvremenu, mogu da Vam preporučim priručnik “Prvostepena krivična presuda – veština pisanja” koji je nedavno izašao u izdanju “Paragrafa”. Napisao sam ga upravo sa ciljem pružanja pomoći onima koji pripremaju pravosudni ispit, kao i onima koji čine “prve korake” u izradi presude.
Puno pozdrava!
MM
One Response
Предлажем им да, уместо непотребног цитирања садржине изведених доказа одмах крену у суштинску анализу у којој би, само у најважнијим цртама, представили садржину доказа. Тако на пример: „чињеницу да је окривљени тога дана био на месту А – суд је утврдио из исказа сведока Б који је навео да га је видео на овом месту, као и на основу увида у фотографију са скупа који је наведеном приликом одржан“. Или: „чињеницу да је оштећени том приликом задобио тешку телесну повреду, суд је утврдио на основу медицинске документације, као и на основу исказа сведока А који је навео како га је видео како, након саобраћајне незгоде повређен лежи на коловозу“.
Nisam pisao niti ću pisati nijednu presudu, ali sam kao branilac napisao mnogo žalbi na presude. Smatram da je gore predloženi pristup moguć samo kod dokaza koji su jednostavni i nisu kontradiktorni. Nije pravilno tako postupiti kod dokaza koji iziskuju podrobniju analizu. Da ilustrujem jednim primerom koji mi se dogodio:
– oštećeni je kod istražnog sudije izjavio da sada zbog proteka vremena više ne bi mogao da prepozna počinioce krivičnog dela (dve osobe koje je navodno na kratko video noću u svom dvorištu). Na glavnom pretresu je isti oštećeni prvo izjavio da u svemu “ostaje” pri iskazu koji je dao istražnoj sudiji (što znači i malopre navedeno, da ne bi bio u stanju prepoznati počinioce). Nakon toga, na pitanje predsednice veća ko su počinioci, izjavio je da su to lica koja sede na mestu na optužene, a tek nakon toga se okrenuo nazad i pogleda ta lica.
Nakon svega toga, sud u osuđujućoj presudi napiše samo to da je oštećeni na glavnom pretresu potvrdio da su optuženi lica koja je video u svom dvorištu, i da je na osnovu toga sud utvrdio tu činjenicu, a pri tome sud u presudi prećuti gore opisano (da je oštećeni prvo izjavio da zbog proteka vremena ne bi bio u stanju prepoznati počinioce). Posledično tome, u presudi izostaje i ocena zašto onda verovati oštećenom da zna ko su počinioci.
Zato tvrdim da je kod neke vrste dokaza poželjno prvo opisati šta je npr. svedok sve iskazao (navesti sve varijante njegovog iskaza, kod onih svedoka koji su menjali iskaze), a zatim navesti u šta mu se od toga i zašto veruje.