Када ме је пре неколико дана комшија – грађевински инвеститор након продаје неколико станова и сведочења о износима који су наплаћени купцима упитао како да постане нотар, знао сам да је ђаво однео шалу…
Подсетило ме је то на речи једног професора који ми је, када сам му својевремено саопштио да намеравам да каријеру започнем у правосуђу рекао: „Шта ћеш тамо, тамо иду лоши ђаци“. Иако помало револтиран, схватио сам касније да је искусни професор, пуно пре мене познавао реалне прилике.
Као што не може бити законит правни посао код којег би без сагласности власника неко продао његову кућу или преузео обавезу на његов рачун, тако ни овде тужилац и окривљени не би могли овим споразумом „у четири ока“, на било који начин утицати на права и обавезе других учесника у поступку.
У поплави свеопштег шунда, глади за сензацијом и туђом патњом, у домаћим медијима етаблирала се још једна забрињавајућа појава. Истраге у предметима у којима „постоји интересовање јавности“ могу се, као некада комбиновани фудбалски преноси, из минута у минут пратити на телевизији или у новинама.
Зашто је постало опште место да су закони код нас „можда и добри али се не примењују“ и није ли то један од основних узрока разноврсних невоља у којима се друштво налази?
