Ustavne oblande za novu normalnost
Dakle, ne treba imati zablude. Nažalost, ni nakon najnovijih izmena Ustava nećemo dobiti nezavisno pravosuđe. To je loša vest. Dobra vest je da ono neće biti ni mnogo gore nego što je sada.
Dakle, ne treba imati zablude. Nažalost, ni nakon najnovijih izmena Ustava nećemo dobiti nezavisno pravosuđe. To je loša vest. Dobra vest je da ono neće biti ni mnogo gore nego što je sada.
Intervju dat novinarki Al Jazeere Ivani Momčilović, 4. 12. 2019.
“Možete li mi, onako narodskim rečima, objasniti šta se to događa oko Ustava?” upita me pre neki dan vremešna komšinica. “Videla sam Vas na televiziji, ali nama, običnim ljudima, nije jasno zašto se sudije bune.”
“Pokušaću,” odgovorih, “ali bih morao da se poslužim jednim primerom.”
“Tužioče! Vi ste? Zamenik Sekira na telefonu!”
“Reci!”
“Želeo sam da Vas konsultujem. Znate… ovi kreteni su mi doneli ogromnu okićenu jelku ispod prozora, i sada novinari pitaju da li je konačno vidim.”
Naravno, nameću se i brojna pitanja. Ko je sledeći? Da li su postojeće sudije u Višem sudu u Beogradu ipak konačno shvatile predsednikovu poruku, ili će se uskoro pojaviti novi grešnik? Da li će se u narednom periodu ocene kvaliteta rada sudija između predsednikovih i onih dobijenih od viših instanci barem približno poklapati, ili će pak ponovo dolaziti do “kontrole po različitim kriterijumima”. Naposletku, da li će ubuduće postupci u Višem sudu moći da se odvijaju makar formalno neometani intervencijama “sa klupe” ili će i dalje sudijska veća biti zamenjivana brzinom karkaterističnom za izmene u poslednjim trenucima odlučujućih košarkaških utakmica?
Postoji ozbiljna opasnost da će donošenje Ustava biti iskorišćeno za dodatno izmeštanje određenih komponenti sudske vlasti izvan nadležnosti sudskih organa. Osnovnu opasnost koju je ovde moguće uočiti, predstavlja činjenica da neki od predloga koji se u tom pravcu čine, na prvi pogled, dok se ne dovedu u vezu sa ostalim sprovedbenim sugestijama, deluju opravdano i prihvatljivo.
Gostovanje u emisiji N1 “Pressing”. Sa voditeljem Jugoslavom Ćosićem razgovarao sam o stanju u pravosuđu, reagovanjima na neke od odluka Apelacionog suda, pritiscima i predlozima
Najednom, nakon decenija žmurenja, shvatili smo da živimo u društvu u kojem, umesto anesteziranih institucija, baš kao i kod porodica u kojima prerano sazrela deca preuzimaju poslove neupotrebljivih roditelja, istrage vode novinari, a o nezavisnosti ustondirane branše se staraju poverenici za nezavisnost i nevladine organizacije. U kojem budimo mamurne tužioce i podsećamo ih gde su ostavili zakon.
Pravosuđe je tada, baš kao i sada, u glavama onih koji ga posmatraju sa udaljenih komandnih centara delovalo kao nezanimljiva naseobina kolonizovanih domorodaca koje je poželjno održavati u postojećem vazalnom statusu. Kao i mnogi pre njega, ali i mnogi koji upravo koračaju sličnim putem, bivši ministar u tim trenucima nije mogao ni da pretpostavi da će se, samo nekoliko godina nakon silaska sa visoko podignutog komandnog centra, naći u centru kolonije oblikovane značajnim delom i rukom njegovih partijskih saboraca. Samo, ne više kao izaslanik aktuelnog suverena, već kao persona non grata novih gubernatora.
Ko su ljudi kojima biste mirno poverili vođenje postupka od kojega vam zavisi celookupan imetak? Sloboda? Koje biste voleli da vidite za katedrom kada bi vas neosnovano progonio režim? Ko su sudije čije odluke pročitate bez gađenja? U kojima možda i uživate? Ko su erudite među njima? Gospoda? U čijoj sudnici osetite poštovanje i autoritet? Za koje biste, kada bi na vestima objavili da su uhapšene, znali da je reč o grešci ili nameštaljci i bili spremni da o tome svedočite?
Da li bi bilo preterano razmisliti o sistemu koji bi, kada već stvari tako funkcionišu, umesto formalnog sudijskog odlučivanja (koje u velikom broju slučajeva ne donosi bilo šta suštastveno korisno), stvari prepustio sistematskoj i organizovanoj, umesto samovoljnoj i stihijskoj aleatornosti? Ako već ne postoji kapacitet za korenite izmene i ako već reforme svodimo na statistiku, da li bismo u budućnosti ishode sudskih postupaka mogli i formalno prepustiti žrebu i kocki?
Kada se sud već upustio u avanturu neosnovanog regulisanja branilačkih zarada, nužno je ušao i u neposredni odnos sa braniocima koji zahtevaju naplatu primanja po osnovu obavljenog rada.