Najednom, nakon decenija žmurenja, shvatili smo da živimo u društvu u kojem, umesto anesteziranih institucija, baš kao i kod porodica u kojima prerano sazrela deca preuzimaju poslove neupotrebljivih roditelja, istrage vode novinari, a o nezavisnosti ustondirane branše se staraju poverenici za nezavisnost i nevladine organizacije. U kojem budimo mamurne tužioce i podsećamo ih gde su ostavili zakon.
Pravosuđe je tada, baš kao i sada, u glavama onih koji ga posmatraju sa udaljenih komandnih centara delovalo kao nezanimljiva naseobina kolonizovanih domorodaca koje je poželjno održavati u postojećem vazalnom statusu. Kao i mnogi pre njega, ali i mnogi koji upravo koračaju sličnim putem, bivši ministar u tim trenucima nije mogao ni da pretpostavi da će se, samo nekoliko godina nakon silaska sa visoko podignutog komandnog centra, naći u centru kolonije oblikovane značajnim delom i rukom njegovih partijskih saboraca. Samo, ne više kao izaslanik aktuelnog suverena, već kao persona non grata novih gubernatora.
Vremenom, njegovi dnevni snovidi postali su jednako živi kao i noćne agonije. Tako bi mu se, svako malo, učinilo da mu se zatvorski čuvar u sudnici kezi, stavljajući mu do znanja da će se uskoro sresti u drugačijem ambijentu. Ili bi, pak, u razgovoru sa kolegom iz tužilaštva prepoznao reči koje nesumnjivo upućuju na odbrojanost njegovih dana na slobodi.
Da li bi bilo preterano razmisliti o sistemu koji bi, kada već stvari tako funkcionišu, umesto formalnog sudijskog odlučivanja (koje u velikom broju slučajeva ne donosi bilo šta suštastveno korisno), stvari prepustio sistematskoj i organizovanoj, umesto samovoljnoj i stihijskoj aleatornosti? Ako već ne postoji kapacitet za korenite izmene i ako već reforme svodimo na statistiku, da li bismo u budućnosti ishode sudskih postupaka mogli i formalno prepustiti žrebu i kocki?
Da li je onda, i zbog čega, odluka Upravnog suda uopšte značajna? Da li, kada već ne može da učini bilo šta suštastveno (čak i da je to bila namera njenih tvoraca), njeno pojavljivanje može imati makar drugačiji, simbolički smisao?
Ekspoze nove premijerke, kada je o pravosuđu reč, upravo je onakav kakav smo i mogli očekivati. Reč je o mešavini fraza i lepih želja, pisanih rukom osobe koja sa pravosuđem zaista nema ozbiljnijih dodirnih tačaka.
Kada se sud već upustio u avanturu neosnovanog regulisanja branilačkih zarada, nužno je ušao i u neposredni odnos sa braniocima koji zahtevaju naplatu primanja po osnovu obavljenog rada.
Teško je oteti se utisku da je, umesto da učini napor da popravi bilo koju od bezbroj stvari koje u pravosuđu ne valjaju, predlagač odabrao da jednu, koja nije bila ni najgora ali svakako ni sjajna (mandat i uloga predsednika suda) učini još gorom. Pri tome, nemoguće je ne primetiti da se po ko zna koji put, zakoni i njihove izmene prilagođavaju pojedinicima i njihovim interesima umesto potrebama sistema.
Dok okupljeni podanici u zanosu kliču, sudiju Zeca razdire sumnja. Svega jedna noć deli ga od ulaska u sudnicu, a shvata da prvi put u karijeri ne razume Vođine reči.
O tome kako popraviti stanje u odnosu sudova i medija ali i kako poboljšati negativnu sliku koja u javnosti vlada kada je reč o sudovima, razgovaram sa Olgom Kavran rukovodiocem Outreach službe u Specijalnom tribunalu za Liban i bivšom portparolkom tužioca Međunarodnog tribunala za prethodnu Jugoslaviju.
Gost na blogu je dr Ivica Stojanović, redovni profesor na Fakultetu za poslovne studije, Univerziteta Megatrend u Beogradu. Članak predstavlja kritički osvrt – otvoreno pismo
Jednako kao i žrtve porodičnog nasilja koje i u mraku nose naočari za sunce kako bi sakrile podlive oko očiju, sudije se u javnosti prave da im nije ništa.
