Kao i većina merenja na ovim prostorima, i ovo će se, uveren sam, makar delimično pretvoriti u priliku za popravljanje statistike. Međutim, ovoga puta, s obzirom na specifičnost pripremanog posla, ulepšavanje rezultata imaće donekle neuobičajenu prirodu.
I zato je istu matricu koju je moguće uočiti u političkom prostakluku, zaglušujućim novokomponovanim turbo-folkerskim pokličima i izbacivanju ispražnjene paklice cigareta kroz prozor automobila, moguće pronaći i u uputstvu sudije zapisničarki da, uprkos kašnjenju, ne proziva stranke još desetak minuta “dok ne dovrši prvu jutarnju”. U osnovi svih navedenih ponašanja, nalaze se decenije nepoštovanja najpre sebe, onda drugih.
Predviđati naknade valutnog, pa i svakako primerenijeg dinarskog iznosa u situaciji u kojoj je srpsko pravosuđe zatrpano generacijskom neažurnošću, u kojoj u Palati pravde toaleti i kompjuteri češće ne rade nego što su u funkciji, sliči rešenju u kojem biste u ovom trenutku obezbedili obeštećenje svakom putniku kojem je povređeno pravo na putovanje u razumnom roku srpskim železnicama (uz primenu švajcarskih standarda) ili pak svakom bolesniku kojem je povređeno pravo na adekvatnu medicinsku uslugu, mereno standardima klinike „Mejo“
Razjedinjena, „šarolikog“ kadrovskog potencijala i od strane novokomponovanih pravosudnih para-profesija potisnuta u borbu za sopstvenu egzistenciju, advokatura je ipak i dalje najslobodniji deo srpskog pravosuđa.
Propadanje naroda (u našem slučaju pravosuđa) ne završava se sa jednokratnim, pa ni višekratnim pogrešnim izborom. Ono što je daleko opasnije je stvaranje političkog sistema koji se prirodno na takvim osnovama dalje razvija.
Pravosuđe sve više podseća na terminalno obolelog pacijenta, koji, svestan bezizlaznosti sopstvenog stanja pristaje na raznovrsne medicinske eksperimente u uverenju da nema šta da izgubi.
To što postoje sudovi i sudije i što u Ustavu piše da su tri vlasti nezavisne, nikako ne znači da je to tako u praksi. Sudije su dužne da se obraćaju javnosti koji moraju da znaju ko radi u pravosuđu. I kada se predsednik Vlade svojim izjavama umeša u rad tužilaštva, u zdravom sistemu bi to bilo rešeno snagom institucija. Međutim, to kod nas nije slučaj
Nevidljivo čitanje provokativnog bloga, za većinu mojih kolega predstavlja najveći stepen prihvatljivog rizika. Nešto poput tajnog gledanja porno filma, uz umirujuće saznanje da se od ovakve vrste voajerskog uživanja ne dobija SIDA i da komšije za ovu aktivnost, ukoliko ne ostave potpisani komentar, nikada neće saznati.
