Gostovanje u “Novom danu” na N1: Nastavak uticaja drugim kanalima
25.01.2018.
Moje gostovanje na televiziji “N1” u emisji “Novi dan”. Tema: Predloženi tekst ustavnih amandmana u oblasti pravosuđa.
Sva prava zadržava Miodrag Majić 2020
Moje gostovanje na televiziji “N1” u emisji “Novi dan”. Tema: Predloženi tekst ustavnih amandmana u oblasti pravosuđa.
Jedno je sigurno – pravosuđe neće ni biti bolje niti nezavisnije, kako nam to entuzijastično najavljuju predstavnici Ministarstva pravde. Umesto toga, biće ostvaren kontinuitet političkog uticaja na osnovna pitanja kao što su izbor i razrešenje nosilaca pravosudnih funkcija. I dalje, sudije će suditi u strahu od toga šta će reći trenutni politički moćnici i njihovi miljenici. Sistem će iznedriti model novog pravosudnog “komesara”, pod šifrom “istaknuti pravnik”. Mladi pravnici juriće rodbinske i kumovske veze za upis na Pravosudnu akademiju. Saradnici koji trenutno nose najveći deo posla u sudovima, uključujući i armiju eksploatisanih volontera, pred najezdom malobrojnih ali odabranih “Akademaca” napuštaće institucije koje su se maćehinski ponele prema njima.
Naravno, nameću se i brojna pitanja. Ko je sledeći? Da li su postojeće sudije u Višem sudu u Beogradu ipak konačno shvatile predsednikovu poruku, ili će se uskoro pojaviti novi grešnik? Da li će se u narednom periodu ocene kvaliteta rada sudija između predsednikovih i onih dobijenih od viših instanci barem približno poklapati, ili će pak ponovo dolaziti do “kontrole po različitim kriterijumima”. Naposletku, da li će ubuduće postupci u Višem sudu moći da se odvijaju makar formalno neometani intervencijama “sa klupe” ili će i dalje sudijska veća biti zamenjivana brzinom karkaterističnom za izmene u poslednjim trenucima odlučujućih košarkaških utakmica?
Postoji ozbiljna opasnost da će donošenje Ustava biti iskorišćeno za dodatno izmeštanje određenih komponenti sudske vlasti izvan nadležnosti sudskih organa. Osnovnu opasnost koju je ovde moguće uočiti, predstavlja činjenica da neki od predloga koji se u tom pravcu čine, na prvi pogled, dok se ne dovedu u vezu sa ostalim sprovedbenim sugestijama, deluju opravdano i prihvatljivo.
Gostovanje u emisiji N1 “Pressing”. Sa voditeljem Jugoslavom Ćosićem razgovarao sam o stanju u pravosuđu, reagovanjima na neke od odluka Apelacionog suda, pritiscima i predlozima
Najednom, nakon decenija žmurenja, shvatili smo da živimo u društvu u kojem, umesto anesteziranih institucija, baš kao i kod porodica u kojima prerano sazrela deca preuzimaju poslove neupotrebljivih roditelja, istrage vode novinari, a o nezavisnosti ustondirane branše se staraju poverenici za nezavisnost i nevladine organizacije. U kojem budimo mamurne tužioce i podsećamo ih gde su ostavili zakon.
Pravosuđe je tada, baš kao i sada, u glavama onih koji ga posmatraju sa udaljenih komandnih centara delovalo kao nezanimljiva naseobina kolonizovanih domorodaca koje je poželjno održavati u postojećem vazalnom statusu. Kao i mnogi pre njega, ali i mnogi koji upravo koračaju sličnim putem, bivši ministar u tim trenucima nije mogao ni da pretpostavi da će se, samo nekoliko godina nakon silaska sa visoko podignutog komandnog centra, naći u centru kolonije oblikovane značajnim delom i rukom njegovih partijskih saboraca. Samo, ne više kao izaslanik aktuelnog suverena, već kao persona non grata novih gubernatora.
Vremenom, njegovi dnevni snovidi postali su jednako živi kao i noćne agonije. Tako bi mu se, svako malo, učinilo da mu se zatvorski čuvar u sudnici kezi, stavljajući mu do znanja da će se uskoro sresti u drugačijem ambijentu. Ili bi, pak, u razgovoru sa kolegom iz tužilaštva prepoznao reči koje nesumnjivo upućuju na odbrojanost njegovih dana na slobodi.
Ko su ljudi kojima biste mirno poverili vođenje postupka od kojega vam zavisi celookupan imetak? Sloboda? Koje biste voleli da vidite za katedrom kada bi vas neosnovano progonio režim? Ko su sudije čije odluke pročitate bez gađenja? U kojima možda i uživate? Ko su erudite među njima? Gospoda? U čijoj sudnici osetite poštovanje i autoritet? Za koje biste, kada bi na vestima objavili da su uhapšene, znali da je reč o grešci ili nameštaljci i bili spremni da o tome svedočite?
Da li bi bilo preterano razmisliti o sistemu koji bi, kada već stvari tako funkcionišu, umesto formalnog sudijskog odlučivanja (koje u velikom broju slučajeva ne donosi bilo šta suštastveno korisno), stvari prepustio sistematskoj i organizovanoj, umesto samovoljnoj i stihijskoj aleatornosti? Ako već ne postoji kapacitet za korenite izmene i ako već reforme svodimo na statistiku, da li bismo u budućnosti ishode sudskih postupaka mogli i formalno prepustiti žrebu i kocki?
Da li je onda, i zbog čega, odluka Upravnog suda uopšte značajna? Da li, kada već ne može da učini bilo šta suštastveno (čak i da je to bila namera njenih tvoraca), njeno pojavljivanje može imati makar drugačiji, simbolički smisao?
Kada se sud već upustio u avanturu neosnovanog regulisanja branilačkih zarada, nužno je ušao i u neposredni odnos sa braniocima koji zahtevaju naplatu primanja po osnovu obavljenog rada.