U prilogu je snimak jučerašnje tribine pod nazivom “Advokatura za nezavisno pravosuđe” u organizaciji Advokatske komore Beograda. Tribina posvećena amandmanima na Ustav u oblasti pravosuđa,
“Možete li mi, onako narodskim rečima, objasniti šta se to događa oko Ustava?” upita me pre neki dan vremešna komšinica. “Videla sam Vas na televiziji, ali nama, običnim ljudima, nije jasno zašto se sudije bune.”
“Pokušaću,” odgovorih, “ali bih morao da se poslužim jednim primerom.”
Zbog čega sam od samog početka pomislio da je neko zlonameran, iskoristivši se nespornim autoritetom koji gospodin Backović uživa u pravosuđu, želeo da se malo našali sa pripadnicima sudske administracije ili barem ubrza dostavljanje traženog izveštaja? Nekoliko je razloga za to.
Lekcija, koju je aktuelno Ministarstvo pravde očigledno preskočilo, glasi otprilike ovako: Kada misliš da je podanik mrtav, ne žuri da ga natovariš na leđa pre nego što mu još jednom opipaš puls. Jer ako je nevoljnik ipak samo bez svesti, može se prenuti i poželeti da spreči neumitnost “konačnog rešenja”.
Moje gostovanje na televiziji “N1” u emisji “Novi dan”. Tema: Predloženi tekst ustavnih amandmana u oblasti pravosuđa.
Jedno je sigurno – pravosuđe neće ni biti bolje niti nezavisnije, kako nam to entuzijastično najavljuju predstavnici Ministarstva pravde. Umesto toga, biće ostvaren kontinuitet političkog uticaja na osnovna pitanja kao što su izbor i razrešenje nosilaca pravosudnih funkcija. I dalje, sudije će suditi u strahu od toga šta će reći trenutni politički moćnici i njihovi miljenici. Sistem će iznedriti model novog pravosudnog “komesara”, pod šifrom “istaknuti pravnik”. Mladi pravnici juriće rodbinske i kumovske veze za upis na Pravosudnu akademiju. Saradnici koji trenutno nose najveći deo posla u sudovima, uključujući i armiju eksploatisanih volontera, pred najezdom malobrojnih ali odabranih “Akademaca” napuštaće institucije koje su se maćehinski ponele prema njima.
Mišljenja sam da je bez premca, simbol pravosudne godine na izmaku izjava specijalnog savetnika ministarke pravde, data tokom prigode zvane “Debata o ustavnoj reformi pravosuđa”. Reč je o sada već poznatoj krilatici prema kojoj je “nezavisnost pravosuđa ideološki mit”!
Razgovor sa novinarkom Ljubicom Gojgić o problemima u pravosuđu, razlozima neuspeha ustavne debate, opasnostima od dodatnog ugrožavanja sudske nezavisnosti u novom ustavu, slučaju sudije Trešnjeva
Ono što i organizatori u debati “stotine cvetova” i njeni prominentni učesnici ili ne znaju, ili zaboravljaju je da ovoga puta izmene Ustava u delu o pravosuđu nisu zamišljene kao još jedna mogućnost za ispoljavanje domaćih “individualnosti”. Još manje ih je moguće posmatrati kao otvoreni konkurs za ideju koja bi mogla što preciznije “pogoditi u žicu” raspoloženje aktuelne političke vlasti. Ne postoji, nažalost ni prostor za nama uvek drage eksperimente.
Ako već ni postojeći Ustav ne poštujemo, zašto je važno šta će nam doneti njegove izmene?
Postoji ozbiljna opasnost da će donošenje Ustava biti iskorišćeno za dodatno izmeštanje određenih komponenti sudske vlasti izvan nadležnosti sudskih organa. Osnovnu opasnost koju je ovde moguće uočiti, predstavlja činjenica da neki od predloga koji se u tom pravcu čine, na prvi pogled, dok se ne dovedu u vezu sa ostalim sprovedbenim sugestijama, deluju opravdano i prihvatljivo.
Rešenje predsednika Višeg suda u Beogradu o izuzeću ne samo da krši ustanovljenu dužnost o „održavanju poverenja“ u nepristrasnost sudstva, već je i tužna ilustracija upravnosudskog akta koji vrvi od grešaka u formalnologičkom zaključivanju i koherentnom pravničkom rezonovanju, što za posledicu ima povredu ustavnih prava na rad i udruživanje sudije Trešnjeva. Ovo rešenje, nažalost, na najbolji način potvrđuje i opravdanost osnivanja CEPRIS-a čiji je jedan od osnovnih ciljeva „unapređivanje pravosuđa“ (član 1 Statuta).
