Gostovanje u emisiji N1 “Pressing”. Sa voditeljem Jugoslavom Ćosićem razgovarao sam o stanju u pravosuđu, reagovanjima na neke od odluka Apelacionog suda, pritiscima i predlozima
Najednom, nakon decenija žmurenja, shvatili smo da živimo u društvu u kojem, umesto anesteziranih institucija, baš kao i kod porodica u kojima prerano sazrela deca preuzimaju poslove neupotrebljivih roditelja, istrage vode novinari, a o nezavisnosti ustondirane branše se staraju poverenici za nezavisnost i nevladine organizacije. U kojem budimo mamurne tužioce i podsećamo ih gde su ostavili zakon.
Pravosuđe je tada, baš kao i sada, u glavama onih koji ga posmatraju sa udaljenih komandnih centara delovalo kao nezanimljiva naseobina kolonizovanih domorodaca koje je poželjno održavati u postojećem vazalnom statusu. Kao i mnogi pre njega, ali i mnogi koji upravo koračaju sličnim putem, bivši ministar u tim trenucima nije mogao ni da pretpostavi da će se, samo nekoliko godina nakon silaska sa visoko podignutog komandnog centra, naći u centru kolonije oblikovane značajnim delom i rukom njegovih partijskih saboraca. Samo, ne više kao izaslanik aktuelnog suverena, već kao persona non grata novih gubernatora.
Vremenom, njegovi dnevni snovidi postali su jednako živi kao i noćne agonije. Tako bi mu se, svako malo, učinilo da mu se zatvorski čuvar u sudnici kezi, stavljajući mu do znanja da će se uskoro sresti u drugačijem ambijentu. Ili bi, pak, u razgovoru sa kolegom iz tužilaštva prepoznao reči koje nesumnjivo upućuju na odbrojanost njegovih dana na slobodi.
Ko su ljudi kojima biste mirno poverili vođenje postupka od kojega vam zavisi celookupan imetak? Sloboda? Koje biste voleli da vidite za katedrom kada bi vas neosnovano progonio režim? Ko su sudije čije odluke pročitate bez gađenja? U kojima možda i uživate? Ko su erudite među njima? Gospoda? U čijoj sudnici osetite poštovanje i autoritet? Za koje biste, kada bi na vestima objavili da su uhapšene, znali da je reč o grešci ili nameštaljci i bili spremni da o tome svedočite?
Da li bi bilo preterano razmisliti o sistemu koji bi, kada već stvari tako funkcionišu, umesto formalnog sudijskog odlučivanja (koje u velikom broju slučajeva ne donosi bilo šta suštastveno korisno), stvari prepustio sistematskoj i organizovanoj, umesto samovoljnoj i stihijskoj aleatornosti? Ako već ne postoji kapacitet za korenite izmene i ako već reforme svodimo na statistiku, da li bismo u budućnosti ishode sudskih postupaka mogli i formalno prepustiti žrebu i kocki?
Ekspoze nove premijerke, kada je o pravosuđu reč, upravo je onakav kakav smo i mogli očekivati. Reč je o mešavini fraza i lepih želja, pisanih rukom osobe koja sa pravosuđem zaista nema ozbiljnijih dodirnih tačaka.
Teško je oteti se utisku da je, umesto da učini napor da popravi bilo koju od bezbroj stvari koje u pravosuđu ne valjaju, predlagač odabrao da jednu, koja nije bila ni najgora ali svakako ni sjajna (mandat i uloga predsednika suda) učini još gorom. Pri tome, nemoguće je ne primetiti da se po ko zna koji put, zakoni i njihove izmene prilagođavaju pojedinicima i njihovim interesima umesto potrebama sistema.
Dok okupljeni podanici u zanosu kliču, sudiju Zeca razdire sumnja. Svega jedna noć deli ga od ulaska u sudnicu, a shvata da prvi put u karijeri ne razume Vođine reči.
Možda će poređenje zazvučati grubo, ali problem je sličan onom koji srećemo kod vaspitavanja dece. Ako kritikujemo dete što ne sprema krevet istovremeno svakog jutra obavljajući ovaj posao umesto njega, nikada ga nećemo osposobiti za preuzimanje odgovornosti za neurednu sobu!
Gost na blogu je dr Ivica Stojanović, redovni profesor na Fakultetu za poslovne studije, Univerziteta Megatrend u Beogradu. Članak predstavlja kritički osvrt – otvoreno pismo
Još od 1963. godine do danas, ovde se ozbiljno nije ni moglo postaviti pitanje da li je Ustavni sud političko telo. On to svakako, već po samom Ustavu, jeste. Jedino pitanje koje je opravdano postaviti glasi: da li je u tom pogledu nešto potrebno menjati?
