“Predočiću ti nešto za šta smatram da bi, u pogodnom trenutku, moralo biti predočeno svakom studentu prava kada prvi put, iz bilo kog razloga, poželi da postane sudija. Reč je o pravilima čopora.”
Ispostavilo se, međutim, da sam bezrazložno strahovao. Deo ekspozea o pravosuđu trajao je tričavih 14 minuta, odnosno manje od dvadeset petog dela ukupnog nastupa. Ili, prevedeno u listove hartije, pravosuđu su u „skraćenoj verziji“ ekspozea, od ukupnih 68 stranica, posvećene nepune dve.
Priliku da odlučuje o zahtevu za izuzeće sudije predsednik Višeg suda u Beogradu iskoristio je, po svemu sudeći, za sasvim drugačiji cilj: da ospori mogućnost postojanja udruženja kakvo je CEPRIS. Za ovo osporavanje koristi tri pravno-logički neodrživa argumenta.
Rešenje predsednika Višeg suda u Beogradu o izuzeću ne samo da krši ustanovljenu dužnost o „održavanju poverenja“ u nepristrasnost sudstva, već je i tužna ilustracija upravnosudskog akta koji vrvi od grešaka u formalnologičkom zaključivanju i koherentnom pravničkom rezonovanju, što za posledicu ima povredu ustavnih prava na rad i udruživanje sudije Trešnjeva. Ovo rešenje, nažalost, na najbolji način potvrđuje i opravdanost osnivanja CEPRIS-a čiji je jedan od osnovnih ciljeva „unapređivanje pravosuđa“ (član 1 Statuta).
Gostovanje na TV Šabac u emisiji “Necenzurisano” sa prof. Vesnom Rakić Vodinelić i Majom Stojanović izvršnom direktorkom “Građanskih inicijativa” o poglavlju 23, uticaju izvršne vlasti
CEPRIS je nastao iz uverenja da je potreban pravosuđu. Iz shvatanja da je nužno okupiti preostale stručne i nekompromitovane ljude u pokušaju zaustavljanja strmoglavog toka i mapiranju drugačijeg pravca.
Sudije su shvatile da je u domaćim uslovima pametnije biti tihi oportunista i da je za sreću dovoljna činjenica da ovoga puta nisu na spisku
No, teško će ovakva priča dirnuti bilo koga ko je stasavao na ideji „dovoženja sudija u Beograd kamionima“ ili pak, ko je u jednom od ovakvih kamiona i sam dovežen.
Kao i većina merenja na ovim prostorima, i ovo će se, uveren sam, makar delimično pretvoriti u priliku za popravljanje statistike. Međutim, ovoga puta, s obzirom na specifičnost pripremanog posla, ulepšavanje rezultata imaće donekle neuobičajenu prirodu.
I zato je istu matricu koju je moguće uočiti u političkom prostakluku, zaglušujućim novokomponovanim turbo-folkerskim pokličima i izbacivanju ispražnjene paklice cigareta kroz prozor automobila, moguće pronaći i u uputstvu sudije zapisničarki da, uprkos kašnjenju, ne proziva stranke još desetak minuta “dok ne dovrši prvu jutarnju”. U osnovi svih navedenih ponašanja, nalaze se decenije nepoštovanja najpre sebe, onda drugih.
Razjedinjena, „šarolikog“ kadrovskog potencijala i od strane novokomponovanih pravosudnih para-profesija potisnuta u borbu za sopstvenu egzistenciju, advokatura je ipak i dalje najslobodniji deo srpskog pravosuđa.
To što postoje sudovi i sudije i što u Ustavu piše da su tri vlasti nezavisne, nikako ne znači da je to tako u praksi. Sudije su dužne da se obraćaju javnosti koji moraju da znaju ko radi u pravosuđu. I kada se predsednik Vlade svojim izjavama umeša u rad tužilaštva, u zdravom sistemu bi to bilo rešeno snagom institucija. Međutim, to kod nas nije slučaj
