“Možete li mi, onako narodskim rečima, objasniti šta se to događa oko Ustava?” upita me pre neki dan vremešna komšinica. “Videla sam Vas na televiziji, ali nama, običnim ljudima, nije jasno zašto se sudije bune.”
“Pokušaću,” odgovorih, “ali bih morao da se poslužim jednim primerom.”
Lekcija, koju je aktuelno Ministarstvo pravde očigledno preskočilo, glasi otprilike ovako: Kada misliš da je podanik mrtav, ne žuri da ga natovariš na leđa pre nego što mu još jednom opipaš puls. Jer ako je nevoljnik ipak samo bez svesti, može se prenuti i poželeti da spreči neumitnost “konačnog rešenja”.
Jedno je sigurno – pravosuđe neće ni biti bolje niti nezavisnije, kako nam to entuzijastično najavljuju predstavnici Ministarstva pravde. Umesto toga, biće ostvaren kontinuitet političkog uticaja na osnovna pitanja kao što su izbor i razrešenje nosilaca pravosudnih funkcija. I dalje, sudije će suditi u strahu od toga šta će reći trenutni politički moćnici i njihovi miljenici. Sistem će iznedriti model novog pravosudnog “komesara”, pod šifrom “istaknuti pravnik”. Mladi pravnici juriće rodbinske i kumovske veze za upis na Pravosudnu akademiju. Saradnici koji trenutno nose najveći deo posla u sudovima, uključujući i armiju eksploatisanih volontera, pred najezdom malobrojnih ali odabranih “Akademaca” napuštaće institucije koje su se maćehinski ponele prema njima.
Razgovor sa novinarkom Ljubicom Gojgić o problemima u pravosuđu, razlozima neuspeha ustavne debate, opasnostima od dodatnog ugrožavanja sudske nezavisnosti u novom ustavu, slučaju sudije Trešnjeva
Postoji ozbiljna opasnost da će donošenje Ustava biti iskorišćeno za dodatno izmeštanje određenih komponenti sudske vlasti izvan nadležnosti sudskih organa. Osnovnu opasnost koju je ovde moguće uočiti, predstavlja činjenica da neki od predloga koji se u tom pravcu čine, na prvi pogled, dok se ne dovedu u vezu sa ostalim sprovedbenim sugestijama, deluju opravdano i prihvatljivo.
Pravosuđe je tada, baš kao i sada, u glavama onih koji ga posmatraju sa udaljenih komandnih centara delovalo kao nezanimljiva naseobina kolonizovanih domorodaca koje je poželjno održavati u postojećem vazalnom statusu. Kao i mnogi pre njega, ali i mnogi koji upravo koračaju sličnim putem, bivši ministar u tim trenucima nije mogao ni da pretpostavi da će se, samo nekoliko godina nakon silaska sa visoko podignutog komandnog centra, naći u centru kolonije oblikovane značajnim delom i rukom njegovih partijskih saboraca. Samo, ne više kao izaslanik aktuelnog suverena, već kao persona non grata novih gubernatora.
Ko su ljudi kojima biste mirno poverili vođenje postupka od kojega vam zavisi celookupan imetak? Sloboda? Koje biste voleli da vidite za katedrom kada bi vas neosnovano progonio režim? Ko su sudije čije odluke pročitate bez gađenja? U kojima možda i uživate? Ko su erudite među njima? Gospoda? U čijoj sudnici osetite poštovanje i autoritet? Za koje biste, kada bi na vestima objavili da su uhapšene, znali da je reč o grešci ili nameštaljci i bili spremni da o tome svedočite?
Da li je onda, i zbog čega, odluka Upravnog suda uopšte značajna? Da li, kada već ne može da učini bilo šta suštastveno (čak i da je to bila namera njenih tvoraca), njeno pojavljivanje može imati makar drugačiji, simbolički smisao?
Ekspoze nove premijerke, kada je o pravosuđu reč, upravo je onakav kakav smo i mogli očekivati. Reč je o mešavini fraza i lepih želja, pisanih rukom osobe koja sa pravosuđem zaista nema ozbiljnijih dodirnih tačaka.
Dok okupljeni podanici u zanosu kliču, sudiju Zeca razdire sumnja. Svega jedna noć deli ga od ulaska u sudnicu, a shvata da prvi put u karijeri ne razume Vođine reči.
Možda će poređenje zazvučati grubo, ali problem je sličan onom koji srećemo kod vaspitavanja dece. Ako kritikujemo dete što ne sprema krevet istovremeno svakog jutra obavljajući ovaj posao umesto njega, nikada ga nećemo osposobiti za preuzimanje odgovornosti za neurednu sobu!
Jednako kao i žrtve porodičnog nasilja koje i u mraku nose naočari za sunce kako bi sakrile podlive oko očiju, sudije se u javnosti prave da im nije ništa.
