O tome kako popraviti stanje u odnosu sudova i medija ali i kako poboljšati negativnu sliku koja u javnosti vlada kada je reč o sudovima, razgovaram sa Olgom Kavran rukovodiocem Outreach službe u Specijalnom tribunalu za Liban i bivšom portparolkom tužioca Međunarodnog tribunala za prethodnu Jugoslaviju.
Možda će poređenje zazvučati grubo, ali problem je sličan onom koji srećemo kod vaspitavanja dece. Ako kritikujemo dete što ne sprema krevet istovremeno svakog jutra obavljajući ovaj posao umesto njega, nikada ga nećemo osposobiti za preuzimanje odgovornosti za neurednu sobu!
Gost na blogu je dr Ivica Stojanović, redovni profesor na Fakultetu za poslovne studije, Univerziteta Megatrend u Beogradu. Članak predstavlja kritički osvrt – otvoreno pismo
Jednako kao i žrtve porodičnog nasilja koje i u mraku nose naočari za sunce kako bi sakrile podlive oko očiju, sudije se u javnosti prave da im nije ništa.
No, ne pišem ovo da bih jadikovao niti tražio podršku onih koji nekim čudom još uvek ne veruju da sam “trojanski konj” finansijske oligarhije. Osvrt na tezu “i Majić je njihov” dajem kako bih još jednom podsetio na ono zbog čega je blog uopšte i nastao i zbog čega u njegovo uređivanje, pored enormnog vremena, ulažem i preostalu količinu teško objašnjivog entuzijazma.
Da li su banke mogle očekivati ovakav rast CHF u odnosu na EUR, USD i RSD? Naravno! Jedino što nisu, poput korisnika kredita, znale da će do njega zaista i doći. I još nešto. Prema stavu 2, člana 133 ZOO, nije bitno da li su banke mogle očekivati ovaj rast kursa CHF, nego je bitno da su takav rast mogli očekivati, mogli predvideti da do njega može doći, korisnici kredita – oni koji traže raskid ugovora i primenu instituta Rebus sic stantibus.
Ono što mi smeta jeste kada stručni savetnici unose šum, da tako kažem, i prosto pokušavaju da neke minorne detalje dovedu u pitanje, posebno imajući u vidu da i oni kao ljudi koji su od te struke znaju da nije taj detalj ključan niti bitan za mišljenje koje je dato u konačnici.
Još od 1963. godine do danas, ovde se ozbiljno nije ni moglo postaviti pitanje da li je Ustavni sud političko telo. On to svakako, već po samom Ustavu, jeste. Jedino pitanje koje je opravdano postaviti glasi: da li je u tom pogledu nešto potrebno menjati?
Da li su i obične, pristojne teme, u toj meri postale egzotične? Da li je toliko neprava da i nenametljiva priča o građanskim pravima predstavlja melem? Da li ljudi postaju željni, makar i ovako benigne alternative u u potpunosti zagađenom javnom diskursu?
Čini se da je, stoga, budućim izvršiocima sličnih poduhvata, neophodno uputiti i jedan savet. U situacijama u kojima već postoji neodoljiva potreba za obračunom sa ljudima kalibra Slobodana Beljanskog, nužno je, ceneći njihov ugled i značaj za ovdašnje fragilno pravništvo, makar odabrati dostojnu ekipu izvršilaca.
Pažljivo iscrtavajući krugove-simbole na zatamnjenoj površini farbom otpornom na kišu, karaburmski muralista darovao je sopstvena pravila društvu koje pravila prezire. Častio je komšiluk svojom verzijom “društvenog ugovora”, u kojoj, baš kao i u domaćoj društvenoj zbilji, nema mesta za neodlučne, unjkave, filozofe i najgore od svih – “lažne legaliste”.
Da li ste primetili da okrivljeni sve češće izlaganje odbrane započinju tvrdnjom da im je u potpunosti nejasno šta im je stavljeno na teret? Iako većini neupućenih ovakvi istupi mogu delovati kao još jedan od načina prolongiranja procesa i iritiranja tužilaštva i suda, sklon sam da im verujem.
