20. februara 2018. u Kamenoj sali Saveza samostalnih sindikata, održan je skup pod nazivom “Javno slušanje profesora – Prilog javnoj raspravi o radnoj verziji amandmana na Ustav
Lekcija, koju je aktuelno Ministarstvo pravde očigledno preskočilo, glasi otprilike ovako: Kada misliš da je podanik mrtav, ne žuri da ga natovariš na leđa pre nego što mu još jednom opipaš puls. Jer ako je nevoljnik ipak samo bez svesti, može se prenuti i poželeti da spreči neumitnost “konačnog rešenja”.
Moje gostovanje na televiziji “N1” u emisji “Novi dan”. Tema: Predloženi tekst ustavnih amandmana u oblasti pravosuđa.
Jedno je sigurno – pravosuđe neće ni biti bolje niti nezavisnije, kako nam to entuzijastično najavljuju predstavnici Ministarstva pravde. Umesto toga, biće ostvaren kontinuitet političkog uticaja na osnovna pitanja kao što su izbor i razrešenje nosilaca pravosudnih funkcija. I dalje, sudije će suditi u strahu od toga šta će reći trenutni politički moćnici i njihovi miljenici. Sistem će iznedriti model novog pravosudnog “komesara”, pod šifrom “istaknuti pravnik”. Mladi pravnici juriće rodbinske i kumovske veze za upis na Pravosudnu akademiju. Saradnici koji trenutno nose najveći deo posla u sudovima, uključujući i armiju eksploatisanih volontera, pred najezdom malobrojnih ali odabranih “Akademaca” napuštaće institucije koje su se maćehinski ponele prema njima.
Mišljenja sam da je bez premca, simbol pravosudne godine na izmaku izjava specijalnog savetnika ministarke pravde, data tokom prigode zvane “Debata o ustavnoj reformi pravosuđa”. Reč je o sada već poznatoj krilatici prema kojoj je “nezavisnost pravosuđa ideološki mit”!
“Tužioče! Vi ste? Zamenik Sekira na telefonu!”
“Reci!”
“Želeo sam da Vas konsultujem. Znate… ovi kreteni su mi doneli ogromnu okićenu jelku ispod prozora, i sada novinari pitaju da li je konačno vidim.”
Razgovor sa novinarkom Ljubicom Gojgić o problemima u pravosuđu, razlozima neuspeha ustavne debate, opasnostima od dodatnog ugrožavanja sudske nezavisnosti u novom ustavu, slučaju sudije Trešnjeva
Naravno, nameću se i brojna pitanja. Ko je sledeći? Da li su postojeće sudije u Višem sudu u Beogradu ipak konačno shvatile predsednikovu poruku, ili će se uskoro pojaviti novi grešnik? Da li će se u narednom periodu ocene kvaliteta rada sudija između predsednikovih i onih dobijenih od viših instanci barem približno poklapati, ili će pak ponovo dolaziti do “kontrole po različitim kriterijumima”. Naposletku, da li će ubuduće postupci u Višem sudu moći da se odvijaju makar formalno neometani intervencijama “sa klupe” ili će i dalje sudijska veća biti zamenjivana brzinom karkaterističnom za izmene u poslednjim trenucima odlučujućih košarkaških utakmica?
Ono što i organizatori u debati “stotine cvetova” i njeni prominentni učesnici ili ne znaju, ili zaboravljaju je da ovoga puta izmene Ustava u delu o pravosuđu nisu zamišljene kao još jedna mogućnost za ispoljavanje domaćih “individualnosti”. Još manje ih je moguće posmatrati kao otvoreni konkurs za ideju koja bi mogla što preciznije “pogoditi u žicu” raspoloženje aktuelne političke vlasti. Ne postoji, nažalost ni prostor za nama uvek drage eksperimente.
Ako već ni postojeći Ustav ne poštujemo, zašto je važno šta će nam doneti njegove izmene?
Postoji ozbiljna opasnost da će donošenje Ustava biti iskorišćeno za dodatno izmeštanje određenih komponenti sudske vlasti izvan nadležnosti sudskih organa. Osnovnu opasnost koju je ovde moguće uočiti, predstavlja činjenica da neki od predloga koji se u tom pravcu čine, na prvi pogled, dok se ne dovedu u vezu sa ostalim sprovedbenim sugestijama, deluju opravdano i prihvatljivo.
Gostovanje u emisiji N1 “Pressing”. Sa voditeljem Jugoslavom Ćosićem razgovarao sam o stanju u pravosuđu, reagovanjima na neke od odluka Apelacionog suda, pritiscima i predlozima
