Подсетило ме је то на речи једног професора који ми је, када сам му својевремено саопштио да намеравам да каријеру започнем у правосуђу рекао: „Шта ћеш тамо, тамо иду лоши ђаци“. Иако помало револтиран, схватио сам касније да је искусни професор, пуно пре мене познавао реалне прилике.
Као што не може бити законит правни посао код којег би без сагласности власника неко продао његову кућу или преузео обавезу на његов рачун, тако ни овде тужилац и окривљени не би могли овим споразумом „у четири ока“, на било који начин утицати на права и обавезе других учесника у поступку.
У поплави свеопштег шунда, глади за сензацијом и туђом патњом, у домаћим медијима етаблирала се још једна забрињавајућа појава. Истраге у предметима у којима „постоји интересовање јавности“ могу се, као некада комбиновани фудбалски преноси, из минута у минут пратити на телевизији или у новинама.
Зашто је постало опште место да су закони код нас „можда и добри али се не примењују“ и није ли то један од основних узрока разноврсних невоља у којима се друштво налази?
Анти-елитизам и безименост, тако су постали генерацијске карактеристике професије. Јавност је за судије сазнавала само када буду ухапшене, разрешене или убијене.
Ако нас са паклице цигарета упозоравају да „пушење угрожава људе у околини“, а на ТВ каналима да „програм може бити штетан за осетљивије особе“, зашто нас у медијским извештајима о кривичним поступцима не би упозоравали да „садржај може бити штетан по право окривљеног да буде сматран невиним док се супротно не докаже“?
