U danima kada nas predstavnici izvršne vlasti po ko zna koji put uveravaju kako će nova zakonska rešenja biti ta koja će zadati odlučan udarac kriminalu, nije zgoreg podsetiti se nečega što se u ovim debatama prečesto zaboravlja. Naime, kao što je mnogo puta isticano, postojeći zakoni retko su u toj meri loši, da bi jedini put spasenja bila njihova radikalna izmena. Mnogo češće, upravo neadekvatna primena postojećih propisa dovodi do problema koji se kasnije pokušavaju otkloniti hrpama novih normi.
U tom smislu, u ranijim tekstovima sam ukazivao na pogrešna tumačenja odredbe kojom se inkriminiše zloupotreba službenog položaja, inače jedno od najčešće rabljenih krivičnih dela u domaćim sudovima. Ovog puta, pažnju čitalaca skrenuću na još jednu normu čija je primena u domaćoj krivičnoj praksi izuzetno česta. Reč je o odredbi člana 211. stav 1 tačka 3 Zakonika o krivičnom postupku (ZKP), kojom se predviđaju uslovi za određivanje (produžavanje) pritvora zbog opasnosti od ponavljanja krivičnog dela. Mišljenja sam da se i ova odredba u najvećem broju slučajeva koristi na način koji je suprotan tekstu norme, ali i nameri zakonodavca, postajući na taj način ne samo rastegljiva (što donekle i izvorno jeste), već i u potpunosti bezobalna, kada je reč o mogućim načinima tumačenja.
U odredbi člana 211. stav 1 tačka 3 ZKP navodi se da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo, ako osobite okolnosti ukazuju da će u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo ili dovršiti pokušano krivično delo ili učiniti krivično delo kojim preti. Vidljivo je da je zakonodavac mogućnost određivanja (produžavanja) pritvora u ovom slučaju povezao sa tri moguće situacije. Najpre, reč je o slučaju kada postoji opasnost od ponavljanja krivičnog dela. Druga situacija je ona u kojoj se opravdano veruje da će okrivljeni dovršiti pokušano krivično delo, i treća je ona u kojoj se osnovano strahuje da će okrivljeni učiniti krivično delo kojim preti. Dok drugi i treći slučaj (dovršavanje pokušanog i činjenje krivičnog dela kojim okrivljeni preti) uglavnom ne izazivaju ozbiljnije probleme u praksi, i srazmerno su retki, prvi (ponavljanje dela) dovodi do ozbiljnijih problema u primeni, i stoga zahteva određena pojašnjenja.
Naime, u praksi je vidljivo da sudovi, gotovo bez izuzetka, navedeni pritvorski osnov tumače na način koji obuhvata opasnost od ponavljanja individualno neodređenog krivičnog dela. Tako se, redovno, okrivljenom koji je, primera radi, ranije osuđivan za krađu (čl. 203 KZ) i neovlašćeno držanje droge za sopstvenu upotrebu (čl. 246. a KZ), pritvor po ovom osnovu određuje (produžava) nakon sumnje da je izvršio krivično delo teške telesne povrede (čl. 121 KZ), pozivanjem na postojanje ranije osuđivanosti. U obrazloženjima ovakvih odluka, redovno se izostavlja konkretizacija krivičnog dela u pogledu kojeg postoji opasnost od ponavljanja, a samim tim i mogućnost provere postojanja osobitih okolnosti koje ukazuju da će krivično delo biti ponovljeno u kratkom roku. Sve ovo, naravno, još pre dovodi do nemogućnosti uočavanja veze između ove opasnosti i narušavanja uslova za nesmetano odvijanje krivičnog postupka. Slična je situacija i kada se protiv jednog okrivljenog vodi postupak za više različitih, pa i raznorodnih krivičnih dela. I ovde najčešće izostaje bilo kakva individualizacija kada je reč o opredeljivanju krivičnog dela u pogledu kojeg postoji opasnost od recidiva.
Stiče se zato nesumnjiv utisak da sudovi termin ponavljanje krivičnog dela, koji je upotrebljen u ovom članu, izjednačavaju sa pojmom ponavljanja kriminalne aktivnosti, odnosno postojanja opasnosti od ponovoljenog, konkretno neodređenog kriminalnog ponašanja i vršenja nekog od krivičnih dela koje domaće krivično zakonodavstvo predviđa. Drugim rečima, u sintagmi “krivično delo”, sudovi akcenat stavljaju ne na “delo”, već na apstraktnu “krivičnost” ili “kriminalnost”. Sve ovo posledično čini da ova mera dobije izrazito preventivni karakter (pritvor radi prevencije kriminala), pri čemu pod njen udar ne dolaze samo mogući specijalni recidivisti, već, čak daleko češće, i oni iz sfere pretpostavljenog opšteg povrata.
Ovakav pristup smatram pogrešnim iz više razloga. Najpre, mislim da ni jezičko tumačenje navedene norme (koje je najčešći i nažalost neretko jedini metod tumačenja u domaćoj praksi), ne daje povoda ovakvim shvatanjima. Ako se pažljivije analizira pomenuta odredba, videće se da među postojećim situacijama postoji jasna logička veza. Ponavljanje krivičnog dela može se isključivo shvatiti kao ponavljanje krivičnog dela za koje se protiv okrivljenog u konkretnom slučaju vodi krivični postupak. Jezički se ne bi moglo opravdati razumevanje prema kojem je ponavljanje moguće u odnosu na nešto što do sada još uvek nije izvršeno. Slično tumačenje moguće je pronaći i u ranijim komentarima ove odredbe. Tako Vasiljević i Grubač navode da “Ponavljanje krivičnog dela znači krivično delo istovetno ili slično sa krivičnim delom za koje okrivljeni odgovara, a ne neko drugo.” (T. Vasiljević, M. Grubač, Komentar Zakonika o krivičnom postupku, Sl. glasnik, Beograd, 2002, 272) Kao slično krivično delo ovde se može posmatrati samo krivično delo koje je u bliskoj, neraskidivoj vezi sa delom za koje okrivljeni odgovara, kao što su teška krađa i krađa ili pak teška ili laka telesna povreda. Provera ove teze može se učiniti na različite načine, ali je možda najjednostavnije sintagmu “krivično delo” zameniti rečju “delo” ili “radnja”, kako bi se olakšalo razuslovaljavanje od automatski usvojenih shvatanja povezanih sa pojmovima čije se značenje ne dovodi u pitanje. Naime, u teoriji krivičnog prava je prihvaćeno de je krivično delo radnja čoveka koja je u zakonu predviđena kao krivično delo, koja je protivpravna i koja je skrivljena (Z. Stojanović, Krivično pravo – opšti deo, Sl. glasnik, Beograd, 2001, 107). Ako to učinimo, videćemo da naša norma sada omogućava pritvaranje ako osobite okolnosti ukazuju da će okrivljeni u kratkom vremenskom periodu ponoviti radnju, ili dovršiti započetu radnju ili učiniti radnju kojom preti. Čini se da ovakav slikovitiji pristup ne ostavlja nimalo sumnje u pogledu tumačenja! Ponavljanje radnje nesumnjivo se odnosi na radnju koja je prethodno već izvršena, i nikako se ne može ticati neke druge, do tada neizvršene delatnosti.
No, u prilog ovakvog tumačenja govori i unutrašnja logika citirane norme. Pomenute tri situacije imaju jasnu vezu tek ako se prihvati da prvi slučaj govori o ponavljanju izvršenog krivičnog dela, drugi o dovršavanju započetog krivičnog dela i treći o činjenu nezapočetog krivičnog dela. Sve tri krivičnopravne mogućnosti su tako pokrivene (svršeno delo, pokušaj, delo čije izvršenje nije započelo). Nikakvog opravdanja ne bi imalo shvatanje po kojem je zakonodavac samo u druga dva slučaja želeo da opasnost bude konkretizovana, dok je u prvom nameravao da ostavi polje potpune slobode i nesputanosti kod određivanja najteže mere procesne prinude za nesmetano vođenje krivičnog postupka. Od posebnog značaja za razumevanje ovog pitanja mogu biti odluke ESLJP u slučajevima Guzzardi protiv Italije (ECHR 6 Nov 1980), Ciulla protiv Italije (ECHR 22 Feb 1989) i Schwabe i M.G. protiv Nemačke (ECHR 1 Dec 2011).
Na ovom mestu čitaoca neću preterano zamarati posledicama koje suprotan pristup stvara u praksi. Neosnovano određeni i nedovoljno obrazloženi pritvori godinama su jedan od najčešćih razloga zbog kojih Ustavni sud, ali i Evropski sud za ljudska prava, “dele packe” domaćem pravosuđu. O milionskim iznosima koji se svake godine isplaćuju licima neosnovano lišenim slobode takođe nije potrebno posebno govoriti, jer je poznato da je i to jedna od rak-rana domaćeg pravosudnog sistema. U tom smislu, kao što je na početku istaknuto, pre entuzijastičnog hrljenja zakonodavnim novotarijama, potrebno je preispitati mogućnost unapređenja postojećih propisa kroz preispitivanje adekvatnosti njihove primene. Odredbe koje bi među prvima podlegale reviziji, zbog svog značaja, svakako jesu one kojima se licima koja se još uvek smatraju nevinim, uskraćuje ustavom garantovano pravo na slobodu.
6 Responses
Ovome svakako treba dodati da je ovo jedan od najcescih razloga za odredjivanje, odnosno produzavanje pritvora, koji se u sudskoj praksi maksimalno zloupotrebljava, tako da sudovi vrlo cesto ovaj pritvorski osnov koriste cak i prema neosudjivanim licima, muceci se da obrazloze tu apstraktnu opasnost , te koristeci neciju nezaposlenost ili cuvenu formulaciju “da se ovom vrstom krivicnog dela stice velika materijalna dobit “kao razlog za ponavljanje krivicnog dela..
Posebnu pricu prestavljaju predmeti
gde cak ne postoji ni osnovana sumnja da je neko lice izvrsilo krivicno delo, a pritvor egzistira potpuno nezavisno i po automatizmu se produzava, bez obzira sto nema nijednog dokaza da je to lice izvrsilo krivicno delo.
I na kraju da ukazem na jednu potpuno pogresnu praksu drugostepenih sudova, koji nebrojeno puta ukidaju resenja o pritvorima prvostepenih sudova, umesto da odmah ukinu pritvor, ako nema zakonskih razloga za isti.
S postovanjem
Ovo može da se navede gotovo u svakoj žalbi na rešenje o određivanju/produženju pritvora:
“Судови нису испитивали могућност примене блаже мере од притвора
Судови су били дужни да испитају примену блаже мере од притвора. Судови кратко наводе да нема места примени блажих мера али није јасно како се кућним притвором и јемством не би могла постићи иста сврха. Када се каже да су судови дужни да испитају примену блаже мере то не значи да треба само да напишу неку реченицу у смислу „испитано је“, а да никоме није јасно зашто је суд сматрао да блажа мера није довољна и да мора прибећи притвору.
Европски суд наглашава да приликом одлучивања да ли ће нека особа бити притворена или не власти имају обавезу да у складу са чланом 5 § 3 Конвенције размотре блажу меру за обезбеђивање присуства те особе у поступку (видети Sulaoja v. Estonia, no. 55939/00, § 64, 15 February 2005, и Jabłoński v. Poland, no. 33492/96, § 83, 21 December 2000).
Не може се прихватити пука изјава суда да је испитао блаже мере, разумно образложење у том смислу мора да постоји.
У пресуди Hirvisaari против Финске Европски суд за људска права је навео да свака одлука мора бити довољно образложена на начин да се разуме како је суд дошао до предметне одлуке. Ово све је потребно како би се закони могли спроводити (videti Hirvisaari v. Finland, no. 49684/99, § 30, 27 September 2001).
Без јасног образложења зашто нека блажа мера не би дала резултате не може бити ни говора о томе да је примена блаже мере испитана. “
U dobar čas, doktore Majiću. Dok srpska “vlast” zastrašuje pobunjenu javnost hapšenjem političkih neistomišljenika, sve pozivajući se na delo iz glave 34. KZ (gde bi primer studentima za radnju izvršenja bilo ono javno istupanje & delovanje sadašnjeg i prethodnog predsednika Republike pre nego što su seli na stiropor), vi ste se dohvatili pitanja koje je odavno razrešio Ustavni sud SRJ: u procesnom zakonu/zakoniku mogu biti propisani osnovi za pritvor samo iz procesnih razloga. Beše to negde početkom dvehiljaditih (Vi bi to trebalo bolje da znate od mene), kada je sve još bilo sveže, kada je nada još postojala, dok je još Momčilo Grubač hodao ovom “močvarom punom gliba” (da ukradem citat iz međunarodnog privatnog prava), kada su neki časni i normalni ljudi rekli da tzv. preventivni pritvor, kao i vanprocesni razlozi za određivanje pritvora (javna sablazan i dr.) nemaju mesta u procesnom zakonu. Sve najbolje u karijeri koja je pred Vama.
Да ли би то значило да је conditio sine qua non постојања опасности од “понављања кривичног дела у кратком временском периоду” претходна правноснажна осуђиваност лица? Или би, обзиром да је притвор као такав процесна мера за чије се постојање тражи основаност сумње, значило да је и у погледу постојања појединих његових разлога довољан исти тај степен извесности, те да би и у овом конкретном случају притвор могао бити одређен већ уколико би постојала оправдана бојазан да ће окривљени поновити кривично дело за које постоји основана сумња да га је учинио – односно дело за које се поступак и води, макар да је реч о раније неосуђиваном лицу? Мислим да би у случају таквог тумачења било места ширем кругу дела од чијег “понављања” опасност постоји, тим пре што ни правна квалификација кривичног дела за које је поступак у току није коначна све до доношења правноснажне пресуде. Логично ми је тада одговор тражити превасходно у мотивима из којих би дело које је предмет поступка било учињено – а који ће, у светлу других “особитих” околности извршења претпостављеног дела, указати да ли је “основано сумњати” да ће лице у кратком временском периоду поново учинити дело на чије је извршење већ основано сумњиво. На пример, уколико је против окривљеног у току гоњење због више десетина (свршених) кривичних дела тешке крађе учињених на сличан начин, што указује да се овим бави у виду заната, при чему нема (други) извор прихода, а снага постојећих доказа успоставља основану сумњу да је сва ова дела учинио, међутим реч је о претходно неосуђиваном лицу, да ли ће суду руке бити слободне да га притвори по горњем основу, обзиром да ће просечан судија, објективним мерилима расуђивања, моћи да изведе закључак о постојању велике вероватноће да ће то лице, чим се нађе на слободи, поново учинити кривично дело? Ако је одговор на моје питање потврдан, онда није ли “особита околност” више уколико је лице претходно већ осуђивано за, рецимо, кривично дело из члана 246 став 1 КЗ, које није исто, па чак ни истоврсно са кривичним делом које је предмет текућег поступка, али је мотивисано истим – имовинским циљевима односно прибављањем користи од “радње која је законом одређена као кривично дело”, ма о којој правној квалификацији се радило. Мислим да би телеолошко тумачење овог притворског разлога ишло у прилог схватању које сам изложио, а које је, бар колико успевам да испратим, донекле заступљено и у домаћој пракси. На крају, имајући у виду процесни циљ притвора оличен обезбеђивањем несметаног вођења поступка, није ли и са тог аспекта свеједно које ће кривично дело окривљени евентуално поновити? Наравно, ни у ком случају не покушавам да противречим ауторитету Аутора, напротив, само се надам да ћу кроз евентуалну даљу разраду овог питања нешто више научити.
U kontekstu Vašeg priloga i mogućeg izricanja pritvora, molim da mi odgovorite da li ću i ja biti pritvorena i pre okončanja bahatog krivičnog postupka koji je pokrenut protiv mene, ako budem u budućnosti podnosila pravne lekove i druga pravna sredstva predviđena Ustavom i zakonima, zbog opasnosti da ću ponoviti krivično delo ometanja pravde ako budem pisala navedena pravna sredstva?
Molim da me posavetujuete da li i dalje smem da pišem Ustavom i zakonima pravna sredstva, jer ću tako ponoviti izvršnje krivičnog dela ometanja pravde, kako je navedeno u, protiv mene podignutog optužni predloga, upravo zato što sam ih pisala.
Reč je o sledećem ( nije iz rubrike “Verovali ili ne”):
Protiv mene je podignut optužni predlog (posle 2,5 godine javnotužilačke “istrage” – ha, ha – kao i za Marjanovića) da sam izvršila krivično delo ometanja pravde iz čl. 336 b stav 2. Obeležja ovog dela su: uvreda, sila i pretnja i na drugi način ometanja ili sprečavanja sudije u vršenju sudijske funkcije.
Kao sredstva izvršenja uz optužni predlog navedeni su sledeći dokazi: 1. Službena beleška sekretara suda, 2. Pritužba Predsedniku suda i Predsedniku Građanskog odeljenja suda na rad sudije i 3,Disciplinska prijava Visokom savetu sudstva.
Sudija koja je podnela krivičnu prijavu, bazirala je prijavu na sledećim “dokazima ometanja pravde”: 1. Zahtev za presudom zbog propuštanja, 2. Podnesak – slično sa zahtevom, samo sa citiranim odredbama ZPP na koje se pozivam, 3. Sudijino obaveštenje povodom zahteva – da nisu ispunjeni uslovi za donošenje presude zbog propštanja…4. Rešenje o odbijanju privremene mere, 5. Moj podnesak o netačnoj info u Obaveštenju, sa dokazom da tužena nije odgovorilana tužbi i dr. sa ponovljenim zahtevom da donese presudu zbog propuštanja, 6. Njeno novo Obaveštenje 7. Žalba na rešenje o odbijanju privremene mere, 8. Pritužba upućena Predsedniku suda i Predsedniku Građanskog odeljenja suda na njen rad – nije odredila vremenski okvir, ne dolazi na zakazana ročišta (ponedeljak, crveni meteo alarm), 9. Zahtev Predsednika suda za izveštajem o postupanju povodom moje Pritužbe.
Prosto govoreći, sram me bilo što sam sve navedeno pisala, i to – zamislite – kulturno, bez psovanja, i zamislite još – čak i pismeno, sa znacima interpunkcije, razumljivim rečenicama, sa pozivom na propise…zaista štrašno i teško ometanje pravde i moj težak kriminalitet!
Javni tužilac je redukovao njene dokaze, što sam navela na početku, a u optužnom predlogu je napisao da sam “shodno navedenom, učinila krivično delo ometanja pravde, svesna svog dela i da sam htela njegovo izvršenje” i predlaže uslovnu kaznu zatvora od šest meseci sa rokom proveravanja od dve godine i novčanu kaznu, i smatra da će se tako postići svrha kažnjavanja u konkretnom slučaju.
Lepo, zar ne? Blagonaklono….nije predložio pet godina zatvora, iz čega zključujem da sam mu simpatična….
Ni Nušić nije imao takvu maštu da smisli ovakav postupak…ali, situacija je ozbiljna i realna…nije parodija….
Postavlja se pitanje: ako dođe do osude, a nemam dileme da će doći ukoliko predmet ostane u istom sudu (borim se da ne ostane), proizilazi da dve godine neću smeti da podnosima Ustavom i zakonom predviđene pravne lekove i pravna sredstva u sudskim postupcima, jer bih na taj način prekršila uslovnu osudu.
I….ako napišem žalbu, pritužbu i nešto slično, jer se jt nije ograničio samo na tu sudiju, našla bih se u zatvoru najmanje šest meseci- ko zna, možda i pet godina, odnosno onoliko dugo koliko odredi postupajuća sudija, drugarica sudije koja je podnela krivičnu prijavu….koja, naravno, nije odbacila optužni predllog iako ne sadrži, ni biće krivičnog dela, ni sredstva izvršenja, ni bilo šta drugo što upućuje na krivično delo ili bilo šta nepristojno….
Da li ćete doći da me posetite ako dođe do zatvora i da mi donesete slatkiše?
Pretpostavljam da bi po istom principu svi advokati trebali da budu krivično gonjeni i hapšeni, jer pišu pravne lekove, podnose razna pravna sredstva, itd. – stvarno, prosto sramota jedna šta rade advokati, treba ih sve pohapsiti…..
……pa da ostanu samo sudije u pravosuđu, ne treba niko da se meša kad oni preseku stvar!
Priznaćete – nova dimenzija bahatosti u našem pravosuđu…a ja sam
ZASTRAŠENA!
I više od toga…!!!!!!!
Hvala na detaljnijem uvidu za nas laike kojima cesto i vase kolege ne mogu da objasne situaciju. Uz vase tekstove i komentari zaista mnogo razjasne.