Okružni zatvor u Beogradu, popodnevna poseta…
– Branioče… pusti ti, molim te, te priče, nego… kaži ti meni, kada ću ja da izađem odavde?
– Pa… ne znam šta da Vam kažem… (snuždeno) Ne stojimo baš najbolje…
– Kako ne znaš? A šta onda znaš? Već dva meseca trunem ovde bez dokaza, i niko ni da bekne! Koliko ovo još može da traje? A?
– Pa, bojim se da može da potraje… Mislim da je godinu – dve neki minimium…
– Jesi li ti normalan? Šta pričaš? Kakvu godinu – dve? Sve su mi namestili ovi njihovi! Pokrali su izbore, došli na vlast lopovlukom, i ti mi kažeš da ovo može da traje godinu – dve! Pa je l’ znaš ti da sam bio ministar, i da sam ove što me tuže i što mi sude, na jedan mig mogao u ćorku da oteram…
– Pa, zato-
– Šta zato?
– Pa, zato što ih niste poterali u ćorku, sada ćete malo duže da ležite. Mada… i da ste ih ućorkirali, isto bi bilo… Opet bi oni, kada bi došli na vlast, poterali Vas i tako u krug…
– Slušaj, bre, branioče… Mani se filozofiranja, nego pod hitno nađi nekog našeg sudiju da mi ovo završi. Ovi što mi sude su njihovi, i zato mi se svete! Razumeš? Nađi nekog našeg!
– Ma… (neodlučno) Problem je u tome što ti što Vam se svete nisu njihovi… Da su njihovi, možda biste i imali neke šanse. Ovako…
– Šta pričaš? Kako nisu njihovi? Ovi dripci što me drže ovde i samo odbijaju žalbe?
– Pa, nisu…
– Pa čiji su onda?
– Pa, naši!
– Je l’ ti to mene…? Kakvi naši? Gde su one mlade sudije sa našeg spiska, sa poslednjeg izbora? Ovi što smo im osnovali udruženje? Gde je naš spisak? Daj mi nekoga od njih da uzme predmet! Razumeš? Zovi onog malog što smo ga postavili za predsednika suda čim je položio pravosudni! Rankovića! Ili onog drugog… kako se ono zvaše… Rokvić! Da! Zovi Rokvića!
– Pa… ne znam kako da Vam kažem… Sude Vam baš oni. U međuvremenu su napredovali. Rokvić je bio predsednik veća koje Vam je produžilo pritvor… I to je napisao rešenje tako da, Boga mi, ispada da nikada nećete ni izaći. Trajno uznemiravate javnost! A Rankovićevo veće Vam je u dva-tri reda odbilo žalbu, tako da-
– Čuješ li ti sebe šta govoriš? Je l’ hoćeš da mi kažeš da su ih sve pokupovali? A?
– Ma, neću… Samo…
– Šta samo?
– To samo znači da više niste na vlasti. I da oni sada više nisu Vaši, nego…
– Nego su njihovi? Je l’ to hoćeš da kažeš?
– Pa, tako nekako… Mada je i to privremeno… Čim ovi za par godina zglajzaju, evo naših sudija opet kod nas… Mislim, kod Vas… ovih njihovih…
– Majku ću im ja majčinu, samo kada izađem odavde! Nađi onda nekog poštenog! Bilo koga! Nekog ko će da pogleda predmet i da vidi da tu nema ni d od dokaza. Pod hitno!
– Ma, našao bih, nego…
– Šta?
– Nego, nemam koga da nađem.
– Kako nema koga, budalo jedna? Nekog poštenog! Nema veze da li je naš ili njihov, samo da je neko častan na koga sad ovi njihovi ne mogu da utiču. Ako treba i da mu platimo! Razumeš?
– Mislite, nekog njihovog, koje ovi naši ne mogu da nahuškaju protiv nas?
– Pa… tako nekako…
– Ali, nema ni to.
– Šta pričaš bre to? Kako nema?
– Pa… sve ste ih oterali. Sećate se da je bila reforma… Sada su njihovi postali advokati, savetnici, trgovci… Neki pomrli… Neki samo što nisu… Neki se odselili… A naši su postali njihovi… A Vi znate kakvi su bili naši…
– Slušaj bre branilac da ti ja nešto kažem! I tebe ću ja da uhapsim čim izađem odavde! Ima da te obesim! I ti si bre njihov, znaš! Majku ću majčinu ja i tebi!
– Nemojte tako! Polako… Ja nikada nisam bio njihov! Ja sam Vaš, ali Vam samo kažem kako stvari stoje.
– Ma šta bre nisi? Vidim ja u koju ti tikvu duvaš! Evo… ni žalbu ne znaš da napišeš. Pogledaj samo šta si natrućao ovde. Ovo nema veze s vezom. Čak i ja koji nisam pravnik, vidim da je ovo pisano kao da si jeo bunike!
– Pa nisam ja pravnik…
– Šta to pričaš?
– Ja sam završio ovu zanatsku… za mašinoglodače…
– Auuu… sreće moje! Pa ko ti onda dade diplomu?
– Pa, onaj Vaš…
– Koji bre naš?
– Pa Vaš ministar prosvete, onaj Leka… Što je pre bio šef knjižare u Ražnju… Išao sa Vama u osnovnu… Sećate se kada ste rekli da mu se javim, jer Vam hitno treba šef pravne službe?
– Sećam se… Au, majku ti majčinu… Leka te, znači, školovao! Auuu! Pa ja neću da izađem odavde nikad!
– Je l’ vidite da ne lažem da sam Vaš!
– Vidim, Boga mi! Ne lažeš!
– A Vi upali u paraliju.
– Paranoja se kaže, budalo te budalo jedna nepismena! Paranoja!
– Pa zar nije to na moru?
– Jeste! Naravno da je na moru branioče! Idi sada lepo na to more i povedi, ako nađeš još nekog našeg! Pa ako Bog da, da se svi vi naši, na tom vašem moru, onako lepo, podavite!
7 Responses
Tako je to u zemlji seljaka na brdovitom Balkanu koja je ostala bez seljaka jer su se skoro svi preselili u gradove, postali činovnici, savetnici, poslanici, a oni koji su baš hteli nešto sa diplomom i pravnici, sudije, advokati, ekonomisti, profesori, lekari, vojnici, policajci,… i VIP građani rijalitisti koji su najuniverzalniji i sa po najmanje nekoliko rijaliti diploma. U državi koja se smatra “plenom” i ne može biti drugačije, u njoj vrana vrani ne kopa oči samo dok spavaju, ali sanjaju kako to rade, pa koja se prva probudi. Nije ni čudo što od pljačkaških privatizacija i najavljenih punih zatvora nema ništa, što ih više ni EU ne spominje, što se i oni koji su uhapšeni oslobađaju jer imaju adute protiv nas ili naših, pa se sve lomi na instant službenicima koji su u ulozi potrošnog i lako obnovljivog materijala. Klipove u točkove svih oblasti života po najviše stavlja pravosuđe koje razvodnjava i vrti u krug ono što je naređeno da vrti, a mreža paukova je predvidela sve, od toga da su šrafovi tamo gde se primaju predmeti, dele i onda u lancu po nivoima odlučivanja, stradaju samo oni koji su se otrgli kontroli i sa marionetskih lanaca i postali “krivokorumpolovci”. Sujeta, narcisoidnost, obavezno alavost, su nužni, uz “vrline”: snalažljivost, poslušništvo, servilnost, savitljivost i beskičmenjaštvo. Univerzalnost se stiče pravom bojom partijske knjižice, možeš da radiš sve što treba, ionako ćeš imati bar 10 savetnika koji će ti olakšati da odlučiš da uradiš baš po svome. Ako se ovako strada među svojima i od svojih, kao junak iz ove priče, kako li je tek narodu i sirotinji na koju se kao stršljenovi obrušavaju javni izvršitelji?
Mnogo puta sam se ovako mlad po stazu i po godinama citajuci neke odluke pitao zasto se i dalje bavim ovim poslom… Razmisljao sam da nema svrhe i da se dzaba nerviram i trudim jer evidentno da treba drugacije da se radi.
A onda dragi ( ne zamerite na ovo dragi) SUDIJA (jedan od retkih koji zaslužuju da se tako nazovu i to velikim slovima…nazalost kazem jedan od retkih, voleo bi da je to pravilo) procitam neki Vas tekst i onda shvatim zasto to radim.
Hvala Vam
Istrajte sudije i advokati koji ste jos u ovom blatnjavom sistemu ostali cisti. Divim se vasoj izuzetnoj hrabrosti i cvrstini. Ja sam iz potpuno druge, tehnicke strujke, ali pratim svaki tekst SUDIJE Majica, dodjem za parce normalnosti i tracak nade. Isto se kao i Vi Vladimire zapitam vredi li ostati u ovoj drzavi i pitam se da li cu kao i generacije mojih roditelja (a ja imam 27), shvatiti kasno da je to bilo besmisleno i da sam ceo zivot provela kao Sizif. Mozda treba da sam srecna sto u ovoj zemlji radim u stabilnoj firmi koja nema veze sa drzavom, za dobru platu, na crno? Svakako mi je bolje nego mnogima. Ali zar je to sve posle dva drzavna tehnicka fakulteta uz puno volje i entuzijazma.
Nije sve u novcu, i to i govorim svim mladima koji su dosli do te vrste “sigurnosti” ovde. Kad tad, trebace nam pravosudje, zdravstvo, decu cemo obrazovati u ovom sistemu a igrace se reality programa u skoli.
Zelim da se nadam, ali moja emocija je ponizenje. (preporucujem knjigu “Geopolitika emocija” Dominika Moisija gde sam shvatila kako smo dosli dovde i kuda idemo na duze staze).
Veliki pozdrav od vernog citaoca!
Jednostavno,fantastično autentično.
Svaka Vam čast na britkosti!!!
traktat o istome
i ja sam mnogo tužan kad god se probudim i vidim da je sve isto ili čak gore, nego pre no što sam zaspao
Ljudi su definitivno otpali od Boga 1945. godine. Ovi od Boga tumačiti od morala, od karaktera…danas gledamo posledice tog otpadanja.
Kada se kao ljudi svako na svom ličnom planu ne uzdigne u moralnim načelima jednostavno nema nam pomoći.
Miroslav Samardžić je kazao da će nam biti bolje onda, citiram, “…onda kada i ova generacija komunista biološki izumre”.
Dobro sam se nasmejao, baš u stilu B. Nušića, međutim, u potpunosti odgovara našoj stvarnosti što je veoma loše. Ovakvih primera ima u Srbiji u svakoj struci sve više, degradacija u svim oblastima, prioritet imaju podobni a ne stručni i časni. Svako od nas treba da se u svom domenu i svojoj moći bori protiv ovih negativnih pojava u društvu i onda postoji neka šansa za promenom i boljitkom.
Veliki pozdrav za mog komšiju, za zadovoljstvom čitam njegove tekstove.
Svetla ličnost u pravničkoj struci i pravosuđu.