Злoупотреба службеног положаја (чл. 359 КЗ), а од недавно и злоупотреба положаја одговорног лица (чл. 234. КЗ), представљају кривична дела која се изузетно често налазе на тужилачком „репертоару“. Значајан број афера из сфере бизниса и политике, макар у једном делу заврши се неком од оваквих оптужења. Међутим инкриминације ове врсте и раније су изазивале подозрење стручне јавности. Реч је о инкриминацијама којима је оправдано спочитавано да спадају у ред такозваних „каучук“ норми, које могу бити изузетно екстензивно тумачене и примењиване и које стога, треба опрезно употребљавати.
Међутим, насупрот оправданим захтевима за суздржаношћу, чини се да домаћи судови и тужилаштва, не само да у овој области не поступају рестриктивно, већ као да и даље „проширују“ и иначе недовољно омеђене норме. У низу одлука са којима сам у последње време имао прилике да се сретнем, уочава се да судови прилично некритички прихватају тужилачке тврдње када је о овим кривичним делима реч. Из наведених одлука, могло би се закључити да злоупотребу положаја представља готово свако непрописно понашање у оквиру службе или привредног пословања које је, макар и за најудаљенију последицу имало прибављање користи или наношење штете неком лицу. Тако се стиче утисак да је злоупотреба положаја постала инкриминација, за којом се посеже у ситуацијама када нема друге адекватније опције.
Иако недовољно прецизна, злоупотреба положаја ипак није и не сме постати „all inclusive“ инкриминација. Треба зато подсетити да се и злоупотреба службеног положаја и злоупотреба положаја одговорног лица, могу извршити само неким од три предвиђена облика радње извршења ((1) искоришћавањем положаја или овлашћења, (2) прекорачењем граница сопствених овлашћења или (3) невршењем дужности). Према неспорним доктринарним учењима, под искоришћавањем положаја подразумева се предузимање дозвољених радњи, односно радњи које спадају у деловања у оквирима положаја и овлашћења лица у питању, с тим што то лице ове радње предузима, не у циљу у којем су му поверене, већ ради остваривања сопствених или интереса неког трећег лица.[1] Прекорачење овлашћења постоји када лице предузима радњу која је такође дозвољена, али се налази у компетенцији неког другог службеног или одговорног лица или се пак генерално налази у његовој компетенцији, али не и у конкретном случају, јер су у постојећој ситуацији његова овлашћења била ограничена.[2] Напослетку, дело може бити извршено и пропуштањем вршења радње из оквира овлашћења лица или вршењем ове радње на неадекватан начин, тако да она не производи одговарајуће ефекте.[3]
Већ из наведеног видљиво је да злоупотребу положаја ни у једном од наведених случајева није могуће извршити фалсификовањем исправе или неком преварном радњом на пример. И поред тога, овакви „облици“ радње извршења често се срећу у пракси домаћих судова, када је о злоупотреби положаја реч. Уколико је службено или одговорно лице фалсификовало службену исправу на пример, његово понашање никако се не може подвести под неку од инкриминација злоупотребе положаја. Овде наиме није реч о било ком од предвиђена три облика радње извршења (фалсификовање исправе не спада ни у чија службена овлашћења), већ о обичном фалсификату, у конкретном случају – оном из члана 357. КЗ. Такође, лажно представљање да ће роба бити плаћена на време, прикривање чињеница приликом добијања кредита или давање мита приликом склапања посла, не могу представљати радњу извршења било ког облика злоупотребе положаја. Разлог је једноставан – ни једно службено или одговорно лице није овлашћено на предузимање оваквих радњи, па самим тим ни ова „овлашћења“ не могу бити злоупотребљена. Уместо тога, реч је о засебним кривичним делима предвиђеним домаћим законодавством.
Приликом процене да ли одређено понашање може бити оцењено као злоупотреба положаја, потребно је имати у виду још једну чињеницу. Реч је о кривичном делу код којег једну од основних дистинктивних карактеристика представља чињеница да се до користи за себе или другог долази (зло)употребом чињенице да се одређено лице налази на одређеном положају. Лице на положају је у највећем броју случајева лице које је у позицији да донесе одређену одлуку, која је у конкретном случају подобна да створи корист. Другим речима, између коришћења положаја и наступеле последице мора постојати јасна и видљива узрочна веза. Злоупотребу положаја стога не представља неовлашћено добијање кредита од стране директора школе, уколико је до овога дошло на основу прикривања документације, на пример. Ово стога што директор школе не доноси одлуку о додељивању кредита, као и стога што прикривање података у циљу добијања кредита, ни на који начин није специфично повезано са службеним положајем извршиоца. Међутим, уколико би директор школе, између више кандидата истог ранга предност дао супрузи лица које му је одобрило кредит, могло би бити речи о овом делу. Овде је наиме службени положај искоришћен, јер је дискреционо овлашћење које службено лице поседује искоришћено не у интересу службе, већ у интересу манифестовања „захвалности“ за раније учињену услугу.
Судови би морали исказивати посебну пажњу код ових кривичних дела. Могуће тежње тужиоца да радње окривљених квалификују „тежом квалификацијом“, чак и ако се не могу увек професионално оправдати, могуће је разумети. Међутим, за непажљиво и непрофесионално поступање суда у оваквим случајевима, тешко је наћи разумевање. Иако су неретко диспозитиви оваквих оптужница нејасно састављени и преопширни, неопходно је увек брижљиво разлучити елементе кривичног дела које се окривљеном ставља на терет. Само тако избећи ће се каснија вишегодишња, непродуктивна суђења, проузрокована погрешним иницијалним проценама. Што је још важније, само тако избећи ће се и остале последице по права учесника у поступку које из тога произлазе али и последице по буџет до којих долази услед неосновано вођених поступака.
[1] В. Н. Делић, Нова решења у посебном делу КЗ Србије, Београд 2014, 77.
[2] Ibid.
[3] Ibid.
9 Responses
Poštovani g. Majiću,
Odluka jednog sudije visokog ranga da uredjuje vlastiti blog i tako diskutuje o stručnim pravnim temama i problemima pravosudja kome pripada je, naravno, avangardna! Predpostavljam i inače, a u našim prilikama – svakako. Zato vas podržavam!
Vaša diskusija o krivičnim delima zloupotrebe službenog položaja i zloupotrebe odgovornog lica je vrlo dragocena. To je, po mom mišljenju, jedna od najznačajnih aktuelnih tema materijalnog krivičnog prava kod nas. Više vrlo važnih sudskih postupaka vodjenih poslednjih godina, koji su bili i jesu u žiži interesovanja javnosti, za svoj predmet imaju dela upravo sa tim kvalifikacijama. No, još važnije je da, sa aspekta tranzicionih društvenih promena, upravo na zakonskim opisima krivičnih dela zloupotrebe služenog položaja i zloupotrebe položaja odgovornog lica treba da se odrazi sama promena ekonomskog sistema na krivično zakonodavstvo. Zato, prilično čudi da za ovaj vaš članak i posle nekoliko meseci od njegovog objavljivanja nije ostavljen nikakav komentar. Tema je takva da diskusija o njoj još dugo može biti aktuelna, zato evo mog skromnog doprinosa. Sa nadom da će nam se pridružiti kolege i drugi čitaoci vašeg bloga.
Smatram da nije moguće kroz praksu tužilaštava i sudova otkloniti značajne nedostatke u zakonskim opisima ova dva krivična dela. Manjkavost samog zakonskog opisa ta dva krivična dela omogućava, zapravo, sve negativne pojave u praksi, koje ste vi opisali (zapravo tek evidentirali) u vašem komentaru. Medjutim, te pojave su i posledica sistemskog pritiska političke vlasti na samostalnost tužilaštva i nezavisnost suda, a taj pritisak omogućava upravo – sam zakonski opis ovih krivičnih dela. Politička (izvršna) vlast je sveopšti privredni i ekonomski neuspeh ’’kvalifikovala’’ kao krivično delo, i dala nalog (politička volja) da se ekonomski neuspeh procesuira, i naravno strogo kazni, kao uzročnik lošeg života gradjana. Političari su obećali da će ići u zatvor oni koji su odgovorni za privredne neuspehe, i koji su time doveli do osiromašenja i teškog života glasača. Glasačko telo očekuje da to obećanje bude ispunjeno. Kako u zatvor idu jedino (osumnjičeni i osudjeni) izvršioci krivičnih dela (politički neistomišljenici su sticajem istorijskih prilika isključeni, te je to dovelo do savremenih dovijanja u ispunjavanju političkih obećanja), privredni neuspeh mora(že) biti krivično delo. Pošto to ne biva niti uvek, niti lako, a politčka volja se mora ispuniti, izreke krivičnih prijava i optužnica za krivična dela iz člana 359 i 234 KZ moraju biti takve kakve su, nejasne i preopširne, kako ste vi primetili.
Dakle, politička vlast mora prestati (bez izuzetka) da se bavi otkrivanjem i gonjenjem izvršilaca krivičnih dela, a posebno se mora uzdržati od sudjenja. Dok se to ne desi, odnosno dok hapšenja ne prestanu da budu političke teme i sredstva (!), a do tada će mnogo vode proteći našim rekama, sudovi moraju istrajati na tome da sude samo na osnovu dokaza i zakona, nezavisno i slobodno. Pa i za ova dva krivična dela. I u svim fazama postupka.
Uzrok pojava u praksi, koje karakterišu postupke za ova dva krivična dela, na koje ste ukazali u vašem komentaru je, po mom sudu, dakle, svakako politički, a ono što ih omogućava je prevazidjena zakonska definicija tih krivičnih dela.
Poslednja intervencija zakonodavca je iz kruga mogućih izvršilaca krivičnog dela iz član 359 KZ isključila ’’odgovorna lica’’. Kao mogući izvšrioci ovog krivičnog dela ostala su ’’službena lica’’, a krug tih lica je definisan posebnom odredbom zakona. Sve ostalo u zakonskoj definiciji krivičnog dela je ostalo isto, pa ova intervencija zakonodavca nije donela preko potrebnu modernizaciju zakonskog opisa ovog krivičnog dela, te je time omogućila i dalje njegovu političku (zlo)upotrebu. Budući da zakonodavnu vlast vrši ’’politička volja’’, može se sumnjati da krivično delo iz člana 359 KZ nije doživelo svoju zakonsku modernizaciju i reformu, zato što je ’’volji’’ i dalje potrebno ovakvo kakvo je sada, odnosno sa prostorom za arbitrernost i maštu.
Mogući izvršioci krivičnog dela zloupotreba službenog položaja su državni funkcioneri, ali i rukovodioci javnih preduzeća i ustanova. Ova lica u jednom segmentu svojih ovlašćenja zaključuju pravne poslove sa trećim licima u ime i za račun organa, preduzeća ili ustanova kojima rukovode. Redovi koji slede odnose se samo na taj ’’prostor’’ u kome može doći do izvršenja ovog krivičnog dela, odnosno samo na prostor ekonomske interakcije javnog i privatnog sektora. Ti teretni pravni poslovi podrazumevaju trošenje javnih sredstava i uvek donose manju ili veću korist i drugoj ugovornoj strani, ali i javnom sektoru. Objektivni elementi iz zakonskog opisa krivičnog dela iz člana 359 KZ u opciji koja podrazumeva iskorišćavanje službenog ovlašćenja, kao oblik radnje izvršenja, su (izgleda) ispunjeni u svim pravnim poslovima koje organ, ustanova ili javno preduzeće zaključuje u pravnom životu, pa postojanje krivičnog dela zavisi, zapravo, samo od subjektivnih elemenata. Svaka obligacija može biti inkriminisana, a put od obligacije do inkriminacije je klizav, jer prolazi kroz sferu namera i subjektivnih odnosa u ekonomskim aktivnostima javnog sektora. To omogućava zloupotrebe i arbitrernosti nedopustivih razmera. Te zloupotrebe i arbitrernosti praksa ne može da isključi postojećim mehanizmima njenog usmeravanja i ujednačavanja, već je za to neophodna adekvatna zakonska intervencija. Stvari su u značajnoj meri popravljene uvodjenjem krivičnog dela iz člana 234-a stav 2 KZ, zloupotreba koju službeno lice u naručiocu vrši u javnim nabavkama. No, samo uvodjenje ovog novog krivičnog dela je iziskivalo veću intervneciju u opis krivičnog dela iz član 359 istog zakona, koja je izostala. Kao da je član 359 KZ zadržan praktično netaknut, zbog nekakvog imaginarnog straha da se ’’te stvari’’ diraju… Ili je potpuno svesno uočeno da je jedna ovakva zakonska definicija krivičnog dela upravo nužna da bi služila za izvršavanje naloga ’’političke volje’’, kada ’’volja’’ ima potrebu da radikalizuje disciplinovanje pojedinaca u društvu?
Subjektivni element krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja je namera prouzrokovanja štete svojoj ustanovi, organu ili javnom preduzeću ili namera omogućavanja koristi drugoj strani u poslovnom odnosu. Kod činjenice da druga ugovorna strana, saugovarač javnog sektora, ostvaruje korist u svakom poslu, što u kapitalizmu nije nemoralno (već je, naprotiv, smisao života), sa jedne strane, a sa druge je osnovni ekonomski zakon, subjektivni odnos službenog lica iz javnog sektora prema toj koristi drugog ugovarača u pravnom poslu, zapravo, mora biti krivično-pravno – irelevantan. Postojanje krivičnog dela može zavisiti jedino od štete po javna sredstva. Ta šteta mora biti jasno i dokazano obuhvaćena umišljajem izvršioca, sa jedne strane, a sa druge, ona mora imati svoj jasan pojavni oblik: vrednost primljene prestacije u javna sredstva mora biti objektivno i dokazano manja od vrednosti prestacije date iz javnih sredstava. Postojeći zakonski opis krivičnog dela iz člana 359 KZ ne garantuje ova ograničenja u njegovoj primeni i upravo zato su u praksi moguće arbitrernosti velikih razmera.
Tema je, rekoh, velika i važna, pa bi se imalo još šta reći. Novo-staro krivično delo iz člana 234 KZ zavredjuje poseban osvrt… Ali, to ne opravdava nepristojnu preopširnost čitaoca-komentatora na blogu. Uz zahvalnost što vaš blog uopšte pruža mogućnost da ovako diskutujemo, još jednom – podrška vašem blogu!
Jovica Todorović
Poštovani gospodine Todoroviću,
Zahvaljujem vam se na iscrpnom i izuzetno korisnom komentaru. Da je sreće, na ovaj način, argumentovano i o aktuelnim temama diskutovali bi na našim seminarima koji su poodavno izgubili svaki smisao (osim možda turističkog). Jedan od osnovnih razloga zbog kojih sam se odlučio za pisanje bloga je upravo taj. Shvativšiu da je sve manje mesta na kojima se može ozbiljno diskutovati o pravu ali i na kojima je dozvoljeno otvoreno prozboriti o problemima pravosuđa, pokušao sam da ponudim od cenzure slobodnu sferu.
Kada je reč o zloupotrebi, dodao bih sledeće. Potpuno ste u pravu kada govorite o nužnosti izmene ove inkriminacije. Mislim da će to, ponovo prvenstveno usled uticaja spolja, na posletku i biti slučaj. Želeo sam međutim u tekstu da ukažem na jednu, ništa manje opasnu pojavu. U međuvremenu, loša inkriminacija, u praksi tužilaštva i sudova, postala je još gora, nejasnija i opasnija. Čini se međutim, da ovaj problem, pored sudova i tužilaštava nedovoljno uviđaju i advokati-branioci. Insistiranje na pravilnoj primeni prava (čak i onog koje nije kvalitetno) nužno je, jednako kao i opravdano insistiranje na izmeni postojećih normi onima koje su kvalitetnije.
Još jednom se zahvaljujem na komentaru i interesovanju za blog.
M. Majić
Poštovani g. Majiću,
Hvala vam za pažnju koju ste posvetili mom komentaru! Nikako mi nije bila namera da lošim zakonskim opisom opravdam zajsta zabrinjavajuću sliku koju u pojedinim slučajevima ima primena ove dve inkriminacije o kojima govorimo. Hteo sam samo da kažem da je tu tužnu praksu omogućio loš zakonski opis, a uzrokovao politički pritisak. Naravno da to nije opravdanje ni za koga u ”trijumviratu” (tužilac-sudija-branilac) što ne nalazimo hrabrosti, upornosti i/ili znanja da se s tim problemom (loše inkriminacije koja se još gore primenjuje) izborimo. Odnosno da te inkriminacije primenimo (svako u svojoj procesnoj ulozi) tako da to ima maksimalni kvalitet koji se može izvući iz ”slova zakona” takvog kakvo je. Sve radi ostvarenja cilja koji svima nama nalaže član 1 ZKP. I zbog vlastite savesti. Novi koncept postupka, koji povlači sud u neutralnu poziciju, otvara mogućnost da branilac da veći doprinos otklanjanju loših pojava u primeni ove dve inkriminacije upravo oponirajući tužiocu. Koliko kod su u novom konceptu postupka povećani značaj i odgovornost tužilačkoj funkciji, toliko su povećani značaj i odgovornost stručnoj odbrani – advokaturi, jer to povlači jedno drugo, ako se sud u isto vreme distancira u poziciju neutralnog arbitra. Ipak, poslednja je sudijska, te ja značaj i odgovornost sudova najveća. Zato je diskusija o primeni ove dve inkriminacije korisna upravo da ohrabri sve (i tužioce, i sudije, i advokate) da uz odgovarajući napor (koji mora biti veliki, jer je problem veliki) praksu u primeni ove dve inkriminacije pokrenemo u pravcu koji će obezbediti da niko nevin ne bude osudjen, a da krivac bude pravično sankcionisan. Seminari su očigledno prošlost, život nalazi nove forme za debatu. Evo, Vi ste se dosetili bloga, zato ne treba žaliti za seminarima.
Srdačno,
Jovica Todorović
G-dine Majiću!
Pročitao sam Vaš stav i mišljenje o negativnim aspektima inkriminacije ZLOUPOTREBA SLUŽBENOG POLOŽAJA, čl.359 KZ. nNamoju žalost spadam u red onih kojima se sudi za ovo kr.delo. Ali, uz mnogo specifičnosti. Sudilo mi se od 2006. godine pred spec. sudom, za organizovanje krim.grupe i primanje mita. Na kraju posle sedam godina sud donosi presudu, ali za Zloupotrebu i org.krim.grupe. Apelacija tu presudu ukida i vraća na ponovno suđenje. Ovaj put tužilaštvo me tereti za zloupotrebu i org.krim.grupe, a zloupotreba se ogleda u davanju naloga svojim podređenima, a niedan od njih to na prvom suđenju nije potvrdio. Osećam se nezaštićeno, brutalno uništenog života i budućnosti., deveta godian kako se nalazim pod suspenzijom. Molim Vas da mi date Vaše mišljenje. S poštovanjem! Zloupotrebljeni.
Poštovani,
u više navrata sam na blogu objasnio da blog nije namenjen davanju mišljenja i odgovora na pitanja o konkretnim slučajevima. Za to postoje druga mesta, a blog svakako nije jedno od njih. Ovde diskutujemo o načelnim pravnim pitanjima i bilo koji drugačiji pristup bio bi suprotan, kako mom pozivu, tako i prirodi i ideji ovog bloga. Nadam se da cete ove moje navode pravilno razumeti.
S poštovanjem,,
MM
Postovani gospodine Majicu,
Saglasila bih se u potpunosti sa komentarom gospodina Todorovica. Ne samo da se radi o losoj i nepreciznoj normi vec i o njenoj zloupotrebi od strane onih koji su zaduzeni da vode racuna o pravilnoj primeni iste, jer stite javni interes, sto podrazumeva i interes osumnjicenog, a ne interes vlasiti ( o cemu ste takodje pisali ).
Moje pitanje je, da li tuzilac vrsi zloupotrebu polozaja kada protiv nekog lica podize optuznicu koja je ocigledno u suprotnosti sa cak i tako losim opisom dela zloupotrebe polozaja ? ( npr. zloupotrebom polozaja proglasi ne samo propisno vec i propisano ponasanje odredjenog lica, odnosno, direktora preduzeca optuzi da je zakljucivanjem ugovora u ime preduzeca u kome je direktor sa drugim privrednim subjektom, a radi obavljanja prometa u okviru registrovane delatnost preduzeca, pribavio korist firmi za koju radi). Da li zajedno sa tuziocem zloupotrebu rade i svi ucesnici u postupku koji apsolutno i ocigledno neispravnu optuznicu potvrdjuju, nakon cega optuzena lica dovode u agoniju dugotrajnog vodjenja postupka u kome i nema potrebe da se bilo sta dokazuje, jer se sve svodi na pravno pitanje, a da bi se sve zavrsilo oslobadjajucom presudom i stetom za drzavu, koja se dovodi u obavezu da plati otstete i visoke troskove postupka, za koje niko nece odgovarati.
Takodje bih se nadovezala i na vas komentar koji se odnosi na nedovoljno uvidjanje ove pojave od strane advokata. Na zalost, rekla bih da se radi o necem drugom – da se advokati cesto osecaju nemocno pred uvrezenom praksom suda da se optuznica potvrdjuje, bez obzira na njen kvalitet, a istrazni postupak cesto ne sluzi ni cemu ( naravno, pre svega mislim na medijski eksponirane i politizovane slucajeve ) .
Rekla bih da u praksi ima toliko zloupotrebe dela zloupotreba polozaja da vecina ucesnika smatra i bespredmetnom pravnu diskusiju na ovu temu, sto je i razlog malog broja komentara
Postovani g-dine Majicu,
uvodjenjem Zlopotrebe polozaja odgovornog lica cl.234 uveden je i stav 3 kojim je zaprecena kazna zatvora od 2-10 god.
Prethodnim zakonom kojim je bila predvidjena samo Zloupotreba sluzbenog polozaja cl 359 ,nije postojao stav 3 i bila je zaprecena kazna zatvora od 6 mes. -5 god.
Za optuznice koje su podnete nakon donosenja novog zakona a za dela koja su izvrsena pre stupanja na snagu novog zakona primenjuje se novi zakon iako je to u suprotnosti sa opstom zakonskim pretpostavkama da se zakoni ne mogu primenjivati retroaktivno i da optuzeni moze da birati zakon povoljniji za njega.
Citajuci misljenja iz sudske prakse nisam uspeo da vidim jasno izgradjen stav po ovom pitanju .
Takodje,jednom presudom kasacionog suda povodom zahteva branilaca okrivljenog a povodom zahteva za zastitu zakonitosti sud je doneo odluku de to ne smatra novim krivicnim delom vec da je ostala pravna kvalifikacija dela ista ,odnosno da je samo izmenjeno to delo razdvajanjem pojmova sluzbenog i odgovornog lica i na taj nacin omogucio da se recimo danas podigne optuznica za dela ucinjena 2008 god ,da se sada sudi po novom zakonu a da se primenjuje staro delo bi vec zastarelo jer je zaprecena max kazna bila 5 god?!
Ova pitanja su jako konfuzna ,nedovoljno definisana i deluju kao “pravno nasilje “.
Citao sam i poslednji izvestaj Evropske komisije koja i dalje ima ozbiljne primedbe na ovaj cl 234 Zakona i verujem da ce se u buducnosti morati menjati.
srdacan pozdrav,
Postovane sudije, pravnici, branioci i tuzioci, i pogotovo vi gospodine Majicu, zatvorite ovaj blog i ugasite ga, jer ako niste voljni i zeljni da stvarno resavate probleme u nasem pravosudju, onda nemojte da licemerne odgovore upucujete povredjenim licima, jer kao sudija u ovoj protivpravnoj drzavi prema svojim vec debelo ostecenim gradjanima, samim vasim ne delanjem i odbijanjem da uputiite jednom coveku odgovor, NISTE nista bolji od drugih!!! Cak sta vise sudelujete u izvrsavanju istog zla i nepravde… Sta god koji clan pisao… Imamo Tiranina i Izdajicu Srbskoga roda i naroda, koji kontrolise medije, sudije, tuzioce a samim tim i branioce, zapravo mozda jedini covek koji zasluzuje je “jedan od povredjenih” i njima se treba javno obracati i reci ovim ljudima, koji posle ovoliko godina muke, sankcija, ratova i sl. sada trpe zarad i politickog misljenja (volje, zelje i moranja), i sto skoro niko od vas, pravno obrazovanih i pravrednih (STO MORATE DA BUDETE) negovori o ostecenim licima, nad kojima je vec svo ovo zlo ucinjeno,(ne sto nemozete da im vratite porodice, godine, buducnost-proslost,godine, psiholosko stanje i sl. tome) ti ljudi cak i nakon promene, ili preciznijeg opisa primene zakona, nemaju pravo da im se ista kazna, prekine ili umanji…
Tačno je da se ni naši pravnici (svi redom, a najviše sudije i tužioci) ne trude mnogo da civilizuju i urede naš pravni sistem da bi se u ovoj kriminlizovanoj i nepravnoj državi došlo do toga da se ne isplati vršiti krivična dela, odnosno kršiti zakon, kada si na položaju da možeš da vršiš zloupotrebu, jer te niko ne kontroliše, jer imaš VLAST. Zato smatram veoma opasnim kako relativizovati, tako i raditi na ukidanju krivičnog dela iz čl. 359 KZ. Svi znamo za bahatost državnih službenika (mada ima časnih i poštenih, u većini), pa zar treba još dati zeleno svetlo za svakakva kršenja zakona, i pribavljanja koristi, na štetu građana i države. Sasvim je jasno da u EU ne razumeju ovo krivično delo, jer nije im jasno kako neko u državnoj službi, na položaju, UOPŠTE i može da nekažnjeno krši ZAKON. Čemu onda zakoni?Znači, ili prihvatiti sistem kontrole i nemogućnosti ostajanja u javnoj službi kod kršenja zakona, kao u civilizovanim državama EU, ili inkriminisati takva ponašanja. Treće nema. Kod nas svaki državni drektorčić (počev od vrtića i osnovne škole) smatra da zakon nije za njega, jer je njegova volja odlučujuća. To treba podržati, gospodo sudije i tužioci?Ovo sve pričam iz čiste prakse, iz sopstvenog iskustva, a i prateći najavljene izmene, odnosno donošenje seta zakona iz oblasti obrazovanja, koju najavljuje ministar prosvete i nauke. Jedna od tih izmena je i da direktore škola postavlja ministastvo, a sve zbog nemogućnosti razrešenja brojnih direktora (jer je sistem takav).