Uslovni otpust

“Mogu li da Vas zamolim da me pošaljete u zatvor?”

Sudija Zec podiže pogled sa spisa i ugleda lice sredovečnog čoveka koji je stiskao kapu u rukama. Nije se isticao po bilo čemu što bi ga podsetilo na njegov slučaj, čak nije mogao ni da se seti da je tog dana uopšte imao zakazan prijem stranaka. Bio je zbunjen, i nije mu se dopao takav početak radne nedelje.

“Želite na izdržavanje kazne pre pravnosnažnosti presude?” upita Zec obarajući pogled na papire na stolu. “Ili su Vas zvali da se javite?”

Čovek jedva primetno odmahnu glavom. Bilo je vidljivo da se snebiva.

“Želim na izdržavanje, ali nemam presudu” reče.

Zec ponovo podiže pogled i nakratko odmeri čoveka.

“Ne razumem!” reče Zec. “Dajte da pogledam papire.”

Čovek je oklevao. Zgledao je po prostoriji kao da pokušava da pronađe predmet koji mu nedostaje. Najzad, smušeno reče:

“Nemam papire. Samo bih želeo da odem u zatvor.”

Sudiju napusti strpljenje. Pomislio je kako ponovo ima posla sa ludakom ili zamlatom, i to u trenutku kada je obračunavao koeficijent rešenosti starih predmeta, od kojeg mu je zavisio koeficijent sveukupne rešenosti i ponderisani učinak.

“Uozbiljite se! Kakve gluposti pričate? Kakav zatvor bez presude? Zar ne vidite da imam posla?!”

Čovek je i dalje stajao nepomično, stežući u rukama kapu koja se topila u njegovim šakama.

“Gospodine sudija, možda nisam bio dovoljno jasan… Ja mislim da sam zaslužio da odem u zatvor, iako nemam presudu.”

Zec je sada već bio ljut. Ovo je specijalna sorta, pomisli. Takav umisli da je toliko pošten da je dužan da sam sebe prijavi i za najmanje nepočinstvo. To su oni što prekorače brzinu, i odmah otrče do prvog saobraćajca da mu to saopšte! Fela koja mu je posebno išla na živce! Ipak, kako je želeo samo da ga se što pre otarasi, odlučio je da promeni taktiku.

“Cenim vašu samokritičnost”, reče namaknuvši blagi izraz. “Takvi kao Vi su nam danas posebno potrebni, ali ovog puta ćemo Vam oprostiti. Ne morate ići u zatvor zbog propusta koji nije uočen. Samo pazite da se ne ponovi, jer tada… neće biti milosti.” Zec se okrete u stranu, pokušavajući da napasniku stavi do znanja kako bi želeo da ga ovaj ostavi na miru. Međutim, čovek je bio neumoljiv.

“Ne…” reče upola glasa, “Vi ne razumete. Ne zahtevam da odem u zatvor zbog nedela. Čitavog života trudim se da živim ispravno i da me se deca ne postide. Nije to u pitanju…”

“Pa šta je onda, pobogu?” povika ljutito Zec. “Šta hoćete?”

“Mislim da sam sopstvenim vladanjem konačno zaslužio da budem uslovno otpušten sa slobode” reče čovek i zagleda se u strogog arbitra koji je blenuo u njega. Sudiji Zecu tek sada ništa nije bilo jasno.

“Vidite,” nastavi čudak shvativši da se sudija zbunio, “stvari su ustrojene tako da oni koji se vladaju ispravno, koji poštuju poredak i odgovaraju svojim obavezama, i oni drugi, koji to ne čine, budu različito tretirani, zar ne?”

I dalje ne shvatajući šta ova zamlata zaista hoće od njega, Zec kratko klimnu glavom.

“Ove dve grupe ljudi uobičajeno su i razdvojene, tako što većina, koja se vlada ispravno uživa slobodu, dok manjina koja ne poštuje pravila i koja narušava tekovine civilizovanog društva, biva izolovana. Lopovi u zatvor, pošteni van! Zar, časni sudija, po prirodi Vašeg cenjenog posla, Vi to ne znate najbolje?”

Zec je i dalje zbunjeno klimoglavio.

“No, šta se dešava kada, u ovom prirodnom i logičnom poretku stvari, dođe do velike inverzije? Šta se događa kada većina slobodnih počne da krši zakone uživajući i dalje privilegiju slobode, dok manjina ovih drugih u zatvorima, po prirodi stvari, bude prinuđena da ih poštuje? Šta činiti kada društvo slobodnih postane uređeno na bezakonju, a društvo neslobodnih čuvaju pravila? Nije li tada čoveku željnom slobode i pravde, najprirodnije da teži tamnici? Ne postane li tada vrhovna želja svakog slobodoumnog, da bude otpušten sa takve slobode?”

Zec je oprezno čkiljio ispod oka, pokušavajući da dokuči kuda ga vodi bulažnjenje ovog ludaka, i dokle seže njegov bezobrazluk. Kada je shvatio da se ova cirkuska predstava neće tek tako okončati, u trenu planu… 

“Vi se šegačite sa mnom” reče i pokaza rukom ka vratima. “Izlazite napolje! Odmah! Marš!”

“Ali…” zausti neznanac.

“Napolje kada vam govorim” zaurla Zec. “Osim ako ne želite da Vas zaista pošaljem u zatvor zbog uvrede suda, pa da upoznate tamo to vaše društvo slobode.”  

“Ali, ja upravo to i želim” reče čovek. “Želim u zatvor da bih ponovo postao slobodan! Samo ne želim da odem u ćeliju zbog uvrede suda, već zbog uvrede razuma koja na slobodi postaje nepodnošljiva. Kada su stvari u toj meri poremećene, znate, to je uvreda za razum i zato…”

“Mesec dana!” uzviknu jarosno Zec. “Odmah. Vodite ga! Pa ćeš da naučiš kako se priča sa sudijom!”

Stražari dotrčaše iz hodnika, uhvatiše za ruke čoveka i povukoše ga ka hodniku.

“Vidite kako sve može, sudijo”, doviknu čovek dok su mu stopala klizila po podu. “Samo malo dobre volje i primene zakona, i našim društvima će ponovo vladati red. I molim Vas, samo još nešto…”

Zec besno podiže pogled a stražari, kao po komandi, zastadoše…

“Ako se budem dobro vladao, molim Vas da razmotrite mogućnost produženja kazne. Predugo sam bio pošten da biste me sada, kada sam se konačno domogao zatvora, tek tako vratili među ove koji su na slobodi.”