– Okrivljeni, da li priznajete da ste izvršili krađu?
– Koju?
– Ove dve kobasice, što navodi tužilac.
– Priznajem. poštovani sude… Bio sam gladan…
– U redu. Danka, stavite ovako… “Okrivljeni u potpunosti priznaje da je oduzeo tuđu pokretnu stvar u nameri da njenim prisvajanjem pribavi sebi protivpravnu imovinsku korist…”
– Izvinite… Hteo bi’ još nešto da kažem…
– Samo ako je bitno. Potrebno je da razlikujete bitno od nebitnog, da ne gubimo vreme!
– Pa… Mislim da je bitno.
– Haj’te onda… Mada, već kasnimo…
– Bio sam strašno gladan!
– Dobro, to smo već čuli. Je l’ ima nešto što je bitno?
– Je l’ to nije bitno?
– Šta?
– Pa… to da sam bio mnogo gladan i da sam kobasice uz’o zbog gladi.
– Nema potrebe da ponavljate ono što ste rekli. Gladni ili siti, ukrali ste ih. Da li se kajete?
– Kajemo se. Naravno da se kajemo. Ali…
– Unesite u zapisnik da se okrivljeni kaje. Šta “ali”?
– Tri dana nisam ništa jeo… Bio je onaj mraz za svetog Jovana, pa ljudi nisu izlazili iz kuće ni đubre da bace, kontejneri prazni… A umrla je gospođa Soka iz prizemlja koja mi je, kada hrani mačke, ostavljala hleb u kesi… Ničeg nije bilo da se jede te nedelje. Samo sneg i pikavci.
– Pobogu, je l’ Vi razumete srpski? Koliko puta ponavljate jedno te isto? Odgovarajte na pitanja koja Vam postavljam, i nemojte da mi pričate priče.
– Oprostite… Mislio sam da je to bitno.
– Šta?
– Pa da ništa nisam jeo. Ni mokru koru hleba. I da kobasice ne bi uz’o da nije bilo tako. Ne znam da li ste to nekad doživeli…
– Pustite Vi mene. Ne sudite Vi meni, nego ja Vama i nemojte da me prekidate. A ako baš želite da znate, ni ja od jutros ništa nisam jela, pa ne kukam.
– Izvinite… Ja ne znam tu proceduru, samo sam želeo da Vam objasnim zašto sam pojeo… I, mislio sam da je bitno… Ali, eto i Vi kažete da ste gladni pa ništa…
– Je l’ molite za sebe što blažu kaznu?
– Šta da molim?
– Da Vas blaže kaznimo. Da ne idete u zatvor.
– A je l’ to bitno?
– To je bitno, ne bih Vas pitala da nije.
– Onda molim. Vi najbolje znate. Ja ne znam da razlikujem šta je bitno… Samo sam bio gladan, i uzeo sam…
– Dosta više! Sedite.
– Razumem.
– Osuđujem Vas na novčanu kaznu od sto hiljada dinara. Umesto zatvora dobili ste blažu sankciju. Platite to, i slobodni ste. Prihvatili smo da ste delo učinili u posebnim okolnostima, iako za to i nema baš nekih dokaza. Izašli smo Vam u susret. Da li ste razumeli?
– Razumeli smo… Samo…
– Molim Vas nemojte opet… Pre pola sata je počela pauza, a mi još uvek–
– Neću, nego… Ne znam da li je i to bitno, ali…
– Šta sad “da li je bitno”?
– Ja ne mogu da platim tu kaznu.
– Kako to mislite?
– Tih sto ‘iljada… Ja tol’ke pare nikad nisam vid’o u životu…
– Molim?
– Ja nemam ni dve hiljade… Ja nemam ništa, sudijo! Ne znam da li razumete?
– Gospode Bože! Zamajavate me nekakvim pričama, a najbitniju stvar, da nemate da platite mi niste rekli! Sada moram da menjam zapisnik. Je l’ vidite šta radite?
– Pa kako nisam rek’o? Rek’o sam da sam uz’o kobasice jer ništa osim pikavaca nije bilo… Jedino što nisam znao da razdvojim bitno od nebitnog… Izvinite…
– Ništa… Ako nemate da platite, onda mora zatvor. Danka, prepravite samo zadnji red: “Pa ga sud osuđuje na tri meseca zatvora!” Je l’ sad u redu?
– Jeste! Hvala sudijo! Bolje zatvor. Vi najbolje znate šta je bitno… Šta ja znam…
– Znamo. Zato smo tu… Doviđenja.
– Doviđenja.
– Danka, pomerite mi, molim Vas, sledeći pretres za pola sata, jer ću da se srušim. Od jutros sam samo onu Vašu kiflu stavila u usta. A ovaj zapeo o kobasicama i gladi k’o u inat.
18 Responses
Nisam dobar sudija, jer ja, eto po nekad pitam ono što je ljudima bitno, kako da odlučim. Mnogo je onih koji se opredeljuju za zatvor, njima je teža kazna po vrsti kao poklon.
A znam, nije to poenta. Mi nismo gladni, ali svakog dana glava u torbi, na onoliku zgradurinu, jedan stražar koji nema telefon na ulaznom, pa moramo lično da ga pozovemo. Zabrana zapošljavanja i dalje je na snazi.
Izgleda da sam off topic. Još u šoku od sinoć, a danas tako ružne vesti i komentari, gde mi živimo…
Podrška koleginicama i kolegama advokatima.
Tekst je dirljiv, empatičan, ljudski, sudijski i, na žalost, istinit.
Sjajno, Mišo.
Svaka čast na tekstu! Sudovanje kod nas se pretvorilo u rad na pokretnoj traci i izgubilo smisao mesta gde se pristupa pravdi. Instituti krivičnog prava više kao da ne postoje, a sudije u najvećem broju su
odlična sudijska procena: umesto preturanja po kontejnerima, tri meseca stan i hrana o državnom trošku, čisto da i ovaj alavko stane na noge (čuj, ukrao dve kobasice, malo mu bila jedna)
da je više ovakvih primera…
Čoveče ubih se od plača! Ako glad nije bitna ŠTA JE ONDA BITNO? Podsetilo me na sudjenje četvorici braće od 5 do 10 godina starosti 1975. u Nišu koja su mi uzela novčanik sa dokumentima. Deca su izjavila da ne vole da kradu ali da je to jedini način da ih smeste u dom u Kruševcu gde će da jedu svaki dan a i naučiće neki zanat da sutra mogu da kupe HLEB SVAKI DAN. Kako smo zaboravili šta je BITNO!
Поштовани судија Мајићу, уз наду да ћете ми и Ви и сви пратиоци блога опростити копирање Ваше форме изражавања, покушаћу да битно и небитно представим у контексту Закона о извршењу и обезбеђењу:
-Господине дужниче, дошао сам да Вам попишем ствари, имате дуг за струју.
-Какав дуг? Ја о томе ништа не знам!
-Из 2005. године, ево све овде лепо пише.
– Али мени ништа није достављено из суда, нико ме није ни опоменуо то да платим, а Решење је на основу неког извода из пословних књига из 2018. године! Па ово је застарео дуг! У решењу стоји адреса имања у селу које сам наследио од оца, тамо нико не живи, зашто ме нисте обавестили о томе на овој адреси, овде ми је пребивалиште?
-Свашта, о каквом суду причате, ја сам Јавни извршитељ , ја доносим Решења која се односе на комуналну делатност, како то не знате?! Све то што наводите није битно, јел сте ви власник, јесте, ево извод из катастра, било је то на огласној табли, сад је решење правноснажно, могли сте да проверите и приговорите, сада је касно, жао ми је!
-Чекајте, зар нисте Ви онај Јавни извршитељ, који је уместо до 01.01.2018. године, како Закон каже, положио правосудни испит у априлском или мајском испитном року, чуо сам да сте Ви разрешни?
-Опет Ви о небитним стварима, господине дужниче, Министарство правде и Комора извршитеља су се лепо договорили да се одредба Закона да смо ми, Јавни извршитељи, дужни да до 01.01.2018. године положимо правосудни испит тумачи у смислу да неће бити разрешени они јавни извршитељи који су започели полагање пре 01.01.2018. године, а не када су положили, што је и логично! Уосталом, шта се ја Вама правдам, дошао сам да Вам попишем ствари, па да видимо шта имате, пошто нигде не радите и немате шта друго од имовине: кауч стар 20 година, телевизор стар 20 година, и две столице старе 20 година, процењено све на 5.000,00 динара.
-То није тумачење господине Јавни извршитељу, то је промена законске норме! Господине Јавни извршитељу, процењена вредност покретних ствари неће покрити ни трошкове вашег изласка на лице места, ни трошкове доставе, ни трошкове одржавања јавне продаје.
– Ни то није битно, извршење се мора спровести, да си платио дуг не би нас све овде малтретирао! Није битно и ако не успе овако, продаћемо ти то очево имање, а ако ни то неће нико да купи, трошкове ће да ми надокнади извршни поверилац, све је то по Закону!
Ima li kraja ovom jadu i bedi u Srbiji, gde se zetovi žene taštama da bi nasledili „privremeno umanjenu penziju“ od penzionera koji su „jedini“ stabilan oslonac „zahuktale ekonomije“, koja nas čini „liderima regiona“, ili je zatvor ipak bolji??? Sloboda ili zatvor, život ili…., pitanje je sad…
kul. simpaticno. a kako to radi frenk kaprio? ko nije pogledao ovaj video, sad je prilika ? https://www.youtube.com/watch?v=olieDv4E6zo (video 5 minuta)
Ovo je ispravan link za video od 5 minuta.
https://youtu.be/EqK80Neavq8
geez! kakvi komentari… aj’ da opet krenemo od onog “ribaz’glave smrdi, s’ repa se čisti”, pa da vidimo dokle će nas to odvesti
У поједине тужиоце и судије се увукло неко зло да то више нису људи. Као да ће сто година бити то што јесу као да немају децу, мајке, очеве, браћу, сестре… То више није ни право ни правда… А Бог све види и све гледа, а неке гледа од прекопута. Неки деле толико зло а гледају у Храм Светог Саве.
Bravo, gospodine Majiću! Šteta što ste sudija, trebalo bi da postanete glavni i odgovorni urednik u svim medijima: štampanim, elektronskim, nacionalnim, lokalnim, a i na društvene mreže da bacate pogled. Nije sloboda za svakoga i nije bilo koja vrsta moći za moralne patuljke.
Duhovito i nažalost tačno!
Žalosna je istina da je za veliki broj ljudi bolje da su u zatvoru nego na slobodi, država više brine o njima iza rešetaka, imaju stan i hranu besplatno pa dok doguraju. Javni izvršitelji ovako koncipirani jako često deluju kao organizovana kriminalna grupa, svaka čast pojedincima, kao i u svakom poslu. Svaka čast i dobrom delu sudija i tužilaca, ali, i to je žalosna istina, veliki broj je umreženih u organizovani političkotajkunskokompanijski kriminal, te su upravo ti bezosećajni i neosetljivi na ljudske muke u zakonskim okvirima, a oni koji su poverioci osiguravajućih kuća, recimo, su beskrupulozni i često ne samo bezdušni već i smešni u svojim odlukama koje nisu ni za “Mali Jež”. Ne znam kako je u primeru iz priče sudija došla do diplome, ali da joj nije sinulo bar da gladan čovek sa 100.000,00din ne bi danima bio gladan je za nevericu. Da je imao te pare i sudija bi mogla da dobije bar pljeskavicu a ne samo kiflu. Mnogi problemi beskućnika bi bili rešeni kada bi se izbori organizovali bar jednom nedeljno, pa da dobiju po sendvič i flašicu vode, možda ne bi krali kobasice a narod bi imao najbolji rijaliti na planeti.
“Okrivljeni potpuno priznaje da je oduzeo tudju pokretnu stvar u nameri da njenim prisvajanjem ostvari sebi protivpravnu imovniski korist”, a on prethodno rekao samo “da, ali…”. Zapisnici u krivici su ccudo,kao da je svaki pisao sam I.Andric.
Bitno je da ce novi Ustav biti u skladu sa stavovima Venecijanske Komisije sa sve Pravosudnom akademijom kao sto je Ministarstvo pravde i predvidelo. Ova baljezganja po blogovima su svakako nebitna.?
Poštovani sudija Majiću,
Oduševljena sam Vašim tekstovima, blogovima, knjigom “Deca zla”, priručnikom za pisanje krivične presude. Većina mojih i Vaših mladih kogela, advokatskih, sudskih,tužilačkih pripravnika jako ceni Vaš rad i često pozitivno komentarišemo Vaše radove.
Svaka čast.
Bila bi to samo jedna tužna priča, lepo ispričana, da to nije naša stvarnost!
Srdačan pozdrav
Sanja