Од недавно, у домаћим медијима до крајњих граница естрадизовано, таблоидизовано и вулгаризовано праћење правосуђа, богатије је за још једну „специфичност“. Пратећи текућу преписку Тужилаштва за ратне злочине и Апелационог суда у Београду (уз повремене „интервенције“ новинских извештача и појединих експерата) поводом правноснажно окончаног поступка у премету познатијем као „Гњиланска група“, схватио сам да су изгледа, када је о домаћем правосуђу реч, једино могућности свеколиког пропадања, неограничене.
Јер све до ових, најновијих тенденција, наивно сам веровао да ће се извештавање из домаћих судница када је о непрофесионалности реч, задржати на нивоу преноса из куће „Великог брата“ пре и током ријалити циркуса. До сада су учесници у поступку користили медије за припремање јавности за једино могући исход, пре и током суђења. Поступали су, махом, превентивно. Чланци попут оних о „монструму из комшилука“, „Сотони крвавих руку“, и „раскринканој мафији“, постали су средство којим је јавност препарирана а суду указивано у ком правцу је препарирање вршено. У циљу благовременог информисања…
Међутим извештавање појединих медија и преписка инволвираних институција поводом поменутог предмета у првим данима Нове године, показали су да се, изгледа, ближимо новој епохи. Зашто би наиме, паралелни – медијски поступак престао са окончањем судске процедуре? Зашто би површност и таблоидизација били временски ограничени? Зар незадовољна страна не би могла наступити и куративно, настављајући да и након правноснажног окончања поступка, самостално или путем проверених новинарских контаката уверава свеколику јавност како је суд који је донео одлуку другачију од жељене, уствари фатално погрешио. Како је било довољно доказа, иако је суд закључио да није! Како суд који није „испунио очекивања“, у ствари и не зна да суди! Зар незадовољна страна не би могла судском поступку, који ионако већина грађана сматра у потпуности обесмишљеним, дати нови смисао, у „медијским продужецима“? И зашто не принудити суд да, у покушају спречавања нетачног интерпретирања одлуке и указивања на неопходност упознавања са њеним разлозима, још једном, овај пут пред „највећом поротом“, брани своје ставове?
И полако почињем да схватам … Ако будемо довољно отворени за нове приступе ове врсте, схватићемо да могућности постају неограничене. Споро, неефикасно, неправично и скупо правосуђе, убрзо ће, и у формалном смислу, постајати све мање нужно. Потребно је само ослободити се наопако стечених уверења према којима је једино суд тај коме треба поверити посао утврђивања чињеница. Зашто коначну оцену доказа не би давали они који су доказе и понудили? Злонамери приговор могуће пристрасности брзо би био развејан уочавањем праведних намера и обавезе непристрасног поступања установљене у Закону!
Али не само то … Из судница, преместимо суђења (која више нико озбиљно и не прати) на тргове у редакције и студија! Гласајмо СМС порукама! Уведимо нове пороте у виду гласачког тела и бодујмо рејтинг! Анализирајмо коментаре читалаца! Закључимо на савремен и јефтин начин ко је доказао а ко није! Ко је крив а ко невин! Да ли суд зна или не зна! Прилагодимо правосуђе домаћим потребама и навикама!
Приступ који се убрзано промовише и у најугледнијим дневним листовима, убрзо би показао и друге предности. Зашто би нам убудуће требали правници (ако су нам уопште икада и требали)? Правилно и потпуно чињенично стање још боље од њих, могли би утврђивати ентузијасти различитих струка (или још боље они без струке!), довољно вични медијском маркетингу! Право на правду коначно би могло постати доступно свима! Стари револуционарни идеал према којем сваки друштвено свесни грађанин осећа право боље од сваког бирократе, заживео би у новом руху!
Престала би и потреба читања дугих и тешко разумљивих пресуда (ако је икада и постојала)! Бескорисни теоријски радови постали би прошлост (ако су икада и имали вредност?). Право би постало доступно и разумљиво свима! Свако би преко ноћи постао правник и судија! Када боље размислим, била би то најефикаснија реформа правосуђа икада спроведена! Могли би одмах отпустити не 800 већ свих 3000 делилаца правде! Постали би најефикаснија европска администрација!
. . .
Уверен сам наиме, да није претерано закључити да присуствујемо једној од последњих етапа „извођења радова“ на девастацији српског правосуђа. Након вишедеценијског обесмишљавања права, независности, етике, морала, знања, струке, обесмишљава се и последње упориште правне државе – потреба за постојањем форума којем је поверено утврђивање чињеница. Обесмишљено је све, у тој мери да је обесмишљено и обесмишљавање!
Али ко би могао да стане на пут новом транзиционом малигнитету? Врховни касациони суд? Високи савет правосуђа? Експерти? Стручна јавност? Професори?
Бојим се да је касно… Већина поменутих и сама је, уместо спречавањем наступања унапред извесног исхода, заокупљена осмишљавањем и писањем одговора, демантија и саопштења, припремајући се за коначни, у овом тренутку изгледа једнини извесни – „медијски страшни суд“. Заокупљена припремама за таблоидно, али и са њим у Србији нераскидиво повезано, физичко преживљавање.
4 Responses
Поштовани колега Мајићу,
Пажљиво сам прочитао Ваш текст, као и текстове у “Политици” који су били непосредан повод за тај текст. Покушао сам да пронађем и саму пресуду Апелационог суда на Интернет презентацији Апелационог суда, али у томе нисам успео, као ни са одговарајућом одлуком Врховног Касационог суда. Тиме сам желео да се у целости упознам са проблематиком пре него што оставим коментар.
Имам утисак да нисте у целости у праву у својим мишљењима изнетим у овом чланку. Наиме, ничим није забрањено јавно коментарисање судских одлука. Друга је ствар осећаја укуса и навођења евентуално неистинитих тврдњи у чланцима којима се коментарише одлука (због тога сам и желео да прочитам образложење ослобађајуће пресуде Апелационог суда). Повод за коментаре је више него јасан, али је проблем што нико од учесника у мини полемици, по нашем добром обичају, не наводи изворе, односно пресуде Апелационог и Врховног касационог суда.
С обзиром да ми саме одлуке нису доступне, могу само да изнесем утисак да сматрам да је било непримерено да Тужилаштво за ратне злочине и Апелациони суд уопште износе своје ставове у медијима, а поводом конкретних одлука. Тужилаштво је свој циљ постигло, у оквиру њихових законских овлашћења, тиме што је издејствовало одлуку ВКС, а Апелациони суд је свој став изнео у својој пресуди. Заиста не видим било какав разлог да се по питању те две одлуке води полемика између две институције правосудног система преко штампе, што сматрам недопуштеним и за једну и за другу институцију.
Када је у питању писање новинарке “Политике”, оно наравно може бити предмет коментарисања, али имам утисак да оно и није прави повод за Ваш чланак, што се у нешто мањој мери може рећи за коментар професора Шкулића.
Суштина би била да би, по мом мишљењу, свако требало да се врати своме послу и да се “окане” полемисања преко штампе, већ да своје износи у аргументованој дискусији заснованој на чињеницама, што и јесте посао и судова и, на крају крајева (без обзира на нови ЗКП) и тужилаштва.
С поштовањем,
Бранко Божиновић,
адвокат
Уважени колега Божиновићу,
захваљујем Вам на праћењу блога и остављеном коментару. Када је реч о одлукама, достављам Вам линкове:
Пресуда АС:
http://www.bg.ap.sud.rs/cr/articles/sudska-praksa/pregled-sudske-prakse-apelacionog-suda-u-beogradu/krivicno-odeljenje/ratni-zlocini/kz1-po2-2-13.html
Пресуда ВКС:
http://www.vk.sud.rs/sr/%D0%BA%D0%B7%D0%B7-%D1%80%D0%B7-12014-%D1%80%D0%B0%D1%82%D0%BD%D0%B8-%D0%B7%D0%BB%D0%BE%D1%87%C2%8D%D0%B8%D0%BD
Дозвољавам да у тексту нисам био довољно јасан. Основна идеја свакако није критика коментарисања уопште (које је свакако дозвољено), већ начина на који се у конкретном случају “коментарисање” врши. Разлика између примереног и непримереног, понекад је танка, и захтева осећај професионалности и мере.
С поштовањем,
ММ
Uvazeni sudija,
Na zalost mislim da banalizacija svih insitiucija u Srbiji nije uzrok vec posledica. Mi vec duze vremena derogiramo osnovna pravna nacela, koja ne samo da vaze svuda u EU vec su i uvek vazila u svakom modernom drustvu. Mislim da smo jedina zemlja u svetu koja pod pojmom legalizacija podrazumeva pozakonjenje krsenja zakona i da smo jedini koji imaju prihvatljivo krsenje zakona. I najmanje je strasno to sto novinari nisu u stanju da idnetifikuju problem. Nece ni moci da budu dok im se plate mere stotinama evra. Mnogo gore je to sto su nam pravnici sve manje strucni, obrazovani i sve vise bez integiteta i sto krsenje osnovnih pravnih nacela smatramo normalnim, jer ih uglavnom nismo ni naucili..Po onoj Jeringovoj, pricamo kao seljaci, a mislimo kao filozofi.Potpuno neoptereceni pravom.
A ovaj medijski cirkus nije nista manje strasan od cinjenice cutanja suda kod razapinjanja okorelog kriminalca iz kantrimena ili kod serije tekstova o tome kako su Percevic i ostali unistili banke.Mislio sam da PR sluzba sudova sluzi bas za oglasavanje u situacjiama kad mediji prekorace granicu slobode izrazavanja i ucine ono sto ni u jednoj drzavi ne smeju-pocnu sa neutemeljenim komentarisanjem sudskih odluka i vrsenjem uticaja na sud, a ne i za pravdanje slobodnog sudijskog uverenja.Ali tu nisu krivi mediji. Oni ne moraju znati da je skandalozna sudska presuda sa svojstvom pravosnaznosti oksimoron, za razliku od skandaloznog ponasanja sudije. Neko im to mora i objasniti.
Konacno, svaka ozbiljna rasprava me sve vise podseca na scenu iz Remarkovog romana, u kojoj pravnik Jevrejin nudi usluge drugim Jevrejima, neposredno pred transport u konc logor i naravno biva ignorisan. Bespredmetna je u datim okolnostima.
U svakom slucaju cestitke za izbor teme i sam tekst.
Srdacno
Poštovani sudija Majiću,
Pre otprilike mesec dana napisao sam rad na temu “uticaj medija na efikasnost pravosuđa i rad MUP-a” povodom konkursa na našem Pravnom fakultetu.
Moj žaključan u tom radu bio je sledeći: “Ako bi pravda bila odgovor na pitanje ŠTA, a pravo odgovor na pitranje KAKO, onda bi sudska i izvršna vlast bile odgovor na pitanje ČIME. Kakva je uloga medija u svemu tome? Prevelika. Mediji, držeći da znaju šta je pravda, olako donose zaključak da je pravo nešto u šta se svako razume i samim tim dozvoljavaju sebi da preuzmu ulogu policije i sudova. Posmatrano iz ovog ugla, odgovor na pitanja ŠTA, KAKO, ČIME je jedinstven. MEDIJI U SRBIJI”.
Čitajući Vaš tekst pomislio sam da je dobro što se konkurs završio, jer bi ispalo da sam plagijator (što možda i ne bi bilo loše, s obzirom da bih onda mogao da se nadam jednom od ministarskih mesta). No, šalu na stranu, do pre mesec dana mislio sam da mediji u mnogome podpomažu dekadenciji pravosuđa. Sada, kada sam i ubeđen u to, zanima me jedino da li će prestati pokušaji “samoubistva” ove grane vlasti.
Veliki pozdrav i podrška.
S poštovanjem,
Stefan Zdravković
adv. pripravnik