Лајтмотив најновијег филма Никите Михалкова „Сунчаница“, представља питање главног глумца, пораженог Белогардејца – „како се све ово догодило“? Покушавајући да одгонетне како је дошло до колапса читавог једног система вредности и начина живота, херој „Сунчанице“, безбројним понављањем питања, покушава да пронађе узроке надолазеће трагедије.
Слична дилема врзма ми се по глави ових дана када размишљам о поражавајуће истинитом закључку новинарке Тање Тагиров у најновијем броју „Времена“. У обимном тексту посвећеном правосуђу и уопште друштвеним приликама, новинарка истиче како у „овом провизорију који свако може назвати како хоће, које није ни друштво ни држава, понајвише мањка владавине права“.
Како нам се то догодило? Како смо створили друштво којем, од свега, можда понајвише недостаје права и правде?
Једино са чиме се у анализи госпође Тагиров не бих могао сложити јесте уверење да је „сво зло“ започело реформом правосуђа из 2010. године. Све је, нажалост, почело много раније, када смо кренули странпутицом трагичног експериментисања диктатуром уместо демократије, владавином пролетаријата уместо визије интелектуалне елите и када смо уместо проверене али „буржоаске“ идеје поделе власти, изабрали бољшевичку али погубну идеју њеног „јединства“.
Уверен сам зато да корене већине проблема са којима се српско правосуђе данас суочава не треба тражити у Милошевићевој, Батићевој, Маловићкиној, Селаковићевој или некој другој реформи правосуђа и њиховим недостацима. Иако је свака од ових епизода допринела чињеници да смо данас ту где јесмо, све оне су пре свега последица неумитне истине да од комунистичке револуције до данас, на овим просторима никада, није успостављена судска власт! Штавише, уверен сам да никада од тада није учињен ни покушај њеног успостављања, већ је вишедеценијска историја српске јудикатуре, углавном историја више или мање успешних покушаја њеног узурпирања и затирања. „Демократски“ реформатори, само су настављали давно изабрани пут.
Међутим, постоји један, још већи проблем од самог непостојања судске власти на овим просторима. Реч је о чињеници да већина грађана, али и судија, овакво стање не препознаје као проблем! Већина њих, за разлику од пораженог Белогардејца из Михалковљевог филма, ни не памти боља времена када је о правосуђу реч. Одрастали су, школовали се и радили у систему који је, без обзира на формалне промене, познавао само више или мање зависно судство. Зато би и данас већина грађана одушевљено прихватила правосуђе којим се још „чвршће“ комадује, само када би им се гарантовало ефикасније решавање спорова или строже кажњавање извршилаца најтежих кривичних дела. Баш као што би и значајан део судија без опирања прихватио задржавање стања зависности, уколико би се корист огледала у очувању зарада и радних места и гарантовању сопствене неодговорности у овако успостављеном систему. Идеје судске власти, владавине права и стварне незавности судије, за већину оних који би требало да донесу промене, представљају само еволуцијски давно избледелу ДНК.
Постоји ли излаз из овог вишедеценијског правосудног беспућа?
Као и излаз са сваке стрампутице, и овај се огледа у враћању на раскрсницу на којој је начињен погрешан избор. Свака будућа борба за српско правосуђе и његово избављење, на првом месту морала би представљати борбу за коначно успостављање судске власти! Младе правнике, будуће судије, требало би од самог почетка обучавати на суштински другачијим принципима од оних на којима су њихови принципали седам деценија одржавани у заблуди. Потребно им је објаснити да улога Уставног суда није у одлагању доношења одлуке све до момента док одлучивање не постане политички безбедно али и друштвено бесмислено. Да се улога Врховног касационог суда не сме исцрпљивати у „громогласном ћутању“, прекиданом само повременим „апелима“ синхронизованим са захтевима владајуће већине. Да улога Високог савета судства није у изналажењу соломонског решења према којем нису одговорни ни председник суда за којег судија тврди да га је „притискао“, ни судија за којег председник тврди да о овоме обмањује јавност! Да избор судија не сме личити на избор локалних симпатизера у страначке органе! Да суђење представља више од вагања снаге супротстављених политичких интереса! Да у обраћању на јавном скупу, председник Врховног касационог суда по протоколу мора говорити пре министра правде (и било ког другог министра)! Да постоје државе у којима председник државе заклетву полаже пред председником Врховног суда! Да најгори студенти, нису по правилу најбоље судије! Да нема доброг делиоца правде који шапуће у кабинету плашећи се прислушкивања, председника суда, сопствене сенке и лоше статистике! И учити их да ће на овим просторима, вероватно још задуго, основни предуслов за поштено обављање овог посла, бити спремност да се овим послом уопште не бави!
Постоји ли алтернатива?
Не, не постоји! Јер, уколико борба за успостављање судске власти и даље не буде препозната као основни циљ сваког напора за промену прилика у правосуђу, извесно ћемо наставити путем чији се неславан крај већ увелико назире. У таквим околностима, до нужног преокрета једном ће ипак доћи, али под условима које описује и сам Михалков, појашњавајући основну идеју свог новог филма. „Изгледа“, каже велики редитељ „да је једна од особина словенских народа да не умеју да уче на сопственим грешкама и да понекад морају доћи до самог краја да би разумели и оно што је било и оно што долази“. Иако када говоримо о правосуђу ове речи не треба схватити буквално, није искључено да ће нас тек све чешће манифестације потпуног колапса и немоћи судског система, сваковрсног друштвеног насиља и даљег социјалног и економског пропадања (укључујући и неминовну непрелазну оцену Европе), пробудити из седам деценија дуге наркозе.
Можда ће тада, нове генерације судија али и њихових политичких „кротитеља“, схватити да је најзначајније тековине савремене демократије, опасно схватати само као речи које се бесконачно излизују на предизборним митинзима! Можда ће тада и правницима али и лаицима бити разумљиво да ова начела имају своје стварно, опипљиво значење, стечено током историје скупо плаћеног освајања слободе.
5 Responses
Мишо, бојим се да си у праву.
А како добра дијагноза, нужно у себи носи и предлог лечења, то ће прогноза тока болести/лечења, сваког разумног човека одвести у резигнацију.
Јер, што се деценијама кривило, векови исправљају.
Искрени ангажман на поправљању затеченог стања, оног ко би се њиме бавио, нужно води у сукобе на дневном нивоу, стално и свуда.
Ко ли ће то да прода, вечеру за веру, па да своју данашњу егзистенцију доведе у питање зарад среће будућих, тамо далеких, генерација?
Iznad svega odgovorno, kako i priliči nekome, ko izričući pravdu obavlja Božansku ulogu na Zemlji. Konceputalno i jezički briljantno.
Odgovornost je na svima nama,postavlja se tu pitanje šta je po volji Božijoj jer nisam baš sigurna da je haos koji u sadašnjosti kulminira, a seže iz prošlosti Božije delo,možda promisao.
Volela bih da se teolozi izjasne o ovom pitanju,Stari Zavet je u Zakonu jasan,Novi Zavet stavlja ljubav iznad svakog Zakona pa se pitam da li takva odgovornost iz ljubavi ovde uopšte pronalazi mesta, a moje je mišljenje da je nema.
Briljantan tekst i briljantna zapažanja. Analiza je potpuno tačna. Međutim bio bih slobodan da dodam jedno moje zapažanje. Praksa koju svakodnevno imamo piliku da vidimo ukazuje da se u sudovima smatra posebnom čašću i pažnjom kada se nekom sudiji poveri predmet koji je važan “vođi” ili “vođinim sejmenima”. Te predmete ne može svako da sudi. I to je zaista tačno. Mnogo je lakše raditi po zakonu i zakon primeniti na određeni društveni odnos, nego taj društveni odnos prethodno pretvoriti u nešto drugo, pa onda naravno na to primeniti i druge propise koji slučajno donose rešenje problema ili zahteva vladajućih.
Čitanje vaših komentara predstavlja ozbiljno osveženje u intelektualnoj suši pravosuđa.
Poštovani gospodine sudija,
Prvi put čitam Vaš blog, i mogu reći da mi je veoma drago da imam prilike pročitati razmišljanja jednog sudije Apelacionog suda o temama u pravosuđu i društvu uopšte, te i pročitati mnogo korisnih stručnih stvari u domenu struke. Stoga koristim priliku da Vam čestitam zbog svojevrsnog javnog angažmana koji izlazi iz okvira onoga što smo navikli kad je pravosuđe u pitanju, a to su štura novinska saopštenja portparola sudova.
U pogledu konkretne teme o kojoj pišete, svakako da ću se složiti da prioritet nad prioritetima i ideja vodilja svake reorganizacije i reforme pravosuđa treba da bude izgradnja kapaciteta nezavisnog i stručnog pravosuđa, jer je ono kontrola zakonitosti rada ne samo građana, građanskih udruženja, privrede i drugih lica, već i druge dve grane državne vlasti – zakonodavne i izvršne. Namerno sam apostrofirao dve stvari – nezavisnost i stručnost sudija, jer su one po meni korelativni pojmovi i jedna drugu uslovljavaju.
Kvalitetnog pravosuđa nema bez nezavisnog sudije. Nezavisni sudija je onaj sudija na koga se ne može uticati ni na koji način – ni rodbinskim/prijateljskim vezama, ni partijskom pripadnošću, niti novcem i materijalnim bogatsvom. Prva stvar je stvar etike i morala pojedinca. Tu ne treba neka elaboracija, lični moral sudije je nešto o čemu se može i mora prosuđivati prilikom izbora na sudijsku funkciju u smislu procene da li kandidat ima dovoljno svesti i savesti u pogledu upotrebe ovlašćenja koja mu se poveravaju. Neko ko je moralno iskvaren će takav biti do kraja života i tu ne treba mnogo trošiti reči. Otprilike na to se nadovezuje i drugi metod uticaja na sudiju, samo što se ovde kao subjekt koji vrši uticaj ne javlja prijatelj ili rođak već organizovana politička grupa sa svojim kontaktima, vezama i moći, što ga čini društveno opasnijim. Za mene je ključni uticaj ovaj treći – materijalni interes kako samog sudije, tako i sudstva kao dela sistema uopšte. Da bi se sprečila ikakva mogućnost uticaja, pre svega se sistemskim merama treba ovlašćenje za predlaganje i trošenje pravosudnog budžeta (poslovi pravosudne uprave) izmestiti iz Ministarstva pravde i preneti u nadležnost Visokom savetu sudstva, koji treba da postane organ pravosudne uprave u pravom smislu te reči i bude odgovoran za projektovanje i izvršenje pravosudnog budžeta, a sve kako bi se same sudije starale o obezbeđenju materijalnih uslova za njihov nesmetan rad. Druga stvar je da se opet sistemskim merama omogući da zarada sudije bude na nivou ostalih pravosudnih profesija, kako bi se kvalitetni pravnici motivisali da postanu deo sudstva. Jer, nemojmo se lagati, živimo u kapitalističkom potrošačkom društvu u kome je novac jedno od osnovnih merila uspeha u životu i radu, te i neretko glavna motivacija za izbor profesije. Svako danas želi da ima krov nad glavom, da vozi dobar auto, da zbrine porodicu i živi pristojno. Pogotovo se to može reći za pravnike koji veliki deo svog života posvete učenju i stručnom usavršavanju, pa i očekuju da sutradan na kontu svoga rada pristojno žive. Jasno je da su i sudije “osuđene” da dele sudbinu svih ostalih koji zaradu ostvaruju iz budžeta, da se taj kolač zbog privredne krize smanjuje, ali treba naći način da se i kroz taj segment motivišu dobri pravnici da postanu deo sudstva, a postojeći motivišu da se oslobode pritisaka i “nepristojnih ponuda”.
Kvalitetnog pravosuđa nema i bez stručnog sudije. Sudija koji je stručan zna koja su mu ovlašćenja i obaveze i koji je njegov položaj, drži do sebe i svog mišljenja i nastoji da ono bude zasnovano na zakonu i pravičnosti, zna da svojim odlukama utiče na tok nečijeg života te odbija sve vidove uticaja na svoj rad. Takav sudija je, ma koliko to poražavajuće zvučalo, redak svetao primer među sudijama danas. Moje iskustvo u pravosuđu nije dugo ali je široko, pa sam u ne malom broju slučajeva bio zapanjen ne toliko neznanjem, koliko nezainteresovanošću sudija da prate promene u zakonodavstvu ove zemlje i uopšte trendove te i očekivanjima da im se sve informacije serviraju na gotovo. Shvatam da se propisi prebrzo donose i menjaju da bi zaživeli, da njihovom donošenju prečesto izostaje kvalitetna javna rasprava kako bi se i sudije i stručna javnost upoznali sa smislom i ciljem njihovog donošenja i pojedinih rešenja primenjenih u njima; ali isto tako nemam razumevanja na uskogrud stav i restriktivna tumačenja propisa od strane pojedinih sudija koji svoju dužnost prečesto obavljaju mehaničkim prepisivanjem normi bez njihovog sistemskog tumačenja i dubljeg pravinčkog rezonovanja, time svodeći svoju funkciju na nivo referanata koji rade na rutinskim i repetitivnim upravnim poslovima. To sudija koji je stručan jednostavno ne radi jer pravne norme nisu glose već imaju svoj viši smisao, da urede društvene odnose u skladu sa projektovanim ciljem. To ima dodirnih tačaka sa Vašim iznetim tezama u domenu promene društveno-ekonomskog sistema, jer ja jednostavno mislim da se mnoge sudije u ovom, kapitalističkom, ne snalaze. Ne razumeju mu suštinu funkcionisanja jer su obrazovani u nekom drugom, a i ne trude se da shvate postojeći niti da shvate položaj u kome se ova zemlja nalazi. Takav sudija je podložan tome da usvaja tuđa mišljenja i pretače ih u normu koju stvara u presudi, bilo da su to mišljenja stranaka u postupku i njihovih zastupnika bilo mišljenja nekih subjekata izvan pravosuđa, a to je uticaj na sudiju. Koliko je u prvom slučaju on samo etički neispravan, toliko je u drugom društveno opasan.
Da rezimiram, boljeg pravosuđa neće biti bez s jedne strane materijalno i finansijski (od izvršne vlasti) nezavisnog sudstva kao sistema, a sa druge strane i materijalno zadovoljnog, a onda i visokomoralnog i stručnog sudije, spremnog da se konstantno usavršava u novom, dinamičnom okruženju koje je podložno čestim promenama. Lično mislim da to nije nedostižan ideal, i da bi nekoliko pravih poteza kroz (najoptimističnije) jednu deceniju dovelo do toga da imamo takvo sudstvo. Sudstvo je “najranjivija” grana vlasti, prečesto nezavisna samo na papiru, i zato njegovoj reformi svako ko je dobronameran treba pristupiti sa pojačanom pažnjom, obazrivošću, uz detaljno planiranje i široku javnu raspravu koja se treba završiti konsenzusom svih zainteresovanih aktera u formi strategije koja će se postupno, dosledno i ažurno sprovoditi. I koja će, po mom skromnom mišljenju, posebnu pažnju obratiti na gore opisane ciljeve kao uporišne tačke. A o značaju kvalitetnog, efikasnog i ažurnog sudstva ne treba trošiti mnogo reči – dovoljno je samo reći da kapital “beži” iz onih zemalja koje takvo sudstvo nemaju, sa svim posledicama koje to sa sobom nosi.
Sve ovo pišem kao mladi pravnik i neko pred kim je tek pravnička karijera, te je ovo moje lično viđenje problema i rešenja i moguće je da u mnogo čemu grešim, to će vreme pokazati. Vama želim svako dobro i još jednom sve čestitke i zahvalnost na ovakvom vidu javnog angažovanja!