Bilo je to zaista davno, toliko davno da se ni najstariji više ne sećaju. Negde u vreme dok su sudovi utvrđivali “materijalnu istinu” i dok nije bilo toliko nevinih ljudi kao što ih, navodno, ima danas. Negde u to vreme je sve počelo. A počelo je otprilike ovako…
Tužilac Gvozden Sekira već izvesno vreme osećao se beskorisnim. Zapravo, činilo mu se da, od kada je pre ravno 35 godina kročio u oronuli tužilački kabinet, drugačije osećanje i nije poznavao. Decenijama, njegove aktivnosti svodile su se na uobličavanje krivičnih prijava, predlaganje dokaza koje je policija već prikupila, i ostajanje „u svemu“ pri optužnici u završnoj reči. Imao je utisak da je postao nevidljiv i nepotreban, i da niko ne bi ni primetio kada bi jednom zauvek prestao da se pojavljuje u sudnici.
Sudije bi ionako i dalje sve radile same, braniocima bi i dalje bilo svejedno da li je tužilac prisutan ili nije, a okrivljenima… njima je, razmišljao je Gvozden Sekira, ionako svejedno kada se jednom dokopaju sudskih odaja. Čitava njegova aktivnost svih ovih godina, verovao je, svodila se na to da napiše kakvu-takvu optužnicu i dostavi sudu papir koji je, iz razloga koji mu i dalje nije bio u punoj meri razumljiv, formalno bio nužan da bi predstava mogla da počne.
I, zbog toga je rešio da nešto učini. Nešto što bi te nadmene suce i nakinđurene fiškale barem na trenutak nateralo da obrate pažnju na njega. Pored toga, obradovala ga je i pomisao da bi u čitavoj toj stvari konačno mogao i da se malo zabavi.
Razmišljajući o mogućim modalitetima planiranog “preokreta”, došao je na neobičnu ideju. Napisaće optužnicu koju niko osim njega neće moći da razume. Sastaviće štivo u toj meri komplikovano i nejasno, da će svi ti “mudraci” morati, hteli – ne hteli, da se sete tužioca Gvozdena Sekire! Neće više moći samo da brzaju, automatski izvode dokaze i izriču kazne. Moraće da zastanu i pomuče se! Zuriće u optužnicu kao u svitak pre Kamena iz Rozete! Zvaće ga za pomoć i tumačenje! Postaće neophodan!
Rečeno – učinjeno. Tužilac Sekira sastavio je jednu od najnerazumljivijih optužnica koju je ljudski um mogao da osmisli. Pisao je neprekidno, bez tačke i zareza, koristeći se samo jednom “kilometarskom” rečenicom koja se protezala na gotovo dvadeset gusto kucanih stranica! Nikada do tada takva optužnica nije ugledala svetlost dana! Započinjao je opise radnji jednog izvršioca, a onda nastavljao generalnim napomenama o drugom. Bez bilo kakvog logičkog redosleda, opisivao je kompleksni događaj, ne ostavljajući čitaocu ni najmanju mogućnost da vremenski i prostorno poveže zbivanja. Misli je završavao u pogrešnom padežu. Iznenada je opisivao postupke lica koja prethodno nisu bila pomenuta, ističući njihove uloge u komplotu, koji prethodno nije ni bio pomenut. Kao u dečijim brzalicama (superkalifradžilistikekspialidoušes), koristio se nepoznatim i nepriznatim izrazima i poštapalicama. Haotični tok svesti verno je prenosio na papir.
Kada je završio pisanje, svečano je pokušao da pročita napisano. Na njegovo zadovoljstvo, konstatovao je da se trud isplatio. Tekst je bio u potpunosti nečitljiv! Uspeo sam – pomislio je razdragano! Nateraću sudije i advokate da se, čitajući ove besmislice, konačno pomuče. To će mi, napokon, posle toliko vremena pružiti barem malo zabave – pomislio je tužilac Sekira.
Očekujući u narednim danima poziv za pomoć onih koji su ga do tada tako oholo ignorisali, ipak je osećao tremu. Optužnica je bila u toj meri nerazumljiva, da se, i pored svega, plašio ismevanja. Šta ako me, umesto pozivanja na konsultacije, izvrgnu ruglu ili mi za kaznu nalože da naglas čitam napisano? – razmišljao je tužilac Gvozden Sekira očekujući glas.
Pa ipak, na njegovu žalost, nije se dogodilo ni jedno ni drugo. Prvo razočarenje doživeo je kada je njegova šifrovana optužnica, bez bilo kakvih problema, prošla sudsku kontrolu. Rešenje o njenom potvrđivanju bilo je doneto ekspresno, činilo mu se brže nego ikada do tada. Bio je u toj meri zatečen, da je nekoliko puta proveravao broj predmeta, nadajući se da je reč o nekom drugom, a ne o predmetu koji je trebalo da napravi konačno očekivanu promenu u njegovom životu. Kada se ipak uverio da to nije slučaj, pokušao je da očuva “borbeni moral”. Kuražio je sebe, da će se stvari svakako promeniti na glavnom pretresu, kada će sud konačno morati da mu se obrati, i zahteva od njega pojašnjenja.
No, neprijatni događaji za tužioca Sekiru tek su bili na pomolu. Ista ta optužnica, koju ni on nije mogao da razume bez posebnog šifarnika, omogućila je brzopotezno suđenje i prvostepenu presudu. Bez bilo kakve korekcije, sud ju je prepisao, izričući okrivljenima dugogodišnje zatvorske kazne. U jednom trenutku, tužilac Sekira je bio u toj meri revoltiran ovakvim razvojem događaja, da je čak u završnoj reči, suprotno svim pravilima struke, poželeo da ukaže na nerazumljivost optužnice, ne bi li probudio učesnike u postupku, ali je ipak, kada se pribrao, odustao od ovakve namere. Ništa se (sada je to čitaocu svakako jasno), nije dogodilo ni na apelaciji. Branioci su se, doduše, žalili na kaznu, ali niko, baš niko, nije pomenuo da je optužnica tužioca Sekire beznadežno nerazumljiva.
I pored sveg razočarenja, tužilac Sekira nije želeo da odustane. Rešio je da još jednom pokuša. Ovoga puta napisaće još nerazumljivije štivo – optužnicu koju baš niko neće moći da odgonetne! Biće to prava kakofonija slova, misli i znakova. Neće biti nijednog smislenog retka! Čitaocu će pripasti muka čim pročita prve redove!
Međutim, iako je na posao prionuo sa novim elanom, rezultat je bio isti. Potvrđena optužnica, održan glavni pretres, i osuđujuća presuda, bili su jedini rezultat njegovog poduhvata! Iz nekog neobjašnjivog razloga, optužnice tužioca Gvozdena Sekire, nerazumljive i njemu samome, nepogrešivo su poimale sudije i advokati. Ali moje optužnice su besmislene! – vikao je u očajanju tužilac Sekira u svom oronulom kabinetu. Niko, međutim, nije mogao da ga čuje, tako da je nastavio da ređa neželjene tužilačke uspehe.
No, nesrećnog tužioca Sekiru tek je čekalo najneprijatnije iznenađenje. Naznaku potpunog sloma njegove ideje predstavljala je optužnica koju je jednog jutra ugledao na stolu koleginice. Bila je pisana istim stilom kao i njegova koja je tako neslavno završila. Pored toga, i koleginica je dispozitiv “protegla” na desetak stranica u jednoj jedinoj, savršeno nerazumljivoj rečenici. Bio je ogorčen. Da li je moguće? Možda je u želji da i ona postane potrebna, rešila da ukrade njegovu ideju?
Međutim, nije stigao ni da porazgovara sa koleginicom, a već su, jedna po jedna, počele da pristižu nove i nove optužnice, pisane (pogađate!), njemu dobro poznatim stilom. Sekira je bio očajan. Pokušavao je da razgovara sa kolegama. Molio ih je da mu objasne zašto odjednom svi pišu nerazumljive optužnice u jednoj rečenici sa besmislenim “obrtima”, ali niko nije umeo da mu odgovori. Pokušavao je da sazna zbog čega su ponovo svi krenuli putem koji je on za sebe osmislio, i koji je trebalo da ga dovede do promene. Međutim, kolege su ga izbegavale, i tek poneki od njih bi mu nevoljko odgovorio da je takav način pisanja njihova obaveza ustanovljena odavno postojećom “praksom”.
Shvativši da je pokrenuo lavinu koju više ne može da zaustavi, tužilac Sekira tonuo je u sve dublju depresiju. Istovremeno, izgubio je i poslednji adut u borbi za prepoznatljivost. Ne samo da nije postao prepoznatljiv ni neophodan, već mu se činilo da je njegova bezličnost bila izraženija nego ikada. Njegov “izum” preuzeli su drugi i ubrzo je takav metod postao u potpunosti prihvaćen, a da niko nije znao da ga je upravo on, tužilac Sekira, izumeo.
Nedugo nakon što je pisanje potpuno nerazumljivih optužnica postalo standard i gotovo jedini vid obraćanja tužioca sudu, duboko potišten i osamljen, tužilac Gvozden Sekira otišao je u invalidsku penziju, i nakon toga više niko nije čuo za njega. Nesrećan zbog još jednog u nizu životnih neuspeha, verovatno nikada nije shvatio da je, i pored svega, ako ne on, njegovo delo postalo priznato, cenjeno i neophodno. Jer, ono što je nekada davno započeto kao svojevrsni egzibicionistički eksperiment razočaranog anonimusa, u međuvremenu je postalo jedini priznati način pisanja optužnih akata od strane čitave organizacije kojoj je pripadao.
Zato dragi čitaoče kada sledeći put pročitaš optužnicu ili presudu koje ti se učine besmislenim i gramatički neispravnim, zastani za trenutak. Pre nego što izvedeš uobičajene zaključke, seti se decenija uloženih u ovaj projekat, odaj poštu generacijama onih koji su sa kolena na koleno ovakav stil prenosili i čuvali od zaborava, i naposletku, seti se tužioca Sekire i nevolje koja ga je povela na dugi put borbe za ono što danas predstavlja naše pravno nasleđe. Ako na ovakav način pristupiš, počećeš da ceniš ono što imaš pred sobom, čak iako si siguran da je to što se od tebe zahteva besmisleno. Jer, samo ceneći i razumevajući nerazumno, bićeš u mogućnosti da u punoj meri odgovoriš zahtevima današnjice. Zahtevima koje pred tebe postavljaju naši savremeni heroji, te bezimene inkarnacije gurua besmisla, našeg večnog junaka Gvozdena Sekire.
19 Responses
Nešto se ne sećam da je u vreme materijalne istine sud donosio rešenje o potvrđivanju optužnice.
Poštovani kolega Kovačeviću,
nisam sunjao da ćete uočiti ovu istorijsku netačnost. No, ovde je ona isključivo iskorištena u cilju pojednostavljenja naracije. Složićete se da bi bilo komplikovanije govoriti o rešenju suda kojim je kao neosnovan odbijen prigovor protiv optužnice 🙂
U svakom slučaju hvala Vam na pažljivom čitanju teksta.
S poštovanjem,
MM
Ne, hvala Vama što nam ostavljate prostor da, uz brojne pohvale, iznesemo i po neko mišljenje.
Tu Vašu estetsko-literarnu dilemu zbog koje ste u priču uveli potvrđivanje optužnice razrešila je odavno jedna sudija u predmetu u kome sam bio branilac: uz optužnicu je odmah dostavila i poziv za glavni pretres; kada sam joj rekao da imam nameru da izjavim prigovor protiv optužnice, te da je zato možda bilo ishitreno zakazivati pretres, odgovorila mi je da će taj moj prigovor biti odbijen šta god da u njemu napišem i da će ona doneti osuđujuću presudu. Sada sudi u Apelacionom sudu.
Dakle, mogli ste komotno da napišete da je postupajući sudija odmah po prijemu optužnice sav egzaltiran napravio zvezdu ili stoj na glavi: ni ta radnja nije bila propisana tadašnjim ZKP, ali bi tekst bio uverljiviji, jer “svi znamo” da sudije ne vole da pišu rešenja i presude, ali zato vole da se bave sportom.
Sa druge, ozbiljnije strane (ono sa prigovorom i presuđenjem pre pretresa je kao neozbiljno), zapažam Vaš napor, koji ste izražavali i ranije, da se iz srpske pravosudne prakse iskoreni uvrežen (da se poslužim poljoprivrednim rečnikom) običaj, pravilo, da jedno delo mora biti opisano jednom rečenicom, kako u optužnom aktu, tako i u presudi/rešenju, među kojima (ah, i taj zakonodavac!) mora da postoji identitet. Uz stanje vladavine prava u našoj zemlji (barem onako kako ga ja vidim), to pomalo podseća na šminkanje mrtvaca, ili, bolje rečeno, (sada smo na terenu medicinske terminologije) izgleda kao kada bi lekar hitne pomoći rekao unezverenim sestrama “Hajde barem da podšišamo pacijenta, kad nam već ne radi defibrilator i nemamo injekcija sa adrenalinom.”
Nemojte me pogrešno razumeti – za svaku je pohvalu takav Vaš pristup materiji: Vi ste sudija i dužnost Vam je da primenjujete zakon onako kako glasi, odnosno da ukazujete na devijacije i možda čak i suprotstavljate nezakonitom postupanju drugih (dura lex, sed lex). Setiću se samo rasprave o naknadama i nagradama braniocima koje treba da isplati sud: Vi ni jednog trenutka niste tvrdili da je propisani režim u Srbiji dobar, već samo da se ne primenjuje pravilno (doduše, Vi ste u ZKP pronašli samo jedan izuzetak od pravila da okrivljeni prethodno snosi troškove odbrane, a uistinu ih ima više, toliko da skoro derogiraju osnovnu normu).
Dakle, Vi kao sudija nemate tu slobodu da, poput meni sličnih, izvedete jazavca pred sud. Vama Vaša funkcija brani da kažete “ovaj zakon nema veze s mozgom, daj da vidimo kako to da zaobiđemo” (premda sve češće u poslu uviđam da se umesto zakona primenjuje njima potpuno suprotna tzv. “sudska praksa” i to ne samo u pogledu “bezveznih” zakona). Meni moja – ne.
Postoji još jedna značajna razlika: Vaše mišljenje o predmetu rasprave bi trebalo da bude nepristrasno, u cilju emancipacije pravnog poretka, dok ja mogu da biram strane, od kojih ni jedna ne mora da bude ispravna i najčešće to i nije (kao što je napisao Poznić, “stranka u postupku nije zainteresovana za zakonit, već samo povoljan ishod”). Dakle, u nekom drugom tekstu, pošto sam sa ovim baš odužio, kada se o ovoj stvari budem bolje informisao i razmislio, možda ću da dam za i protiv pravila “jedno delo – jedna rečenica”.
Srdačan pozdrav
A svi primili platu,,,, odlicno…. ali zar nije tuzna zemlja u kojoj mozete napisati ovaj clanak i da se niko amo bas niko nista ne zapita i da se nista ne promeni,,,, da u srbiji zemlji u kojoj sudija poziva advokata na raspravu preko oglasne table i dostavlja mu na isti nacin presudu…. to je to…
Fantastično!
Kada bi tuzioci nadrasli ulogu ljudskog oblicja optuznog akta doslo bi do prave revolucije u pravosudnom sistemu (a pored ovoliko “velikih” i stalnih reformi pravosudja nemamo valjda vremena i za pravu): tuzioci bi dobili glas sto bi sve zateklo, okrivljeni bi se nasli u problemu jer bi padala njihova odbrambena prica prvi put od nekog drugog sem od njih samih, sudije bi morale da se razbude i brze misle ( gde jos i to kada ne znaju gde im je glava od toliko predmeta) a medju advokatima bi isplivali advokati a udavili se licencirani trgovci (sto bi prve stavilo u problem dragih im kolega sudija sa preopterecenjem) Tako da svima in favorem negotii, drzimo se pravnih principa!!;)
Браво!
Било би смешно да није истинито у односу на великом броју оптужних аката садашњих тужилаца, али и садашљих судија који такве оптужбе прихватају – ”потврђују” и у највећем броу случајева некритички, без икаквих доказа ”преписују” у изреке осуђујућих пресуда.
Тужиоци, нажалост, и даље поступају, размишљају и оптужују као у време ”…када су судови утврђивали материјалну истину…”.
Надам се да ће многе Судије прочитати овај фантастични текст, који ће их, верујем, подсетити на основана начела савременог (домаћег) кривичног поступка, која ”цивилизацијска”’ начела су напокон на прави начин нашла своје место у важећем ЗКП, тако да их само треба применити.
Nerazumljivost i nepismenost je prisutna i u drugim oblastima. Verovatno postoji više razloga. Nerazumevanje oblasti kojom se neko profesionalno bavi, potreba da se “zametnu tragovi” istini, želja da se “zaseni prostota” i najprostija nepismenost.
Pokušao sam da razumem razloge toga u pravosudju koji su verovatno višeslojni a uzroci se moraju otklanjati na nekoliko nivoa. Posledice su, kao se vidi, opasne.
U psihijatriji i psihologiji u Srbiji je veoma slično. Mnogo spekulacija, pretpostavki a sve zamaskirano nejasnim i nepostojećim konceptima. I moje kolege psihijatri koji su veštaci na sudovima isto čine u nalazima pred sudovima. Potreba za revizijom koncepata prilikom veštačenja je neophodna jer mnogi pojmovi u psihijatrijskoj i psihološkoj nauci, kao ih traže sudovi, naučno i strukovno, niti više postoje niti su utemeljeni.
Zašto se ne menjaju? Prosto, vi pravnici ih više ne bi u tolikom nekritičnom broju zvali na sud da veštače. Razlozi su paramedicinski i parapravni, ako se tako može reći. Kupovina vremena i jednostavna česta manipulacija.
…
Nerazumjivost optužnica je u stvari tek početak… Zametak…
Sudski postupak i presude su ono što na kraju krajeva potvrđuje takve nerazumljive egzibicije… uz obrazloženje, kao da je sve i svima jasno…
Tužilačka logika inficira, po pravilu, mentalno intertni sud, tako da i sudije postaju ne samo pomagači, već kreatori i donosioci presuda, koje su u slovo preslikane optužnice, iako postoje i druge mogućnosti…
I tako sve u krug…
Bravo, kolega… Ima nade…
Maestralno
Da ! Prava sudska Orvelovstina!
Cestitke kolegi Majicu za tekst! Utisak mi je kao da citam Danila Kisa!
Medjutim,po meni, tekst doboko prelazi temu pravosudja i romano spisateljstva.
Duboko zadire u sekspirovsku dilemu neceg trullog u drzavi Danskoj.
Dovoljno je cuti jutarnje vesti u kojima se ministarka pravde sekira i obecava maksimalnu pomoc osumnjicenima za tesko k. delo u Grckoj!!!
Naime, svedoci smo da su kriminalci koji su isisali krv ovoj zelj,( necu ih imenovati, a vecina je ucestvovala u svim strukturama vlasti do sada), zbog isprepletanih medjusobnih interesa, potkupljivanja, mita, korupcije i potom navodno “pogresnog postupka” OSLOBODJENI KRIVICNE, i svake druge odgovornosti ( vecina ih je nagradjena unapredjenjem na politickim funkcijama)- dok NEMILOSRDNA PRIMENA PRAVA PADA NA KRADLJIVCA DRVA.!!!
… или на жену која продаје бостан на улици.
Svaka Vama čast, gospodine Majiću. I dva čitanja su malo za svakoga ko je osuđen na to da proučava optužnice i presude, pa da o njima piše tako da svakom čitaocu bude razumljivo.
Džaba nam pravni fakulteti kad ima diploma i nema znanja.
….poneki od njih bi mu nevoljko odgovorio da je takav način pisanja njihova obaveza ustanovljena odavno postojećom “praksom”.
Hehehe……sjajno.
Zanimljiva priča u kojoj se više čita između redova, što navodi na razmišljanja. Jasno je da se optužnice, kao i na stotine hiljada podnesaka ne čitaju, da nije ni bitno šta u njima piše, da se sve svodi uglavnom na prvu stranu i predloge, te što je nerazumljivije to se i manje čita, a ako je još i podugačko to je “dokaz” kako je sve temeljito obrađeno i neka se to samo od strane zapisničara prepiše i eto brzog okončanja predmeta. Da je i ovo tačno je dokaza puno, besmislenih presuda i sudskih rešenja, sa toliko kontradiktornosti i protivurečnosti, nelogičnosti i izmišljenih “nespornih” činjenica i “dokaza” od strane samih sudija da je to za neverovati, a ako se tome doda da je popriličan broj i onih koji su “navijači” i kojima nije bitna istina, te da su i sami zakoni sa rupama, rupetinama i veleslalomskim stazama, onda je sasvim razumljivo zbog čega je naše pravosuđe duboko zaglibilo i zatrpano. Ohrabruje da se iznutra čuje glas razuma, ali, to je sigurno, uskoro predstoji Donkihotovska ili viteška borba da se ono stavi na stabilne noge i da Justicija ne krije svoje oči i suze u njima.
Tekst o uzrocima stanja u srpskom pravosudju. Kombinacija nepostojanja integriteta, kriticke misli, odgovornosti i sto je najvaznije manje nepoznavanja a vise nerazumevanja prava, stvorila je ovaj odrzivi haos bez bilo kakvih pravilnosti. U njemu uspesno mogu funkcionisati samo oni koji ne vrse funkciju radi misije vec rade za platu ili licnu promociju.
Resenje je u ljudima( koje nemamo), bilo u sudijama i tuziocima, bilo u naucnoj i strucnoj javnosti i njhovoj veri da misija uspostavljanja pravosudja moze da uspe. Bar deset takvih ljudi u vrhu pravosudja bi bio dobar pocetak. A taj pocetak se ne nazire.
G-dine Biljiću slažem se sa vašom konstatacijom, predlogom, i rešenjem. Jedino bih se nadovezala, a zašto mislite da nemamo barem 10-ak takvih ljudi? Samo još malo individualnog zalaganja” truda, jedinstva, Vere treba, i međusobnog pomaganja i poštovanja, i zajedno su jači, i shvatiće da će rezultati biti ne izostavni”!
i krenuće sve, kao fudbalski tim kada se formira, uz istu ideju,ljubav, veru, cilj, sastavljaju se različiti igrači koji imaju kvalitete i potencijal, i ” pobeda je ne izostavna”! treba samo krenuti, hteti u realizaciju…! i ne BOJATI SE!!!
ne znam šta čekaju, da li im treba kao i mladim igračima “Trener”?
smatram da obrazovani, zreli i dostojanstveni muškarci to svakako imaju u sebi, i ja bih pozvala što više njih koji se prepoznaju u ovakvom razmišljanju, ideji, želji i ostvarivanju da se “aktiviraju” za rad opšteg dobra, i napredka…
Slađana.