Sudija Zec usnio je strašan san. Veče pred početak velikog suđenja, na televizijskom programu sa nacionalnom frekvencijom, o njegovom procesu govori Vođa…
“Neka sve bude po zakonu!” – uzvikuje uparađen i odlučan. “Neka naše pravosuđe, svima onima koji u njega sumnjaju, još jednom pokaže snagu, nezavisnost i pravičnost!”
Dok okupljeni podanici u zanosu kliču, sudiju Zeca razdire sumnja. Svega jedna noć deli ga od ulaska u sudnicu, a shvata da prvi put u karijeri ne razume Vođine reči.
Šta li je želeo da saopšti? – grozničavo razmišlja, dok graške znoja probijaju košulju na velikim, maljavim leđima. Nikada do sada nije govorio u rebusima! Zašto ovoga puta to čini? Kakva “nezavinost i zakonitost”? Mora da postoji razlog zbog kojeg Vođa, koji je inače razborit čovek, govori ovako nerazgovetno!
Dok nervozno prebira po njegovim prethodnim nastupima, sudija Zec biva dodatno uznemiren. Shvata da nikada do sada nije imao dilemu kako da postupi. Čak ni u najsloženijim slučajevima. Uvek bi u Vođinim rečima, pronalazio jasnu poruku i očinski savet.
“Nećemo dozvoliti da nam najbolji ljudi odgovaraju za sitne propuste koje su činili iz dobre namere!” – seća se sudija Zec mudrih Vođinih reči nakon kojih bi namah znao šta mu je činiti. “Ne želimo valjda da nam zemlju vode lopovi!” – podvikivao bi Vođa drugom prilikom, a sudija Zec bi znao da treba nauljiti kantar.
Ali, šta je sada? – u neverici vrti glavom. Kakva zakonitost? Kakva nezavinost? Šta bi to moglo da znači?
Možda bi trebalo nekoga pozvati u pomoć? Nekog mlađeg, trezvenijeg i razumnijeg? Nekog ko može lakše da dokuči šta se krije iza Vođine šifre? Ali koga? – grozničavo razmišlja sudija Zec. I šta ako ga, baš taj koga pozove, namerno (jer ga i inače ne vole zbog munjevite karijere), nasamari i navede na pogrešan put?
U tom razmišljanju, najpre mu pade na pamet Tužilja. Ona je sigurno upućena, pomisli. Iako je ne voli (i smatra je neznalicom koja je preko rođačke veze došla do pozicije), sudija Zec joj je oduvek priznavao trud. Od kada je poznaje, bila je nepogrešivo pripremljena za proces. Još se nikada nije dogodilo da je kročila u sudnicu ne znajući šta treba činiti. Sigurno se i ovoga puta informisala i neće insistirati na nepotrebnim pitanjima. Kao u tancu, pratiće njene pokrete i umeće da stvar dovede do kraja.
Ali, kako da joj veruje – zamisli se za trenutak? Šta ako, znajući Vođine stvarne namere, smišljeno načini pogrešan korak i natera ga da sklizne u provaliju? Ne! Neće se to dogoditi! – ozari se na trenutak sudija Zec. Zašto bi ga navodila na grešku, kada se njegova pogrešna odluka u konačnici opet ne bi dopala Vođi? Zašto bi to učinila i time i sebi potpisala presudu?
A šta ako baš želi da predstavi kako je, uprkos njenom zalaganju, upravo on upropastio stvar? Ne sme da rizikuje! To bi ga u Vođinim očima definitivno učinilo nepouzdanim!
Možda Advokat? Sa njim već godinama uspešno sarađuje. Razumeju se i bez reči! Rečeno – učinjeno! Pitaće njega da mu protumači Vođin amanet i otkrije šta je mislio pod onom “nezavisnošću”. Valjda mu toliko duguje?
Ali šta ako i on ne bude iskren? Prevrtljivac i šićardžija je to! Šta ako (kao što se priča), pikira na mesto ministara zdravlja u novom kabinetu?
Nikoga neće zvati! – presaldumljuje se sudija Zec. U se i u svoje kljuse! Pa valjda je on ipak sudija! Pokušaće još jednom da sam reši mozgalicu i spozna na šta misli Vođa kada govori o “zakonitosti”. Toliko je slušao Njegove reči, da sigurno i ovoga puta može otkriti njihovu poruku!
No, baš kada se spremao da još jednom promisli, sa televizora zlokobno zagrme:
“Sudije moraju suditi isključivo poštujući struku i paragrafe a ne želje moćnika!”, a sudiji Zecu se učini da, izgovarajući reči koje ga presekoše kao sablja, Vođa gleda pravo u njega. Ako se ranije i nadao da će do kraja programa dobiti neki znak (kada bi mu barem namignuo da bude siguran da ne misli ozbiljno) i da će Vođa pre ili kasnije postati “onaj stari”, sada je gotovo u potpunosti izgubio nadu. Kao da je poludeo, na tren pomisli, i brže-bolje pogleda oko sebe kako bi se uverio da neko nije uočio njegova razmišljanja.
Nema druge nego da proba još jednom. Sudija Zec udahnu duboko (sećajući se vežbi koje je supruga praktikovala u trudnoći) i napregnu se sa novim elanom. Da bude po zakonu … Možda je Vođa želeo da kaže kako treba samo ostaviti utisak da je poštovan zakon? Ali, zašto je onda zatražio da pravosuđe pokaže snagu? Pa, kakvu snagu, pobogu? On sigurno, bolje od svih, zna da u pravosuđu snage ne može biti. Sigurno mu nije bilo na umu ni nepostojeće činovničko kuraženje! Možda je samo poručio da očekuje žestoku kaznu! To će biti! – pomisli sudija Zec. Vođa želi žestoku kaznu za lopova!
No, taman kada mu se učini da je otkrio Kamen iz Rozete i da je dešifrovao Vođin svitak, sudija Zec se ponovo oneraspoloži. Ali zašto onda pravičnost? Ako je želeo samo drakonsku kaznu, zašto je uopšte pominjao pravičnost i struku? Otkud nipodaštavanje moćničkih želja? Što lepo, jasno i glasno ne kaže šta želi?! – umalo zavapi sudija Zec. Što ga ovako muči? Zar ga svih ovih godina nije verno služio?
Ko zna koliko bi još trajala agonija sudije Zeca, da resko zvono budilnika ne prekide moru! U treger majici koja je samo delimično pokrivala nabrekli stomak, zadihan, sudija Zec odskoči iz znojem natopljenog kreveta na čijem uzglavlju je uvek stajalo nekoliko raznobojnih pilula za san. Kao bez duše, bunovan, sjuri se u dnevnu sobu, oborivši usput kinesku vazu, pisma sa nahtkasne i kišobran sa čiviluka. Još uvek čkiljeći, napipa daljinski upravljač i sa nelagodom u želucu, koja je trajala nekoliko dugih trenutaka, začu željeni glas.
Baš kao u snu, Vođa se obraćao ushićenim građanima. Samo ovoga puta nije to činio nemuštim jezikom Pitije. Bio je to opet dobri stari Vođa. Onaj koga sudija Zec poznaje sve ove godine. Onaj koga je oduvek slušao i razumeo! Onaj zbog koga je ponovo zavoleo pravo! Onaj zbog koga je, na kraju krajeva, i postao sudija!
Nakon nekoliko uvodnih rečenica o svakovrsnim uspesima, kada se graja razdraganih sledbenika stišala, Vođa je, kako i dolikuje, progovorio i o slučaju sudije Zeca.
“Ne dam ga! Uzmite mene ako želite njega! Jer i ja bih učinio isto, samo još bolje i brže! Kaznite mene, ako želite da kaznite najboljeg!”
Osmeh se ponovo razvukao licem sudije Zeca. Sve se vratilo na svoje mesto. Ponovo je razumeo Vođu.
Skuvao je kafu, obukao odelo koje je čuvao za posebne prilike, i sigurnim korakom krenuo ka sudu na čijem ulazu je ponosno prkosila Justicija.
24 Responses
Mislim da imam rešenje! Zabraniti sudijama da gledaju televiziju, slušaju radio i čitaju novine. Šta više, oduzeti im TV aparate.
Jedino tako mogu biti oslobođeni svih uticaja.
A možda i uvesti neki karantin za sudije. Lepo, dok su na funkciji, poseban smeštaj i samo pravnička literatura u sslobodno vreme.
Celo prepodne provedoh kucajući svoje presude, zar je važno što sam kod kuće.
Ne koleginice samo radite po zakonu i u radno vreme
i štitite takođe vaša zakonska prava
to je tako prosto da prostije ne može da bude
adv m p
Хвала на добром савету!
Изволите, биће ми задовољство да Вас видим у својој “судници”.
Divno napisano. Podseti me atmosfera ove priče na “Predeo slikan čajem”, sa onim “Plankova konstanta…” Samo su ovde šaptači potpuno druga fela.
Заиста бриљантан текст у духу Домановићеве оштре, горке и опоре сатире. Вођа је један, али свки шеф, “шефчић”…, има свог “вођицу”. Ко смо онда ми? “Ми” Јевгенија Замјатина? Ми – безлична орвеловска маса?
Odličan tekst, kao uvek. Srednji vek u Srbiji je bio civilizacijski, evo primera:
“Ja, car, ovima Zakonikom mnogih se svojih prava odričem, i ja, car samodržavni, podvrgavam sebe, i caricu, i mladoga kralja, presudi svojih sudija, i udesio sam tako da ni jedan sudija ne odgovara, pa ma kako nama presudio”
(Car Dušan, prilikom predlaganja Zakonika, koji je na dvoru pripreman punih petnaest godina)
Istinito i istovremeno beznadežno do bola. Sudovi više ne rade čak ni ostavine, izvršenja i overe. Šta tek ima da traže u krivici i parnicama koji se pretresu, rasprave i presude u tabloidima i TV veselih boja.
adv. Dušan Dimitrijević
Tragedija ovog teksta je što je on stvaran,
pravosuđe se igra ljudskim životima i misli da je to besplatno
ali nije ,,, neizdrživa lakoća postojanja koja završava u
prokletstvu tih ništaka ipak treba verovati u neki viši sud
od onog kasacionog ,,,
Stvarno tacno. U Srbiji se covek izgubio iz svih segmenata, a pravosudje je trebalo da bude brana tome, ali na zalost tek se tu vidi koliko u ovoj zemlji nikom nije stalo i koliko pojedinac postaje bot (potrosni materijal ) svuda.
U pravosudju se sve svodi ili na pogadjanje zelje Vodje ili na zavrsen predmet i onda idemo dalje.
Davnih osamdesetih sudim saobracajku sa smrtnom posledicom i naravno, ZATVOR, ali Vrhovni sud, po zalbi, preinaci na USLOV. Novine, koje ne zanima kako se tu nadje uslovna osuda, na mene drlje i kamenje.
Te godine u moj sud dodje kontrola iz Vrhovnog suda i nadje velike zamerke na kvalitet obrazlozenja uslovnih osuda i to u presudama pravnosnaznim u prvom stepenu.
Mladost i sujeta mi nisu dali da cutim, pa Glavni kontrolor dade pauzu i poseti me u mom kabinetu. Nakon reci da primedbe imaju za cilj “da budete bolji” meni pade na pamet ONA saobracajka i, gle cuda, bas Glavni kontrolor sudija izvestilac u istoj. U obrazlozenju samo parafraza zakonskih uslova za izricanje uslovne osude. Gleda Glavni i nakon neprijatne tisine kaze “Tu mora da je bilo NESTO”. Ma vidim, Glavni, da je bilo nesto, ali niste to napisali – bilo bi lepo a i potrebno da jeste.
Zasto li ovo napisah i kakve to veze ima sa temom?
U stotinama sudjenja, do ONOG rata, ovo je JEDINI slucaj gde sam, kao sudija, osetio da ima NESTO iznad Zakona i pravde. Ali to je bilo u ono nedemokratsko vreme, pre demokratije. A “slucajevi” u demokratsko vreme, kad je u svakom drugom predmetu pojavljivalo se ono NESTO, oteralo me je iz Suda i ucinilo me advokatom.
Kolega to “nešto” sve nas koji se trudimo da radimo po zakonu i savesti oteraće u advokate ili neku drugu delatnost…
Би сте срећни ако је то био једини случај.
А ја бих била срећна да имам прилику да се сретнем са судијама апелације кад контролишу мој рад, да лепо поричамо, као колеге на обострано задовољство.
Но, знате како нас третирају?
“Онај први степен!”, тако нас називају, ништа колега или презиме, име.
Sudija Zec bi kao prvo morao da konsultuje sudiju Lava ili sudiju Lisicu,ili pak da uvaži predlog Snežane Maričić i pogasi sve radio i TV aparate, kada već nije toliko siguran u sebe. Onaj ko je siguran u sebe i ono što radi i ne sluša šta Domanovićevi junaci ili njihovi ađutanti govore. Ako poštuje sve kodekse i Justiciju, ili ih ignoriše, u oba slučaja zna šta mu je za činiti. Žalosna je istina da u našem pravosuđu duvaju vetrovi demagogije i politikantstva prema kojima se mnoge sudije povijaju, ne shvatajući da su oni trenutni i prolazni a posledice koje ostavljaju u struci i državi trajnog karaktera. Pravosuđe zbog njih nije više na zelenim granama, već na suvim i položenim na zemlji. Kada se u pravosuđu shvati i od strane svih razume misija koju ima, svaka čast usamljenim Mohikancima, svima u državi, pa i njima, će biti mnogo bolje i nikakve košmare i nemirne savesti neće imati.
Бојим се да нисам добро одговорила ни колеги Милану (adv m p), и да заиста нисам добро схваћена.
Кад овакву причу напише неко ко је и сам судија, онда сигурно зна о чему прича. Осим тога, ту је и охрабрење да бар један а можда и више судија имају свест о теми из приче. Могуће је да ће још доста воде протећи Савом и Дунавом док ово не постане заиста бајка, али морамо да верујемо да се крећемо у том правцу.
“Кад овакву причу напише неко ко је и сам судија, онда” je to …..
http://www.blic.rs/vesti/hronika/milojevic-sudije-treba-da-kazu-javno-ko-ih-pritiska/dvx7754
aaaaahahahahahahahahahahahahahahaaa
E, moj sudija Majiću…
Jutros, malo pre devet sati, dok čekam na početak pretresa u višem sudu, gledam kako se predsednik krivičnog odeljenja apelacionog suda grli ispred sudnice sa okrivljenim, koji je već jednom ranije bio osuđen na bezuslovnu kaznu zatvora za k.d. sa elementima nasilja. Pretpostavljam da to nema nikakve veze sa time što je braniočev kum, kako čujem, u samom vrhu pravosuđa.
Presuda za nedelju dana.
Eh, znate kako, kolega Slavene: Kum nije dugme.
Pored toga, u narodu se veruje da se kumstvom može obavezati zmija da ne ujede, vuk da ne kolje stoku, miš da ne čini štetu… A tek “braniočev kum u vrhu pravosuđa”!!!
Rastakanje države započinje sa afirmacijom tribalnih vrednosti, plemenskog morala i potiskivanjem sistema vrednosti građanskog društva.
Izgleda da smo ipak u feudalizmu i dalje…
Размишљам озбиљно да престанем да пратим овај блог и да на свом пишем своја искуства. Мислим да бих летела из правосуђа пре него што бих схватила шта ми се дешава.
Више ми ни овај блог није оно што је био, колега Мајић има лепу рубрику питања и одговори, али ми није одговорио на једно питање, питање уз које сам послала линк са снимком.
Ово питање ћу поставити јавно.
Ових дана у организацији Правосудне академије врши се едукација судија парничара у вези са банкарским и финансијским пословањем. Предавачи су “стручњаци” из Удружења банака.
То се дешава управо у време појачаних активности на решавању проблема кредита са двоструким валутним ризиком, коришћењем финасијских деривата од стране банака и финансијских свапова, у време кад се очекује став ВКС.
Да ли је то утицај на судије?
Много бих волела да присуствујем таквом семинару, не бих ни писнула, само да чујем и да “научим”, али нисам парничар.
Шта мислите о овоме, колега Мајићу и остале уважене колеге?
Poštovana koleginice,
naravno da će Vaša odluka biti da li ćete dalje pratiti blog ili ne. No, ako odluku zasnivate na tome da li sam odgovorio ili ne na Vaše pitanje, voleo bih da najpre “pravilno utvrdite činjenično stanje”. Na Vaše pitanje odgovoreno je prilično brzo, tako da Vam je to verovatno promaklo.
U svakom slučaju, nadam se da ćemo se i dalje “družiti” na blogu.
S poštovanjem,
MM
Поштовани господине Мајићу,
У овом заиста занимљивом и сатиричнм тексту нисте навели да су Зечеви имали своје Вође много пре појаве данашњег Вође, дакле лечимо последицу а не узрок.
Bravo G-dine Majiću! jako mudro i istinito!
Svaka Vam je pametna i zlatna!!!
ovi ne istomišljenici Vam nisu ni do kolena… niti će ikada biti…
“da bi bio jedinstven i najbolji, moraš biti rođen i učen za to, Bogom dan”!!! pritom, moraš iskreno da voliš ono što radiš i daješ sve od sebe radi najboljih rezultata!!!
Moje mišljenje, utisci i osećaj su, da ste VI G-dine Majiću upravo “takva osoba”!!!
u svim navedenim komentarima se uočava da ljudi prepoznaju kakvo je stanje između gradjana, tužilaštva, države!
raduje me svaki novi blog, samo nastavite tako hrabro, ljudski, i stručno…
Neko kao ” VI G-dine Majiću će povrati VERU, ISTINU I PRAVDU” kroz pravosudni sistem na delu!!!
J. Tolmač
Hvala Vam na lepim rečima.
S poštovanjem,
MM