Tekst je objavljen na blogu Advokatske komore Srbije 7.12.2015.
Poziv uvaženog kolege Aleksandra N. Đorđevića da napišem tekst za blog Advokatske komore Srbije, naterao me je na razmišljanje. Čime je uopšte prikladno obratiti se advokatima iz ugla sudije? Šta objaviti na blogu profesije koja nesumnjivo ne vapi za novim sudijskim stavovima i mišljenjima, a da ne bude deplasirano, pretenciozno ili pak, preterano apologetski?
Kao sudija, obično pišem o sudstvu. O uslovima u kojima je nastajalo, (ne)mogućnosti da se izgradi kao nezavisna grana vlasti, uzrocima stanja u kojem se danas nalazi… Ali šta je sa advokaturom? Može li se o srpskom sudstvu i borbi za osvajanje sudske vlasti ozbiljno govoriti ako analiza ne obuhvata i drugi najznačajniji činilac jednačine zvane „srpsko pravosuđe“? Nisam li, izbegavajući da se u proteklom periodu pozabavim i pravozastupnicima, načinio metodološki propust? Naposletku, postoje li skriveni uzroci dominacije metoda koji ove, nesumnjivo zavisne, varijable redovno posmatra i opisuje odvojeno?
U ovakvim razmišljanjima, možda paradoksalno, okrenuh se najrizičnijoj opciji. Poput studenta koji u strahu od otkrivanja najslabije spremljene lekcije, u ispitnoj groznici započne izlaganje nedovoljno shvaćenom kontroverzom, tako se i ja, gonjen iracionalnim i nedovoljno spreman za škakljivu temu, opredelih za pisanje o advokaturi i njenom odnosu spram sudstva. Ni manje ni više no advokatima o njima samima! Delimično opravdanje za ovo hazarderstvo pronalazim u uverenju da je pokretanje ovog pitanja, iako zakasnelo, možda nužnije nego ikad.
U sistemu jedinstva vlasti u kojem je nastajala većina onoga što danas prepoznajemo pod odrednicom „srpsko pravosuđe“, sudstvo i advokatura razvijali su se kao dva srodnika od kojih se jedan našao „u milosti“ a drugi „u nemilosti“ posleratnih vlastoržaca. Decenijama, sudstvo je mahom bilo rezervisano za „decu pobednika“, „proverene“ juriste, „poštenu inteligenciju“ ispravnih uverenja i revolucionarnog pedigrea. Sinovi i kćerke generala, prvoboraca ili zaslužnih političara, bili su okosnica pravosuđa koje danas poznajemo. Oni su modelirali srpsko sudstvo prema sopstvenim „kalupima“, potrebama i uverenjima. Advokatura je za to vreme, iz vizure revolucionarne vlasti, predstavljala utočište poražene strane, reakcije, buržoaskih simpatizera, jednom rečju „sumnjivih“ tipova. Kao što je jezgrovito opisano u paradigmatičnom dokumentu UDBE iz 1952. godine, advokatura je za tadašnju vlast oličavala branšu „bivših režimlija, veleposednika, ljudi niskog morala i derikoža, koje ne pokazuju nikakve znake progresa i socijalističkog načina mišljenja“.
Zazor komunista od advokature imao je realne osnove. Tokom decenija radničkog samoupravljanja, advokatura je pritajeno čuvala duh reakcije i neke vrste latentnog građanskog otpora. Biti advokat, najčešće je značilo i biti drugačiji… Potencijalni „izdajnik“, intelektualac – smutljivac, osoba kod koje se ide na slavu i u čijoj se kući šapuće. U opštem talasu simplifikacije, ruralizacije i primitivizma, advokatura je negovala „šmek“ zaboravljene i prezrene aristokratije.
Ovakva svojevrsna „getoizacija“ advokatrure tokom godina u kojima je razvijano savremeno srpsko pravosuđe, doprinela je nastanku insteresantne evolutivne pojave. Uz Srpsku pravoslavnu crkvu, advokatura je na ovim prostorima u Brozovo vreme jedina uspela da sačuva makar i formalnu samostalnost. U vreme sveopšteg podruštvljavanja, advokatura je nekim čudom uspela da ostane „privatna“. Kako su znali i umeli, advokati su uspeli da sačuvaju profesiju od kolektivizacije i petoljetki. Bez obzira na činjenicu da su (kao i kod izbora posleratnih patrijarha), u odabiru advokatskog rukovodstva odlučujuću ulogu verovatno imali pre najuži partijski krugovi nego skupštine komora, pa i na činjenicu da je vlastima, dajući privid demokratičnosti režima, disidentstvo advokature donekle i odgovaralo, „privatna“ profesija je preživela „vunena vremena“.
Za to vreme, „poštena pravnička inteligencija“ koja se gnezdila u sudstvu i tužilaštvu, uglavnom je bila pošteđena borbe za opstanak. Jedino što se od nje očekivalo bilo je da sluša, prede i prihvata revolucionarni moral. Međutim, ako bi ove malobrojne zadaće ispunila, bila bi stambeno obezbeđena, uz garantovan ugled, letovanje na Jadranu, posao za dete, veze, kredit i kola… Kasnije će ova „Dembelija“ i odsustvo stimulusa koji bi uzrokovali značajniji evolutivni razvoj, „poštenu pravničku inteligenciju“ gotovo u potpunosti učiniti nesposobnom za štošta u dinamičnijem ambijentu (do granice preispitivanja opravdanosti dalje upotrebe odrednice u čijem korenu se nalazi reč „intelekt“), ali to je već neka druga priča. O ovom delu „familije“ sam već dovoljno govorio, tako da čitaoca upućujem na ranije tekstove.
Od kakvog je značaja za stanje u srpskom pravosuđu ovo istorijsko podsećanje? I zašto ponovo zamaram analizom vremena koje je davno prošlo?
Činim to isključivo u uverenju da opisana slika podeljenog „državno-privatnog“ pravosuđa, (sudstva (i tužilaštva) sa jedne i advokature sa druge strane) i danas, u značajnoj meri determiniše karakter zajedničke profesije. Iako je ideologija koja je poslužila kao osnova na kojoj je iskopan strukovni „rov“ makar formalno odbačena, iako su stasali i neki novi „klinci“, podele u „pravosudnoj familiji“ i istorijske hipoteke čine da i danas advokati i sudije jedni na druge gledaju s podozrenjem, kriju međusobne brakove i doživljavaju se kao srodnici koji su dugo živeći odvojeno, ostali bez zajedničkih tema.
Osećaj udaljenosti spram pravosudnih „privatnika“ valjda i dalje sudiji omogućava da, u pauzama suđenja, „nekažnjeno“ ćaska sa državnim tužiocem, ali ne i sa braniocem, kao predstavnikom „sumnjivog“ privatnog sektora. Baš kao što i osećaj prezira prema „pravnicima na budžetu“, advokatima „daje za pravo“ da i danas većinu sudija poistovećuju sa potrčcima partije na vlasti.
Zašto o ovome govorim? Zašto se ponovo izlažem nerazumevanju i potencijalnoj osudi obe strane?
Zbog toga što smatram da je davanje odgovora na pitanje kako izlečiti domaće pravosuđe nemoguće bez stavljanje tačke na latentni, zamrznuti sukob sudstva i advokature, čiji koreni sežu duboko u vremena u kojima je „državno-privatna“ distinkcija predstavljala okonsicu oktroisane kulture. Pokrećem ovo škakljivo pitanje zato što sam siguran da bi obe „strane“ daleko lakše uspevale da ostvare sopstvene ciljeve, kada borbu koju vodi „drugi tabor“ ne bi posmatrale kao unutrašnje-političku stvar udaljene strukovne latifundije.
Zar je potrebno posebno naglašavati da bi prošlogodišnji protest advokata bio daleko brže okončan, a možda i nepotreban, da su sudije prepoznale da ono zbog čega je „ustala advokatura“ nije samo pitanje advokatskog privatničkog buđelara? Zar je nužno isticati da bi rezultati reformskog debakla iz 2009. godine bili kudikamo manje štetni za sve, da je advokatura prepoznala da pitanje laičkog eksperimenta in vivo, nije samo problem sudstva? I zar je potrebno istaći da bi u oba ova slučaja jedinstveno ustajanje u odbranu struke predstavljalo daleko ozbiljniji odgovor političkoj moći koja se poigravala sa interesima profesije i njenim dostojanstvom?
Jer, kome je danas u interesu očuvanje stanja u kojem u pravosuđu i dalje postoje latentno zavađeni tabori? Nije li održavanje tinjajućeg, iracionalnog animoziteta između „državnog“ i „privatnog“, najsigurniji zalog dalje razjedinjenosti celokupno degradirane i gotovo prezrene branše? Nije li insistiranje na neophodnosti različitih puteva edukacije, selekcije i nemešanja najefikasniji vid daljeg neprirodnog usitnjavanja profesije kojoj je, verovatno više nego ikada, potrebno očuvanje i okupljanje svih postojećih potencijala? I nije li i samo pravosuđe, sa obe strane, učinjeno saučesnikom u ovoj svojevrsnoj profesionalnoj segregaciji?
No, odakle krenuti i kako načiniti prvi korak?
Razjedinjena, „šarolikog“ kadrovskog potencijala i od strane novokomponovanih pravosudnih para-profesija potisnuta u borbu za sopstvenu egzistenciju, advokatura je ipak i dalje najslobodniji deo srpskog pravosuđa. Višedecenijska borba za preživljavanje u tržišnim uslovima privređivanja, stvorila je od advokature branšu daleko otporniju na pritiske i daleko manje zavisnu od hirova izvršne vlasti. Pored toga, usuđujem se reći da je čak i danas, iako je i među advokatima u tom pogledu stanje daleko od idealnog, ova branša u prednosti i kada je reč o broju intelektualaca „po kvadratnom metru“. Već i sama ta činjenica dovoljna je za zaključivanje da advokati još uvek predstavljaju jedan od najzdravijih i svakako najmanje zaplašenih delova obolelog srpskog pravosudnog aparata.
U tom smislu, verovatno je, ako ne najpravičnije, a ono najrealnije da inicijativa za okončanjem „nepriznatog rata“ i istovremeno započinjanje nove borbe, ovoga puta za uspostavljenja sudske vlasti na ovim prostorima, najpre potekne sa ove strane. Advokatura jedina danas ima snage i slobode da sa mrtve tačke pokrene nikada započeti proces. Ma kako paradoksalno zvučalo, ona je jedina koja u gangrenoznom stanju u kojem se srpsko pravosuđe nalazi, može predstavljati snagu koja će započeti, ovaj put nužno zajedničku, borbu. Borbu koja će, kada jednom bude započeta, trajati dugo i u kojoj će se „rame uz rame“ nalaziti nekada podeljeni, a danas jednako „podjarmljeni“ pravnici.
Advokatura to može. Pitanje je da li to i hoće. Nepoznanica je da li će u započinjanju borbe za sudsku vlast ona pronaći sopstveni interes, za koji sam siguran da postoji. Da li će na sebe preuzeti vizionarsku ulogu Britanije 1940. godine, u beznadežno demoralisanoj, porobljenoj Evropi. Motiv bi možda trebalo da traži i u činjenici da za razliku od nje, druga strana nema tu slobodu izbora. Naslednici „poštene inteligencije“ u uslovima vazalne zavinosti od egzekutive, borbu za osvajanje sudske vlasti čak i da žele, samostalno ne mogu započeti.
15 Responses
Pre svega zahvaljujem se rukovodstvu advokatske komore Srbije – ko god to bio i čija zasluga bila, a ovo pominjem ovde i odmah na početku jer ih i dalje držim odgovornim što nisu imali sluha da i pored mnogobrojnih zahteva advokata održe u životu naš a ne njhov sajt “protestadvokata” jer to je, za vreme protesta advokata, bio sajt preko koga je srpska advokatura “izašla u svet”.
I šta sad? Ko će da čita – komentariše – replicira – hvali – kritikuje – nadograđuje … stavove uvaženog kolege suduje Majića, koji je jedan od retkih sudija koji ne kaže – nismo mi kolege, ja sam sudija! A kod takvog stanja stvari kako očekivati da se advokati i sudije združe na istom poslu o čemu piše kolega Majić koji inače smatram izvanrednim.
Koja je čitanost bloga AKS u odnosu na čitanost sajta bivšeg “Protestadvokata”. Da li to čita neko drugi sem zaludnih advokata entuzijasta koji se nadaju da će i njih strefiti čast da uđu u rukovodstvo srpske advokature. A ako se time dublje ne pozabavimo, koja je korist od ovoga što piše sudija Majić, koji verovatno, zbog ovoga što piše i kako piše, nije omiljen ni u sudijskim krugovima – bar ne javno. Kako stvoriti prostor kolegama – i sudijama i advokatima, koji su radi da se poyabave idejama sudije Majića?
Tekst je odlično otvorio temu i ukazao na neke segmente pravosudnog sistema, na jedne od učesnika u istom bez kojih se ne može, ali, dalja nadogradnja ima još jako puno oblasti koje se moraju osvetliti. Dobar je osvrt na nekadašnje mogućnosti izbora, advokat ili sudija, ali, nedostaje posledica-rezultat takvog stanja, koliko je nekada, u doba revolucije i njenog potvrđivanja u praksi pravosuđe bilo uspešno, efikasno i da li je i koliko bilo nezavisno i korumpirano, koliko je predmeta završavalo u Strazburu ili na nekom drugom međunarodnom sudu, a koliko sada? Činjenica je da je sadašnje pravosuđe u svim njegovim delovima duboko zahvaćeno korupcijom i uticaju nekih centara moći, bilo političkih ili finansijskih. Dokaz za to je upravo broj predmeta iz Srbije na međunarodnim sudovima. Nije tajna da se u redovima advokata zna koje su sudije podložne “uticajima”, a takođe i u tužilaštvu i administraciji koja određuje nadležnost za predmet. Nije retkost da se promeni sudija ili veće neposredno pred donošenje presude i da se dovedu oni koji će prihvatiti želje bar jedne od zainteresovanih stranaka u postupku bez obzira na pravo činjenično stanje. Zna se i koje advokatske kancelarije imaju takve veze i mogućnosti uticaja, a sve manje je tajna da se u teškim predmetima, posebno finansijski teškim, advokati dogovaraju sa onima koje brane da će izdejstvovati pozitivnu po njih prvostepenu presudu koja im obezbeđuje naplatu svih troškova i nagrade, a šta će i kako biti na višim instancama i u drugostepenom postupku se posebno dogovara. To daje prostor za očuvanje “savesti” sudija, jer, naplate “želju” a naprave i neku bitnu povredu postupka zbog koje presuda pada i savest im je “mirna”. Sve to utiče i na enormna razvlačenja postupaka, brojne opstrukcije i zatrpavanje sudova predmetima, pa neki postupci traju decenijama. Posebna priča su sudska veštačenja i tu je strahovito leglo korupcije i uticaja sa strane, gde je posebna sprega između veštaka i osiguravajućih kuća ili velikih firmi odgovornih za neke štete. I ta tema zaslužuje da se posebno obradi, a najefikasniji način prevazilaženja korupcije u sudskomedicinskim veštačenjima je ukidanje sadašnjeg načina veštačenja i isključivo traženje dopunskih mišljenja od strane sudova od onih medicinskih ustanova i lekara koji su lečili konkretne pacijente. Ovako se dešava da veštaci, poznata imena, ali i korumpirani, sudski verifikovane pravosnažnim presudama kao, recimo, teške telesne povrede, prekvalifikuju u lakše i beznačajne kako bi osiguravajuće kuće oštećenome manje platile. Kako je pitanje pravosuđa u Srbiji neiscrpna tema, dovoljno je za zaključak reći da je jedan od krucijelnih uslova Srbiji za ulazak u EU rešavanje nagomilanih problema upravo u toj oblasti, a evo i jednog konkretnog predloga za razmisliti i diskusiju: Sudije i sudska veća kojima presuda bude ukinuta zbog bitne povrede postupka i materijalnog prava staviti u situaciju da ponovo polažu pravosudni ispit, a ako se ukidanje presude ponovi, udaljiti ih sa mesta sudije uz zaštitnu meru da se najmanje 5g ne može da bavi bilo kojim poslovima na sudovima, a ako im se izrekne krivična sankcija nikada više, ili pak, veštake kojima ekspertiza obori veštačenje na bazi argumenata brisati sa siska licenciranih sudskih veštaka. Od nečega se mora poći.
Vas predlog rešenja je loš. Sami kažete da se stvar rešava na drugom stepenu. Pa zašto onda drugostepeno veće ne bi namerno ukinulo prvostepenu odluku pozivajući se na nepostojeću bitnu povrednu postupka. Onda bi, po Vašem predlogu, potpuno neosnovano bio kažnjen prvostepeni sudija, ni kriv ni dužan.
Za sve što boli srpsko pravosuđe postoje već rešenja u drugim sistemima, koji su razvili mehanizme za ljudske nesavršenosti, rešenja od procesnih, do tehničkih, ali koji bi sigurno dali jeftinije i ekspeditivnije pravosuđe od ovog koje imamo.
Primer je ozbiljna porota, sa dovoljnim brojem porotnika, ad hoc, koja utvrđuje činjenično stanje i na koju se ne vrši lako ni politički, ni korumptivni pritisak.
Snimanje sudjenja.
Dostupnost svih dokaza obema stranama. /dnk uzorak ovde nije dostupan za proveru veštačenja drugoj strani/
Na žalost, problem je daleko složeniji od datih predloga, ali mi se čini da je pozivanje na nekompatibilnost našeg sistema sa drugim koristi kao izgovor da se ne primene neki očigledno korisni instituti.
U odnosu na advokaturu i sudstvo, najveći problem je što loša pojava na jednoj strani odmah dobije odgovor na drugoj strani. Loše sudije stvaraju loše advokate, a loši advokati promovišu loše sudije, i tu stvar ide onom lošom progresijom.
Rešenje je jednostavno. Neko zainteresovan a moćan, /politička vlast/ mora da želi kvalitetno pravosuđe da bi ga i dobili.
Do tada, ostaju puste želje ostalih i blogovi.
Ako bi se tako razmišljalo, vezano za drugostepeni nivo odlučivanja, onda je OK, ipak, kod nas postoje i nivoi iznad. Bilo bi previše da postoji lanac onih koji kolegama na nižim nivoima odlučivanja žele zlo, ali nije nemoguće. U svakom slučaju mora se sankcionisati loš i površan rad. Ima slučajeva da se čak i Ustavni sud bruka površnošću i da odbija ustavnu žalbu na akt star 3 dana kao da je u pitanju 3g. Sigurno je da u našem pravosuđu ima jako puno korupcije i ona se mora iskoreniti, a carski rezovi negde moraju da počnu. Temeljito treba razmotriti i samo zakonodavstvo jer je u njemu previše “rupa” i prostora za tumačenja kao na fudbalskim igralištima, kao i za izigravanje pravde, a onda krenuti i sa sudijama na svim nivoima, naravno, jednako važi i za sve nivoe tužilaštava, a i tu je sada zastupljena najmanje trostepenost. Nedopustivo je da parnice traju i po više od 20g i da dolazi do ukidanja i po 4-5 presuda a da se sve vrti oko pitanja za koja je nadležan sud, dok se u krivici dozvoljava da nastupi zastarelost krivičnog gonjenja i da niko za to ne odgovara. Odgovornosti mora biti, sve mimo iste i zakona je anarhija a ona vodi u katastrofu i teško i opasno bezakonje. Odluka da se neko bavi poslovima u pravosuđu je jednako hrabra kao i u vojsci i policiji, ali, onda se mora bitio svestan svega, posebno činjenice da se mora raditi u interesu pravde i zakona a ne nečijih ličnih i onoga ko može istinu i pravdu da plati.
Ovaj blog koji ste napisali pokreće mnoga pitanja. Pokušću da postavim samo neka. Zašto neko iz advokature nije napiso blog, ili na neki način transparentno izneo svoj stav o odnosu sudstva i advokature, nego to traži od Vas? Koliko je uopšte advokatura, kao deo pravosudja, homogena struktura koja ima jasnu organizaciju i ciljeve? Ko to predstavlja advokaturu? Šta je to advokatska komora i čemu ona služi? Da li Komora štiti interese advokata i bori se za njihov položaj ili samo prikuplja skandalozno visoke upisnine i godišnje čanarine (i sve to u cilju da bi bila samo puki registar imena ljudi koji se bave, a možda čak i ne advokatskom strukom)? Kako i u kojoj meri advokatska komora komunicira sa svojim čalnstvom? Kako članovi komuniciraju između sebe? Da li advokati ili njihova komora, kao deo pravosudja, komuniciraju sa sudovima, osim ako nije u pitanju zastuapanje njihovih klijenata pred sudom? Koje aktivnosti i mere se sprovode za podizanje znanja, ugleda i profesionalizma advokata? Da li se unapredjuje etika advokata? Da li je obezbeđena sigurnost i bezbednost advokata? Da li se advokatska komora pojavljuje kao strukovni predstavnik samo onda kada “dogori do nokata”, ili kada je ugrožen ili ugašen neki ljudski život advokata? Da li su advokati prepusteni sami sebi? Koliko su direktni, indirektni učesnici u “hroničnim bolestima” pravosuđa? Koliko advokata podržava ovakvo stanje i izvlači ličnu korist iz ovakve situacije? Želi li neko od advokata da bilo šta promeni? Na koji način i kroz koju će strukturu to uraditi, ako uopšte to želi?
Mogla bih ovako u nedogled postavljati pitanja, ali ipak zaustaviću se, uz konstataciju, da bi neko imao odnos prema vama, ili vašoj organizaciji kakav očekujete, i priželjkujete, morate imati najpre jasan sopstveni položaj, i morate imati jasne odnose, ciljeve i aktivnosti unutar vaše organizacije. Bojim se da advokatura to nema. Ako advokatura ne zna kako da se izgradi kao deo pravosuđa, neka malo prouči praksu drugih razvijenijih zemalja i pokuša da to primeni na spostvenom primeru, pre svega u organizaciji i načinu funkcionisanja advokatske. To ne bi bilo toliko teško, zato što nema flagrantnih političkih pritisaka na advokaturu kao sto je to slučaj sa ostalim pravosudnim profesijama. I da zaključim, ukoliko nešto ne promene u sopstvenoj organizaciji, samo će neki advokati, zahvaljujući svom vrhunskom pravničkom zanju biti upamćeni, dok će ostali, biti samo broj u advokatskom registru/imeniku koji državi plaća paušalni porez i gleda samo svoja posla. Nadam se da će neko od mladjih kolega, koji ulaze u tu profesiju uspeti da to promeni i izboriti se da to ne bude samo jos jedna bara u mnoštvu baruština u društvu u kome živimo. Za sada je je jasan princip na delu gledaj svoja posla i plivaj pa makar to bilo i u bari.
Nikakav komentar nije potreban, osim: BRAVO, BRAVO, I STO PUTA BRAVO !
Još nisam pročitala tako precizan, tako istinit i tako sadržajan tekst o stanju u srpskom pravosudju i advokaturi (koju sam i ja, kao i uvaženi sudija Majić, oduvek smatrala delom pravosudja).
Hvala Vam, poštovani sudija Majiću, na ovoj predivnoj odi srpskoj avokaturi. Sad se ponovo ponosim što sam advokat, praktično celog svog života.
Već 10 godina zastupam ovo sto ste izneli na kraju ovog bloga a to je da advokatura upravo ima tu ulogu da ispravi ovo sto ocigledno odavno ide u pogresnom pravcu.
Advokatura je mogla odmah i da ispravi reformu pravosudja samo da je htela da kaže popu pop i bobu bob i da sprovede krivične postupke protiv svojih predstavnika u VSS i da putem njihovog delovanja razotkrije celu kriminalnu postavku tog projekta, koji je bio usko lični.
I danas razmišljam u tom pravcu izlaz je isti ADVOKATURA mora čvrsto da stane i da kaže pravosudju da neće da se valja u tom blatu u kome sudije tako lepo uživaju uljuljkani enormnim zaradama za nikakav rad.
Ja danas vidim da je advokatra u padu i prepoznajem da postoji jedan jedini razlog, advokatura prati strmoglavi pad sudske vlasti koja ne da pada nego se to više i ne može pratiti, i sami znate sudija ko vam je sve postao kolega, a ovo sa notarima i izvršiteljima je GROTESKA.
Smatram da je jedini put da se stane i kaže otvoreno da vidimo probleme i da moramo da ih rešavamo, zatvaranje očiju pred problemima i tapšanja po ramenu nas dovedoše do ovde.
Nije mi jasan položaj ministra, a evo gosp.Majiću izjasnite se i Vi, čovek ide levo desno, sve nešto kao radi, sve nešto kao novo, sve nešto kao Evropa i šta? Ništa , sudovi duplo golo, svako radi šta hoće, korupcija cveta, svi troškovi stranaka rastu nema rešenja za finansijsku dubiozu koja čeka pravosudje jer će sve više biti oslobađajućih odluka u krivicama, ni jedne reči o stupidnim masovnim procesima koji razvališe republički budžet. I, nema ništa , nema rezimea podvučene crte. nema ostavke, samo ljudi primiše plate, e to bogami po meni ne bi moglo, znali bi ko je šta radio pa tamo gde ima plus ima i plata a tamo gde ima minus nema plate i toliko.
Epilog mog osvrta je jasan, sudska vlast kao jedan od stubova u svom epohalnom potonuću vuče celo društvo na dno i u blato pa tako i advokaturu tera da se prilagođava kriminlalnom miljeu sudske vlasti, naravno i Vi sudija to vidite ali kažete samo indirektno, ja kažem direktno jer me kao advokata svakodnevno sudska vlast krade i to direktno i pecatirano pecatom suda i protiv nikog ne mogu voditi postupak jer takav postupak ni jedno tužilaštvo neće da vodi i neće da pokrene.
E pa to blato sve nas prlja a svi bi mi radili svoj posao časno i pošteno i na osnovu zakona samo kad bi ZAKON BIO OSNOVA u Srbiji a sada na žalost to nije.
NASE SUDSTVO I ZAKONODAVSTVO JE NEKOLIKO GODINA U NAZAD !!!
FAMILISKI ZAKONI SU NAM JEDNI OD NAJBOLJIH NA SVETU !!!
Ne bih se složio sa Anjom, pretpostavljam koleginicom, da loše sudije stvaraju loše advokate a loši advokati projektuju loše sudije.Ne slažem se ni sa kolegom Majićem koji vidi rešenje reforme pravosuđa u akciji advokature. Deo priče da je advokatura bila i ostala na društvenoj margini je , verovatno, tačan ali ne bi trebalo zaboraviti da ozbiljan broj advokata i to veoma uspešnih, potiče iz reda sudija. Profesionalno gledano advokaturi i odgovara loš sudijski kadar. To advokatu daje mogućnosti da ostvari neostvarivo i da za to bude nagrađen!
Bez namere da se bavim krupnim pitanjima, spuštam se nisko, na svoja svakodnevna iskustva u poslu.
Izuzetno poštujem advokate.
Velika većina (nije pleonazam) časno i stručno obavlja svoj poziv.
Ovaj moj stav potiče iz vremena kad nisam bila sudija i na osnovu ličnih poznanstava.
Na žalost, među advokatima koji se pojavljuju kao branioci u prekršajnom postupku, izuzetno su retki profesionalni, savesni, odgovorni. Većina i ne pogleda Zakon o prekršajima.
Nemam ništa protiv zarade, svima je to jedan od osnovnih motiva da radimo svoj posao, ali u prekršajnim postupcima su masovne pojave: Naplatiti iz budžeta po svaku cenu.
Mogu navesti mnogo primera kojima dokazujem taj stav.
Izvinjavam se kolegama advokatima koji stručno i savesno rade svoj posao.
Poštovana Koleginice
mislim da je ovakav komentar promašaj utoliko što svaka naplata iz budžeta upravo znači da je neko u državnom aparatu pogrešno radio.
Tendencija sudija danas je upravo suprotna pa se ide i u direktnu nezakonitost. Naime stvarno stanje je NE NAPLATITI IZ BUDŽETA PO SVAKU CENU PA I PROTIVZAKONITO a to pokrivaju svi u vertikali sudske vlasti.
Ja Vas onda pitam šta je ispravno, naplatiti iz budžeta ono što je po zakonu ili uskratiti naplatu iz budžeta i kršiti zakon. Za mene nema dileme a mislim i za svakog stručnog. A dozvoljenost pljačke stranaka i advokata po pitanju troškova postupaka samo otvara vrata i lakmus je na kome korumpirani u sudstvu ispituju šta sve mogu da rade, pa kad lepo ispitaju onda da vidite kako korupcija cveta.
Ako je u prekršajnom predmetu rok zastarelosti dve godine, ako advokat kao okrivljeni za prekršaj parkiranja angažuje branioca, pa jedno ročište opravda okrivljeni, drugo branilac, pa za treće ne prime poziv, pa istu stvar ponove, pa se ne odazovu na poziv za saslušanje svedoka (pretres nije obavezan), pa odlažu na isti način ročište za izjašnjenje na iskaz svedoka, te se konačno odazovu dva meseca pred zastaru, donese se presuda koju prime petnaest dana pred zastaru i izjave žalbu te PAS može samo da presudu preinači i postupak obustavi, naravno, kriv je postupajući sudija. Ako okrivljeni izbegava prijem presude pola godine, a sve ide sporo zbog toga što sud radi na 13 lokacija, i tri dana pred zastaru se pojavi advokatski pripravnik sa punomoćjem da presudu primi i advokat izjavi žalbu, ishod kao u prvom slučaju, kako biste to nazvali?
Nema osnova za izdavanje naredbe, ali se izuzeće sudije uvek može tražiti da se još malo odugovlači postupak.
U situaciji kad svaki sudija Prekršajnog suda u Beogradu dobija mesečno tri puta više novih predmeta nego što mu je norma, uspeh je ako ročište za pojedini predmet zakaže jednom u dva meseca. Nema administrativnog osoblja, nema pozivara, sve je na sudiji i zapisničaru, opet je kriv sudija.
Primeri koje sam navela su vrlo česti. Stoga ja odbijam zahtev za isplatu troškova, ta rešenja PAS potvrđuje. O korupciji ne bih dok ne vidim dokaze.
Ponavljam, cenim profesiju, ali od donošenja sada važeće AT, broj branilaca u prekršajnom postupku je bar pet puta veći, mislitae da je to zbog prava i pravde i pravičnog suđenja?
Srećom, u odnosu na ukupno angažovanje advokata u obavljanju svoje službe, ipak je ovakvih slučajeva malo, ali bacaju ružnu sliku na profesiju.
To je jaz izmedju sudija i advokata koji dugo nece biti prevazidjen, sudije zaviruju u nase dzepove i komentarisu nase tarife koje su po zakonu, dok mi samo mozemo da cekamo na red za sudjenja sa zakasnjenjem i da cekamo da prodju godisnji odmori, dani za slave, bolovanja, da prodju spojeni praznici, da prodje vrucina kad se sudiji ne radi, da dodje sa pauze koja traje 165 minuta i tako dalje, da ostanemo mirni na odlaganja rasprava na 4 meseca, i tako da zaradimo te pare o kojima se priča i naravno da budemo odgovorni za zastaru predmeta.
Posebno mi se sviđa osvrt na korupciju vezano za dokaze, e pa taj ko je ne vidi nece ni dokaze da vidi, inace sto se tice PAS zasto ne pomenete zakonitost njihovog rada, skoro su usvojili žalbu koja nije bila ni potpisana, i kako sada postoje urgentne ekipe koje predmete po zalbi resavaju za 2 dana, imali smo i takav slucaj (mada niko ne garantuje da se nije radilo antidatiranje jer mi nemamo uvid u upisnike), znaci sve se moze kad se hoce, a lopta je u dvoristu sudija kako oni rade tako i funkcionise pravosudje advokati samo prate i ucestvuju ali ne mogu kreirati, jer su sva pravila primene procesnih zakona u rukama sudija i oni upravljaju postupkom.
Poštovana koleginice,
Verovatno je kasno za odgovor, bavimo se drugim temama.
Nisam pisala o odlaganjima od strane suda, jer ih u prekršajima i nema.
Pisala sam o odlaganjima od strane advokata i okrivljenih naizmenično.
Što se PAS-a tiče, kao prvostepeni sudija, kako nas sudije tog suda kolegijalno zovu “onaj prvi stepen”, imam mnogo zamerki i ljutnje na rad PAS-a, silnog i nedodirljivog. No, to nije bila tema.
Kad je u pitanju konkretan slučaj, da ste podneli vanredni pravni lek?
Na primer, inicijativu JT za ocenu zakonitosti?
Izvrsna zapazanja na temu koju svi ignorisemo