„Mi nemamo dovoljno novca za pokretanje postupka protiv svakog izvršioca krivičnog dela. Umesto toga, prinuđeni smo da izaberemo prioritete u borbi protiv kriminala i da novac kojim raspolažemo usmerimo u tom pravcu. Sudski postupak je kod nas izuzetno skup a greške su još skuplje.“ Na iznaneđenje srpskih pravosudnih zvaničnika, ove reči izgovorio je pre nekoliko godina tužilac u Nešvilu, glavnom gradu američke države Tenesi. Zapanjeni gosti nisu verovali sopstvenim ušima, sumnjajući u prevod. Zar bogati Amerikanaci zakidaju na pravdi? Kakvi prioriteti? Kakve greške? Kakva cena? Onako zbunjeni, ali i puni ponosa, objasnili su američkom kolegi da se kod nas nikada ne bi moglo dogoditi da zbog nedostatka novca na slobodi ostane bilo koji sumnjivac. „U Srbiji pravda nema cenu“! – dobacio je neko slavodobitno. Američkom tužiocu pak, ostalo je do kraja neshvatljivo kako je mala, siromašna država, u toj meri galantna kada je o krivičnom gonjenju reč. Kao i mnogo puta do tada, dve strane odgajane na različitim vrednostima, nisu se razumele.
Uzbuna zbog manjka sredstava na računu Višeg suda u Beogradu usled kojeg je moglo doći do kašnjenja u isplati zarada zaposlenih, neočekivano je na površinu iznela još jedan, prikriveni problem srpskog pravosuđa. „Rupa“ u kasi suda „otvorila se“ nakon još jednog medijski eksponiranog, dugogodišnjeg procesa, u kojem stvari na kraju nisu ispale onako kako je planirano. Još jednom je došlo do oslobađanja velikog broja okrivljenih koji su prethodno značajan deo postupka proveli u pritvoru, tako da će potraživana sredstva za troškove odbrane ali i za vreme koje su oslobođeni proveli u zatočeništvu, biti ogromna.
Uobičajena medijska površnost i senzacionalizam, učinili su da mnogi neupućeni poveruju kako je reč o usamljenom „skandalu“ gde će se sredstva oporezovane sirotinje ovoga puta nečuveno i neoprostivo preliti u ruke tajkuna i njihovih branilaca. Međutim, realnost je nažalost sasvim drugačija. Sredstva poreznika prilično često se na navedeni način prelivaju na račune onih koji su sve do nedavno nazivani „ubicama“, „gangsterima“ i „tranzicionim mešetarima“. Naročito u poslednjih nekoliko godina bilo bi teško nabrojati slučajeve u kojima su, nekada gromoglasno najavljivani predmeti, završavani oslobađajućim presudama. I sve je to na kraju moralo da se plati. Izgleda zato da je čak i u domaćim uslovima vreme da se zapitamo: o čemu se ovde zapravo radi? I da li je i ko za ovakvo stanje odgovoran?
Kada je o uzrocima ovakvog stanja reč, makar i površni poznavaoci domaćih pravosudnih prilika neće biti iznenađeni odgovorom. Njegov prvi deo treba ponovo potražiti u vrednosnom nasleđu. Sistem koji je iznedrio društvenu svojinu i jedinstvo vlasti nije pokazivao zainteresovanost za obuku sudija i tužilaca u pravcu koji bi im omogućio suočavanje sa činjenicom da njihov rad košta i da još više koštaju njihove greške. Odnos prema troškovima pravosuđa u svemu je sličio odnosu prema društvenoj svojini. Potrošeni novac, vreme i nenaplaćene takse bile su su svačije i ničije i njihovo rasipanje predstavljalo je uobičajenu pojavu. Neosnovana i nepotkrepljena optuženja, odlaganja pretresa, prekomerna držanja u pritvoru i sav ostali arsenal pravosuđa iz doba socijalističkog samoupravljanja kada „pravda nije imala cenu“, nikoga ozbiljno nisu „bolela“. Osim, naravno one, koji su sve to i tada i danas, svojim novcem, slobodom, a nekada i životima, plaćali.
Drugi deo odgovora treba tražiti u dubokoj nefunkcionalnosti domaćeg javno-tužilačkog aparata. Sistem koji je decenijama negovan, pogodovao je stvaranju neefikasne, birokratske i u značajnoj meri neodgovorne institucije, koja je sa druge strane, u sve većoj meri odgovarala na nerealne zahteve izvršnih vlasti. Tužioci su decenijama bili tu da u pravosudni „žrvanj“ ubace što više pretpostavljenih izgrednika, ne mareći previše za ishod samog poduhvata a još manje za cenu eventualnog neuspeha. Slično domaćim bankama koje su političkim moćnicima odobravali kredite bez bilo kakvih garantija svesne od početka da ih ovi verovatno nikada neće vratiti, i tužioci su vrhovima egzekutive neretko omogućavali suđenja „na kredit“, svesni da traženo verovatno nikada neće moći dokazati. Ležernost je dodatno poticala iz saznanja da izgrednike u sudnici očekuje „džoint venčer“ sudsko-tužilačko-policijske korporacije u kojoj svi odgovaraju za sve i niko ni za šta. U modelu u kojem su i tužilac i sud jednako bili dužni da utvrde metafizičku „istinu o događaju“, retke oslobađajuće presude u karijeri jednog tužioca nisu predstavljale značajniju mrlju a troškove fijaska niko nikada nije ni pominjao. Ovakav incident posmatran je više kao propust čitavog sistema da efikasno žigoše zlodelo, ili povremeno još opasnije, kao manifestacija superiornosti modela u kojem i tužioci postupaju pravično i doprinose utvrđivanju nečije nevinosti, ukoliko je ona bilo kada zaista prisutna. Pravda nije imala cenu!
Treći deo problema pravosudne nerentabilnosti svakako treba tražiti u „sudskim odajama“. Sudijska samostalnosti i slobodno sudijsko uverenje ovde se i dalje mahom shvataju na način koji u potpunosti opravdava beskrajna odlaganja, nepotrebna ukidanja i abnormalno duga držanja u pritvoru. I na prvom mestu, svakovrsnu a naročito neodgovornost spram proćerdanih sredstava. Sporost pravde je u toj meri izražena da je na ovim prostorima i poznatu maksimu o njenoj konačnoj dostižnosti postalo neukusno pominjati. Generacije vaspitavane u režimu svačije/ničije, bilo šta što ne zadire u lični buđelar ne doživljavaju kao trošak vredan makar i minimalnog respekta. Zato se i dalje bez elementarne svesti o novcu koju će na kraju neko morati da plati u postupak puštaju i optužnice za koje je na prvi pogled jasno da predstavljaju neostvarive tužilačke želje, kao što se i dalje neretko, „uživa“ u juristeraju, beskrajnom ukidanju i izvođenju besmislenih dokaza, a ne u rešavanju konkretnog životnog problema.
No, ni moguće rešenje problema ne nalazi se izvan vidokruga onih koji makar malo poznaju ovdašnje prilike. Pre mantranja o poglavljima, akcionim planovima i strategijama kojima se redovno rasipaju dodatna sredstva, neophodno je promovisati potpuno drugačiji, do sada nenaučeni odnos prema troškovima sudovanja. U osnovi promene nalazilo bi se otrežnjujuće shvatanje da je i u pravosuđu, vreme društvene svojine, radničkog samoupravljanja, sporta i razonode, nazovimo kako hoćemo – prošlo. Suđenje je skupo a greške su još skuplje! I kao dodatak, neophodno je konačno objasniti pravosudnim delatnicima da kao i u ostalim oblastima, za greške neko mora i da odgovara.
Ali i pored svega navedenog, od mene nećete čuti predloge populističkih rešenja poput onih prema kojima bi sudije i tužioci iz sopstvenog džepa plaćali troškove grešaka i promašenih suđenja. Iako na prvi pogled primamljive, ovakve ideje ubrzo bi, uveravam vas, dovele do još goreg stanja. Jer, jedine gore od neodgovornih sudija i tužilaca mogu biti uplašene sudije i tužioci koji bi donoseći odluku na umu prvenstveno imali zaštitu sopstvene imovine.
Međutim, profesionalna odgovornost za proćerdana sredstva bi ubuduće morala da postoji. Bio bi to još jedan neophodan korak u prevazilaženju stanja u kojem napreduju, bivaju birani i postavljani na najodgovornije pozicije, bez obzira na profesionalne rezultate jednako i uspešni i neuspešni, samo ukoliko na vreme nađu dovoljno jaku političku podršku. Profesionalna odgovornost o kojoj govorim, podrazumevala bi ozbiljnu ocenu kandidatovih dosadašnjih omaški i njihovog efekta na fiskus. Broj oslobađajućih presuda u karijeri jednog tužioca morao bi se ubuduće direktno odraziti na mogućnost njegovog napredovanja na lestvici tužilačke hijerarhije. Baš kao što bi se i količina nepotrebnih odlaganja, dužina neosnovanog držanja u pritvoru ili pak broj ukinutih i konačno preinačenih odluka koji su doprineli značajnom uvećanju budžetskih troškova, morali naći u postupku procene adekvatnosti sudije za višu poziciju. Bolje od bilo kakvog „ponderisanja“ i „vrednovanja rada“ podložnih krajnje rastegljivom tumačenju, ovakve analize koje trenutno u potpunosti nedostaju, relativno brzo bi pokazale da li tužilac ili sudija predstavljaju opravdani “trošak”, ili pak predstavljaju skupe i nerentabilne investicije.
Ko radi taj i greši. I greške su neizbežne a u određenoj meri i dozvoljene u svakoj pa i u pravosudnoj delatnosti. Međutim, „kost-benefit“ analiza svakoga od nas ubuduće bi morala da pruži jasniju sliku o tome ko su pravosudni „igrači“ koji opravdavaju „cenu“ koju društvo za njih plaća a ko je, ne opravdavši uložena sredstva, zaslužio prelazak u „niži rang“ ili makar duži boravak „na klupi“.
10 Responses
Poštovani gospodine dr Majiću,
Ovaj Vaš tekst zamenjuje silne stranice pomenutih “mantranja” izvršne vlasti, sažeto ukazuje na stanje u pravosuđu i uzroke takvog stanja.
Uveren sam da pravni sistem ne može da funkcioniše bolje ukoliko čuvar Ustava spava već osam godina, donoseći potpuno beznačajne odluke, beležeći neblagovremeno ispade protiv Ustava, pazeći da se ni najmanje ne zameri izvršnoj vlasti i njenom protočnom bojleru.
Kod takvog stanja stvari kada je četvrta grana vlasti izdala treću, ne možemo imati bolje pravosuđe. Izvršna i zakonodavna vlast su i danas najveće štetočine.
Ne znam da li ste to kao krivičar pratili i zato ovde ukazujem na jednu bitnu izmenu ZIO kojom se durektno vrši pritisak na pravosuđe, iako je to svakom zabranjeno, pa i izvršnoj vlasti i pojedincima u njoj.
Izvršna vlast je nedavno izmenama pomenutog zakona koje je ista grupacija u skupštini usvojila, sračunato dovela sudove u sramotnu poziciju da im poverioci blokiraju račune i da mediji o tome senzacionalistički naklapaju (sve na štetu ono malo ugleda koje pravosuđe ima) – sa ciljem sa sudovi “pripaze” na oslobađajuće presude u stvarima u kojima je izvršna vlast (zapravo pojedinac) presudila na #kzn ili u nekoj izjavi medijima. Dakle, na otvoren i podmukao način se vrši pritisak na sud, preti se sudijama i zaposlenima da zbog oslobađajuće presude mogu ostati bez plate.
I nije čudo što se niko iz VSS nije smeo usprotiviti “ideji” izvršne vlasti da umesto budžeta RS kao predmet izvršenja “poturi” tekuće račune sudova – sredstva na njima namenjena za redovno poslovanje.
Tome je prethodilo i preusmeravanje prihoda sudova od sudske takse u privatne džepove uvođenjem notarijata latinskog tipa od 1.9.2014.
U očekivanju Vašeg novog teksta, želim Vam sve najbolje.
Nikola Kosanović, adv.
Na ovo na sta je ukazao kolega Kosanovic u vezi izmena u Zakonu o izvrsenju i obezbedjenju dodao bih jos nesto sto tu izmenu cini pravno bizarnom. Kada na primer kao tuzena Republika Srbija izgubi parnicni spor, u izvrsnom postupku umesto RS na njeno mesto kao izvrsni duznik dolazi sud cija je odluka postala pravosnazna. To se podrazumeva i za postupke po tuzbama za naknadu stete koje nastaju kao posledica oslobadjajucih presuda ili okoncanih krivicnih postupaka usled nastupanja zastarelosti a za naknadu nematerijalne i materijalne stete i troskova krivicnog postupka. Umsto tuzenog koji je iugubio parnicu, tuzilac koji je dobio parnicu , izmenom zakona za izvrsnog duznika dobija parnicni sud??? Sem sto je ova izmena smisljena u glavi neke neznalice, njena lukavost je ocigledna. Izvrsna vlast vrsi pritisak na krivicne sudove da vode racuna i imaju u vidu da ce posledica njihovih oslobadjajucih odluka biti blokada racuna suda iz kojeg se dele plate i placaju troskovi za materijalno poslovanje suda. Krivicni postupci koji se kod nas pokrecu od strane izvrsne vlasti obicno imaju za razlog borbu protiv konkurencije. Gone se oni koji nemaju ” dozvolu” da kradu. Obicno, sudski postupak zapocinje pod jednom vlascu i tada imamo svu onu medijsku hajku i pritvore koji traju po godinu dana, da bi vremenom dok postupak traje doslo do toga da se vlast promenila a da nova vlast nema interes da pritiska sud. Predmet onda ulazi u fazu raspadanja i obzirom da je i poceo na silu, desava se da okrivljeni budu i oslobodjeni. To placa drzava, te krivicne postupke pre svega na ” specijalnom sudu” koji su i zapoceli pod dirigentskom palicom vlasti. Komanda je uvek ” nadjite mu nesto” ..tako progon pocinje. Nova vlast je unapredila nacine korupcije. Preko svojih amicus curie oni zavrsavaju postupke jos u fazi predistraznog postupka. Osumnjiceni plati i postupak ide u fijoku. Gotovo da se sve o cemu pise sudija Majic na kraju svodi na jedan zajednicki imenitelj. Srbija nema a nije nikada ni imala nezavisan sud i samostalno tuzilastvo. Advokatura nije nista bolja svakako. Moram da priznam da nemam vise nikakvu nadu da to moze da se promeni. Nema Srbija gradjane koji to traze. Gradjani vole da imaju Hazjajina.
Ovde navedeni problem je samo vrh ledenog brega.
Pravi problem je sto je tolerancija tog problema jasno dala znak zaposlenim u pravosudju da za nista i niko nikada neće odgovarati te je na bazi toga korupcija dostigla te razmere koje danas imamo.
Nerad advokatske komore doprineo je da se ruka duboko zavuce i u dzep branilaca te tako imamo i potpuno stupidnu tarifu za rad advokata koja ne obuhvata sve radnje u postupku te od suda dobijate odluke da nemate pravo na naknadu za radnje u postupku jer iste nisu predviđene tarifom o naknadama i nagradama za rad advokata.
Prethodno je u neradu komore iz Zakona izbrisan deo koji je decidno govorio da se SVAKI RAD ADVOKATA PLAĆA.
Ovaj tekst je dobar u domenu sagledavanja problema ali smatram da niko na to neće da se ni osvrne kao i na Vaše dosadašnje tekstove koji su ostali samo u domenu pravne Egzotike. Nazalost.
U ministarstvu pravde očigledno niko nema ni nameru da prepozna probleme i da se upušta u rešavanje istih, a kamo li da ljude iz svere sudstva i advokature uključi radi unapređenja postojećij propisa.
Neverovatno je da mi imamo nove propise koje niko ne analizira po početku primene te u tom smislu i predlaže neke promene radi adekvatnog dejstva i primene. Svi sistemi su postavljeni nakaradno i služe samo izrugivanju pravdi i propisima i zaobilaženju sistemskih rešenja. Danas je na sceni u pravosuđu srbije jasna podela na pravosuđe za jedne i pravosuđe za druge. Naravno ovi jedni su na vlasti a ovi drugi su plebejci.
Civilni sektor je neuk i potpuno lukrativnog karaktera i on je samo paravan bez ikakvog stvarnog upliva i javne snage za promenu bilo kakvog sistemskog rešenja, a što vidimo po rezultatima rada javnog sektora u 20 godina unazad (oni izmislise pravosudnu akademiju).
Malo oduzih, oprostite, ali bolest pravosudja o kojoj se ovde govori zahteva nazalos jos mnogo, mnogo prostora, epilog mog teksta je da pored pljacke budzeta o kojoj pisete postoji i direktna pljacka stranaka od strane pravosudja koja je inicirana ovom prethodnom jer su lepo učesnici uvideli da nema sankcija pa su proširili posao. Tu ima mesta i za krivičnu odgovornost ali GDE ĆE TE NAĆI TUŽIOCA KOJI ĆE GONITI SUDIJU ZA KRIVIČNO DELO KRŠENJE ZAKONA OD STRANE SUDIJE, a i kad nadjete kom ce te sudiji dokazati umisljaj kad mu okrivljeni kaze da nije imao nameru, majke mi. … adv. Milan Pavlovic Niš
Zahvaljujem na komentarima.
Uvažene kolege Kosanović i Gajić osvetlile su još jedan, izuzetno značajan aspekt problema o kojem sam govorio iz nešto drugačije perspektive. Reč je naizgled bezazlenoj izmeni ZOI u delu koji se tiče označavanja računa poverioca sa kojeg će se ubuduće “skidati sredstva”. Kolike i kakve devijacije u funkcionisanju pravosudnog sistema će ova inovacija proizvesti ostaje tek da se vidi. Neki od paradoksa su već uočeni i onjima su kolege ubedljivo govorile. Dodao bih i svu apsurdnost ovakvog modela i u situaciji u kojoj će sud biti doveden u finansijski škripac usled pogrešne procene tužioca!
Naravno da je poseban problem u svemu ovome, kao i u mnogim sličnim slučajevima, potpuno odsustvo reagovanja nadležnih pravosudnih tela. O uzrocima takvog stanja sam govorio ranije. Teško je očekivati od strukovnih tela ili pak najviših sudskih instanci da se ponašaju mudro (pa i državotvorno) štiteći sudsku nezavinost, ako su mahom sastavljena od osoba koje se i same pribojavaju za položaj. Proces pred nama je dug. Ipak, i dalje sam uveren da njegovo trajanje, pa i neizvesnost konačnice, ne smeju dovesti do odustanka od cilja, ma kako se ovaj povremeno činio nedostižnim. Jer, suštinski, ovo je jedno od onih pitanja gde alternativa zaista ne postoji.
S poštovanjem,
MM
Poštovani kolega,
Odličan tekst dostojan Vaše stručnosti i pera.
Savršena analiza stanja.
Nešto je drugačije pred prekršajnim sudovima zbog kratkih rokova zastarelosti, mada tu ima dosta izbegavanja i nepostupanja po naredbi, a troškovi branilaca su visoki, ako je angažovan. Nisu prekršaji samo saobraćaj, ima tu mnogo složenije materije, veće društvene opasnosti, na primer fiskalni, bezbednost hrane, trgovina…
Mislim da treba stati na put stvaranju afera od gotovo svakog ozbiljnijeg dela, što čine novinari, ali po nalogu izvršne vlasti. To stvara pritisak na sudije, a sa druge strane, ne poštuje se pretpostavka nevinosti.
Novinari pišu, a tužioci ne rade dovoljno, ili se ispostavi da dokaza o kojima su novinari pisali i političari pričali nema.
Svako dobro!
S tim što ni sudije nisu imune od pokrivanja grešaka (pritvora) presudama.
Браво! Браво! И браво!
Mišo, jos jedan odlican tekst, jer gadja u sam centar pravosudnog besmisla, koji debelo placaju siromašni gradjani “zemlje čuda” – svačije i ničije. A rasvetlimo još jedan, možda i najvažniji aspekt ovog pravosudnog galimatijasa, iz kojeg se razuman izlaz ne nazire, bar u skorije vreme..Sem velike imovinske štete, šta je sa pojedincem, koga držimo u postupku deset i više godina, uskraćujući mu sva osnovna ljudska prava?..Najčešće su to postupci, u kojima dokaza nema, pa zato dugo i traju, a pojedini i ne dožive ishod postupka..To ne može da se plati…..
Gde je rešenje?..Ne, nema ga u tim ispraznim strategijama “reforme pravosudja”, u kojima se mantra o nezavisnosti istog. Rešenje nije jednostavno i mora da bude sistemsko…..
Nezavisnost pravosudja ne postoji i nikada na ovim prostorima nije postojala…Kadrovska rešenja u najvišim pravosudnim instancama su takva , da su poslušnost i kukavičluk blage kvalifikacije..Sve je tragikomično i podseća na “rialiti program”, u kojem se gazde menjaju sa smenama vlasti, a jedina razlika je što ne pričaju svi u glas, već svi ćute. Dodvoravanje izvršnoj vlasti, a potom gaženje po njenim pripadnicima kada sa iste sidju, zarad dodvoravanja novoj vlasti, su postale redovne discipline u radu policije, tužilaštva i suda.
Još dugo će trajati ovaj ringišpil, u kome se vrtimo svi mi, a plaćaju gradjani “zemlje čuda” ili ti “zemlje rijaliti programa”. Tek treba da se iznedre neke nove generacije, koje će imati hrabrosti da kažu “dosta” ovom vekovnom ponižavanju pravosudja…..POZDRAV.
Upravo sam u emisiji “Presing” na N1 saznao za ovaj blog. Nisam pravnik ali volim pravdu, koje u ovoj zemlji Srbiji NEMA.
Pozdrav svima!
Problem je veoma kompleksan i nije ga lako rešiti. Razlozi su navedeni ali, čini mi se, ne u potpunosti. Treba se izboriti za nezavisnost sudstva i tužilaštva (sudija i tužilaca) od, pre svega, vlasti-političara, zatim, voditi procese (tužiti i presuđivati) na osnovu zakona i izvedenih dokaza, uz, razume se, primenu otežavajućih i olakšaajućih okolnosti i, naravno, slobodnog sudijskog uverenja. Ne bih se složio sa piscem ovog teksta da nespešni tužioci i sudije (podrazumevaju se oba roda) ne snose određene posledice ukoliko “padne” tužba ili sudijska odluka-presuda. Posledice neuspešnosti moraju biti radikalnije od “usporenog” napredovanja na hijerarhijskoj lestvici – uz napomenu da ovo pišem kao laik.