Tekst je objavljen na blogu UKinSerbia (B92 blog)
Pre ravno osam vekova (1215.), engleski kralj Jovan, nepopularnog nadimka „Bez Zemlje” (John Lackland), nakon pretrpljenog poraza od pobunjenog plemstva, potpisao je dokument koji danas smatramo jednim od najznačajnijih u istoriji civilizovanog sveta. Velika povelja sloboda (Magna Carta Libertatum), inicijalno zamišljena kao mirovni sporazum, postala je mnogo više od toga. Prerasla je samu sebe, postajući svojevrsni mit. Važno je ipak znati da se ono zbog čega Povelju danas slavimo kao “Sveti gral” slobode pojedinca i prava na pravično suđenje, nalazi u samo jednoj od njene 63, danas najvećim delom nevažeće klauzule. Međutim, možda najveći paradoks tiče se efekta koji je Povelja ostvarila. U Engleskoj koja se najviše zbog njenog značaja smatra kolevkom savremene ustavnosti, ustav kao posebni pisani dokument nikada nije zaživeo. Kroz vekove je na Ostrvu potvrđeno da je za organizovano društvo značajnije od onoga “šta o pravu piše”, ono “kako se pravo ostvaruje”. Osam stotina godina naučilo nas je stoga i jednoj od najvažnijih lekcija kada je o pravu i sudskoj vlasti reč. Naučilo nas je da je za slobodu i pravnu državu nužno boriti se i biti spreman na podnošenje žrtve. Jednom dok traje njihovo osvajanje, i nebrojeno puta nakon toga, dok traje njihova odbrana.
Jubilej Velike povelje zato je, pomalo neočekivano, i za nas pun simbolike. Osam vekova nakon njenog nastanka, Srbija se nalazi pred još jednom u nizu ustavnih reformi. Ovoga puta, najavljuje se da bi jedan od osnovnih razloga za promenu najvišeg pravnog akta trebalo biti popravljanje položaja pravosuđa. Poređenja sa Velikom poveljom, primerena ili ne, tako se neizbežno nameću.
Ipak, za razliku od Engleske čije pravosuđe je nastajalo u specifičnim uslovima viševekovne borbe za osamostaljivanje od Krune, današnje srpsko pravosuđe najveći deo DNK još uvek vuče iz socijalističkog modela „jedinstva vlasti“. Modela u čijoj osnovi se nalazi omamljujuće uverenje da različite vlasti u suštini i ne postoje. Modela u kojem postojanje nezavisnog sudstva ne samo da nije bilo prepoznato, već je bilo i izričito osporavano kao produkt buržoaskog sistema. Zbog toga, ni osam stotina godina nakon Velike povelje, osamostaljivanje i uspostavljanje sudske vlasti na ovim prostorima nije u punoj meri obavljeno. U tom smislu, čini se da nije bez osnova tvrdnja prema kojoj borba između srpske inkarnacije Jovana “Bezemljaša” i domaćih barona, tek treba da se odvije.
No, ima li Srbija danas svoje barone? I ima li među baronima onih koji su spremni na žrtvu u procesu osvajanja slobode? I još pre, upitaće mnogi, ima li među baronima koji bi se eventualno i prihvatili ovog posla, uopšte onih ne – minhauzenovske loze?
Srpske sudije, među kojima bi, po prirodi stvari, najpre trebalo tražiti to novo plemstvo i osvajače sudske vlasti, do sada ni izbliza nisu uspele da izgrade plemićki identitet. Stasavale u vremenima “moralno-političke podobnosti”, postojeće stanje političke zavisnosti uglavnom prepoznaju kao jedino moguće i svakako jedino kojeg se sećaju. Poput većine građana, one danas, čini se, očajnički veruju u čuda. Naivno, ali istovremeno i saučesnički, nadaju se da će se nezavisno od njih pojaviti neka verzija vlasti i neki novi ustav koji će biti bolji i pravičniji od ostalih. I koji će im, bez borbe i žrtve, darovati nezavisnost i pripadajući tron.
U takvim uslovima, malo je verovatno da će donošenje bilo kakvog ustava, makar i najliberalnijeg, samo po sebi popraviti stvari u neveseloj srpskoj pravosudnoj zbilji. Tradicionalni raspored realne političke moći u srpskom društvu je takav da će bilo kakvim normativnim rešenjima biti veoma teško promeniti ustanovljene odnose snaga na “šahovskoj tabli” na kojoj su sudije do sada uglavnom zadovoljavale ulogom tihe kraljeve pešadije. Svečane promulgacije o njihovoj nezavisnosti u takvom ambijentu, ostale bi ništa više od svih sličnih pokušaja normativnog “fotošopiranja” stvarnosti, kojih smo u prethodnim decenijama, bili svedoci. A novi ustav, samo još jedno svedočanstvo o našoj opsednutosti normativnim larpurlartizmom.
Zato se Srbija, pred novim ciklusom ustavnih promena, možda više nego ikada kada je o pravosuđu reč, nalazi i pred svojevrsnom pravno-političkom raskrsnicom. Višedecenijski period tavorenja i polu-vazalnog odnosa ukršten sa katastrofalnim rezultatima i do maksimuma dovedenim nepoverenjem građana, čine da je, možda više nego ikada ranije, sazreo trenutak za postizanje “novog društvenog ugovora”. Novi ustav morao bi naći načina da, najpre na normativnom planu, učini suštinski obrt. Osnovni zadatak budućeg najvišeg pravnog akta bio bi da predvidi takvu arhitekturu pravnog sistema koja bi sa jedne strane značajno ograničila hipertrofiranu izvršnu vlast a sa druge strane, još značajnije, osnažila nejaku, juvenilnu vlast judikature.
Ali, promena normativnog okvira, kao što je rečeno, više neće biti dovoljna. Baš kao što bi i Jovan, da je dogovor ostao samo nebranjeno slovo na papiru, brzo povratio pređašnji odnos snaga, tako bi i srpsko društvo, bez obzira na makar i najradikalnije normativne rezove, nastavilo da se kreće vučeno pređašnjom gravitacijom. Nova uloga pravosuđa u Srbiji zahtevaće i stvarne čuvare novog ustavnog poretka.
Baroni – ustavobranitelji, ubuduće će umesto sakrivanja u kabinete, morati da nauče da reaguju na nasrtaje na struku. Od njih će se, umesto mantranja o nezavisnosti po godišnjim savetovanjima, očekivati da otvoreno progovore o pritiscima. Novo srpsko pravosuđe će umesto činovnika koji pokorno čekaju da donošenje odluke postane politički oportuno ili besmisleno, zahtevati sudije spremne da preuzmu teret i donesu odluku. Konačno, baroni ustavobranitelji moraće da se odreknu solidarisanja sa “Minhauzenima” odevenim u toge, i umesto toga postanu sposobni na javno odricanje od kolega kojima u sudnicama nije mesto.
Istovremeno, branioci srpske povelje moraće, daleko više nego što je to sada slučaj, pokazati spremnost na žrtvu. Ukoliko žele da na bilo koji način promene položaj branše, biće neophodno pokazati gotovost na medijski linč, vođenje montiranih disciplinskih postupaka, premeštanje u “kaznena odeljenja”, padanje u političku nemilost, gubitke dvostrukih ili bilo kakvih zarada, i sav ostali arsenal packi i čvrga kojim će se sadašnji i budući srpski Jovani i njihovi šerifi služiti u težnjama za održanje sudske discipline i obesmišljavanje svečanih ustavnih garantija. Naposletku, moraće biti spremni i na istorijski verifikovanu činjenicu da ni nakon osam vekova borbe za slobodu, bitka nije konačno dobijena.
Ukoliko, pak, sve ovo još jednom izostane, donošenje novog i svakog drugog ustava u Srbiji ostaće samo još jedna epizoda, besmislenog normativnog egzibicionizma. U takvim okolnostima, naredni jubilej večne Velike povelje, biće prilika da se novog, ali već zaboravljenog ustava i njegovih inkarnacija, setimo samo kao još jednog kamička bacanog, ne u temlje državnog zdanja, već na napuštenu šljunkovitu plažu.
5 Responses
Nasim baronima bi trebao jedan William Wallace. Mozda bi se tada izvukli iz misije rupe!
Поштовани Мајићу,
Ви свакако знате да држављанин ове назови Србије нема ни права ни слободе те се не може назвати грађанином.
Ви такође знате да се узроци таквог стања налазе у инсталацији једног крипто-феудалног система након Другог светског рата.
Тај је систем по природи консерваторски те је очекивати еволуцију истог подпуно неоправдано, будући да сви поситивни примери указују на демонтажу као начин.
Стога, да би се на овај простор вратила цивилисација, НЕОПХОДНА је РЕСТАУРАЦИЈА МОНАРХИЈЕ и то не због сентименталности већ ЗБОГ ПРИЗНАЊА ДА ЈЕ ТЗВ. НАРОДНО-ОСЛОБОДИЛАЧКА РЕВОЛУЦИЈА БИЛА ГРЕШКА.
Свако добро,
Јездимир
Веома поштовани колега Мајићу,
препоручивао сам данас колегама да читају Ваш текст, говорећи им, “Мајић држи наставу целом српском правосуђу”…заиста је тако.
У прилог тој насушној потреби за “Баронима” говоре данашњи извештаји о констатацији Државног већа тужилаца да је Зага Доловац најбољи кандидат за избор Републичког јавног тужиоца. Кажу вести, РЈТ Доловац није морала да ради писмени део теста , па је на тесту који није полагала добила максималних 50 поена, као и њен колега тужилац из Зајечара, док су адвокат Јаковљевић/ такође тужилац али бивши, сада адвокат, поред осталог и Андреја Вучића/ и још један кандидат, пали на испиту. РЈТ Доловац победила је на основу програма који је понудила, а којем је ДТВ далло максималних 20 поена. Дакле, испит на којем се проверава знање и тужилачке вештине нико није положио. Два кандидата нису морала, а преостала два су пала. Сад остаје да сачекамо, да “допре глас” до оног нашег тужиоца који се истиче у стручној јавности , да видимо да ли он има нешто да примети овој процедури избора на највишу тужилачку функцију у држави. Прича се по кулоарима / међу тужиоцима у Специјалном тужилаштву/ да је главни кандидат за будућег специјалног тужиоца / садашњем истиче мандат крајем године/ адвокат “у мировању”, садашњи директор БИА, г.А.Ђорђевић ?! Претпостављам да га не весели ова обавеза да полаже испит, јер ако се пријави неко из редова тужилаца имаће одмах предност од 50 поена, па ће то за колегу Ђорђевића значити да мора баш добро да спреми испит о вештинама које су му непознате, јер тужилачким послом се никада није бавио. Оно што ме посебно занима је да ли ће стручна јавност нешто да прозбори унапред ако су ове гласине тачне, да се на функцију специјалног тужиоца намерио неко ко се за тај позив није никада спремао? Власт је оставила ту могућност да високи дужносник у тужилаштву може бити малтене било ко ! С друге стране, АК Београда одбила је упис Нати Месаровић. УО АКБ мандат је истекао пре годину дана. Постоје чак и судске пресуде по којима садашњи УО нема легитимитет. Наравно, како су се у међувремену слизали са властима , врху београдске адвокатске коморе не пада на памет да закаже изборну скупштину. Чак ни Статут немамо, јер се београдска комора оглушила о обавезу да у року од 6 месеци од ступања на снагу Закона о адвокатури / још 2011/ донесе нови Статут. Правна последица је да стари Статут више не важи.
Међу члановима УО су два или три члана СНС-а. Један је бивши полицајац, један је под кривичним прогоном, а један је како наводи Ната Месаровић ” од раније познат полицији” као шверцер видеорекордера. Председник Ак Београда, колега Шошкић, иначе по неким мерилима доајен адвокатуре, одавно испуњава услове за старосну пензију. Ипак, они добро знају шта власт жели. Власт жели да се Нати Месаровић доживотно забрани да се бави правом. У моралном погледу, правда је на страни Нате Месаровић. Поготово у односу на комору, јер је комора здушно подржавала реформу правосуђа преко својих представника у Виском савету правосуђа и преко ћутања председника коморе адвоката Драгог Ђорђевића. Сад су се охрабрили. Наравно, једнога дана , комору ће скупе паре коштати ова одлука у вези Нате Месаровић. Мучи ме тим поводом мисао, да је освета власти према Нати Месаровић пре свега због њене осуђујуће пресуде у предмету атентата на пок.Зорана Ђинђића?! Некако из стомака осећам да је то главни разлог. Ако узмем у обзир ко све седи од адвоката у УО београдске коморе, тај осећај је још снажнији. Неке ствари се не заборављају, а политика коју је у Србији предводио др.Зоран Ђинђић, овде је доживела катастрофалан историјски пораз. Дакле, “Барони ” нам требају свуда подједанко. У суду, у тужилаштву и у адвокатури. Философско је питање где је стање горе? Колега Мајић сигурно зна да огроман број људи чита и прати његов блог. Ипак, због страха и аутоцензуре, мали број колега сме то јавно и да покаже. Још важнији проблем од непостојања судске власти је непостојање Грађанина у Србији. Грађанина који је спреман да се бори за своја права и за своје достојанство у овом кратком периоду који проведе на планети земљи.
Hvala na komentarima. Kao što je više puta istaknuto, kada je o pravosuđu reč, stvoren je sistem u kojem je gotovo potpuno svejedno ko će šta da bude. Kao da je reč o velikom eksperimentu u kojem je potrebno testirati tezu prema kojoj iskustvo, znanje, potvrđenost u struci i slično, nisu kvaltiteti koji su nužni kada je o pravosuđu reč. Svako izgleda može biti i ministar i sudija i tužilac. Uveren sam da, čak i kada bi pravno obrazovanje bilo ukinuto kao formalni uslov, ne bi videli značajniju štetu. I zato se ne treba više iščuđavati. Šta bi moglo da se pojavi (u personalnom smislu) na pravosudnoj “mapi” čega nismo bili svedoci u prethodnom periodu?
Jedinu nadu, barem prema mom sudu predstavlja neobjašnjiva sposobnost različitih društava (pa i ovog) za samoisceljenje. Obrti koje istorija pamti (od Kosovskog boja do prelaska Albanije) su takvi da su se pojavljivali često onda kada je to bilo najmanje očekivano. Ako je to tačno a jeste, onda trenutak možda upravo dolazi. Ako ni zbog čeg drugog, a ono zbog činjenice da bilo kakav obrt više niko i ne očekuje.
Квалификације нису нужне јер како је у једном од предходних блогова примећено, темељ је саздан од стране људи који не само да нису имали квалификације већ су им у њи’овом задатку исте биле сметња.
Најчуднија је ствар, када се говори о предходној тзв. реформи правосуђа, била да је она била изкључиво персоналног карактера будући да ни закони ни пресуде ‘правосуђа’ које се реформише нису дирани. Један се мора запитати зашто се ‘реформа’ уобште ради ако су и пресуде и закони изправни? Одатле следи да је једини разлог преразподела средстава (читај: плата) онима које тренутна гарнитура види као своје. То су ситне измене истог система који не ужива ни поверење ни подржку како јавности тако ни других земаља које себе сматрају правним.
Реформа се правосуђа мора везати за ону тачку у прошлости која се сматра ваљаном у довољној мери, те укинути све правне акте, пресуде између те и садашње тачке (по правилу) а сменити комплетан кадар. То је, ако се сматра да нешто са правосуђем није у реду… што је обште место за разумне људе.
Ви сте имали малу разправу са ВРВ о природи тзв. Београдског процеса, међутим у оквиру те разправе је пренебрегнуто да је тај процес био изузетак у правној реалности ФРНЈ/СФРЈ а да је правило било вансудско – погубљења и отуђења имовине па касније и ad hoc одлуке локалних опуномоћеника тајне полиције, што је све случај до данашњих дана. Ако је тзв. Београдски процес послужио као правило, то се односи на карикатурисани и сужени сегмент самог правосуђа за у будуће, што се може видети и данас од Триглава до Вардара – show trial when explicitly needed.