Četnici likuju, partizani besne, Hrvati proklinju, ekspeti mudruju, preletači preleću, novinari zaradjuju, političari šićare …
U društvu u kojem se broje i priznaju samo konačni ishodi, pobednici i poraženi, siti i gladni, oni koji su na vlasti i oni koji nisu, u kojem postoje samo naši i njihovi, u društvu tradicionalno nenaviknutom na vladavinu prava, u društvu hroničnog deficita kulture nepristrasnosti i sudske vlasti, graja ushićenih i ogorčenih omogućila je samo dopiranje eha konačnog rezultata. Ko je pobedio? Partizani ili četnici? Ili je sada nerešeno?
U toj kakofoniji pokliča i kletvi, retko ko je uopšte čuo a kamoli razumeo reči uvaženog kolege i mog prijatelja, sudije Trešnjeva koji je javnosti poručio da ovo nije bio proces tokom kojeg je utvrđivano da li je Draža bio zločinac ili svetac. Da sud nije raspravljao o tome da li je Ravnogorski pokret bio oslobodilački ili izdajnički. Da u Palati pravde nije suđeno đeneralovoj ideji niti boljševičkoj vlasti. Da je ovo bio samo postupak u kojem je utvrđivano da li je okrivljeni Mihailović, imao pravično suđenje i šansu.
A postupak je pokazao da okrivljeni Mihailović, poput mnogih nakon njega, nije imao ni pravično suđenje, ni bilo kakvu šansu. U poznatom „Beogradskom procesu“, nova vlast je u predstavi za domaću javnost i strane dopisnike, na već streljanom protivniku, demonstrirala postulate novog pravosuđa. Postulate koji će na ovim prostorima u decenijama koje slede, predstavljati često i jedinu krivičnu proceduru zasnovanu na ideji prema kojoj je svaki trenutni politički cilj, stariji od svakog večnog načela. Principe čiji zloslutni odraz, u sudnicama tako često uočimo i danas.
Pre no što čitalac i sam opredeli pobednika najnovije epizode starog sukoba, potrebno je istaći još nešto. Suđenje Draguljubu Mihailoviću, nije ostalo samo izolovani egzemplar političkog suđenja, kojom se nova vlast, nakon svojevsnog mock trial-a želela rešiti najvećeg ideološkog neprijatelja. Umesto toga, ovo streljanje pre streljanja predstavljalo je i prvi pucanj Partije u još jednog „ideološkog protivnika“, kudikamo opasnijeg od već poraženog četničkog komandanta. Bio je to pucanj režima u vladavinu prava i omraženu, buržoasku tvorevinu zvanu „sudska vlast“.
Zato je manje vidljiva poruka odluke o rehabilitaciji, koju ne čuju, ne samo bukači i preletači, već nažalost ni deo političke elite ali još tužnije, ni deo intelektualne Srbije, kudikamo značajnija od one o poništaju presude Vrhovnog suda FNRJ. Donoseći odluku o rehabilitaciji, današnji srpski sud presudio je, možda i nesvesno, i sopstvenim korenima! Nepovratno je zasekao granu na kojoj se i sam, još od 1946. godine gnezdi. Današnje srpsko pravosuđe, presudilo je svojim „očevima osnivačima“, i pravosuđu skiciranom pendrecima UDBE! Većina onoga što kao kancerozno tkivo i danas bezuspešno lečimo u srpskom sudstvu, poput izbora poslušnih sudija, donošenja odluka u kabinetima izvršne vlasti, petljanja tajnih službi po dosijeima, nezakonitih prisluškivnja, korupcije, mučenja pritvorenika, ograničavanja prava na odbranu i slično, nastalo je upravo na procesu vođenom u zgradi Letnje dvorane Vojnog pešadijskog učilišta u Topčideru. Srpsko pravosuđe kakvo danas poznajemo, njegovi pelceri i obrazloženja, inkvizitorski mentalitet i poslušništvo, nastali su na eksperimentu čiji je prvi rezultat, bilo lišenje života, bez prava na žalbu i grob.
I zato su neumesna poređenja „Beogradskog procesa“ i suđenja Petenu, Kvislingu, Džojsu i ostalim saradnicima okupatora. Iako će i nad ovim procesima, usled neumitnih karakteristika svih tranzicionih suđenja, neizbežno lebdeti senka „pobedničke pravde“, barem do sada nije zabeleženo da su pomenuti tokom njihovog trajanja bili opijani, da su protiv njih korišćeni falsifikovani dokazi, da je odmah nakon suđenja protiv jednog od branilaca okrivljenog pokrenut postupak, te da su lišeni života bez prava na žalbu i likvidirani na tajnoj lokaciji. Pored toga, Francuskoj, Norveškoj, Velikoj Britaniji i drugim demokratijama ni na pamet nije padalo da svoja pravosuđa obrazuju prema modelu posleratnih suđenja „pravnog pročišćavanja“. Za tradicionalne demokratije, ovi postupci predstavljali su ipak izolovane epizode, možda nužne „real-političke“ akcije, ali nikako prakse koju bi trebalo nastavljati niti se njome pravnički dičiti. Za revolucionarno pravosuđe nastalo na razvalinama ranijih ideala na ovim prostorima, „Beogradski proces“ predstavljao je statut i višedecenijsku sudbinu.
Iznenađuje zato još više činjenica da ni pojedini stručnjaci od kojih bi se, s obzirom na raniji angažman i stavove to moglo očekivati, ne prepoznaju navedeni aspekt odluke Višeg suda u Beogradu. Jer, ako je nerealno tako nešto tražiti od usijanih glava sa obe strane srpskog rova, od političke elite a naročito intelektualne Srbije moralo bi se očekivati da u ovom trenutku za momenat iskorače iz porodičnih šinjela i uoče da između tadašnjeg mučenja i opijanja okrivljenog, uskraćivanja prava na žalbu i fabrikovanja dokaza i današnjih višegodišnjih pritvora, političkih pritisaka i unapred objavljenih odluka, sramoćenja političkih neprijatelja i montiranih afera, postoji direktna ideološka vertikala. Da uoče da se ista ideološka matrica nalazi u pozadini tadašnje borbe protiv “unutrašnjeg neprijatelja” i današnjih obračuna sa onima koji drugačije misle i koji su spremni da o tome govore.
Zato ću pre no što čitalac i sam opredeli pobednika najnovije epizode starog sukoba, učiniti i poslednju napomenu. Vreme je da se, nakon inicijalnih strasti i vađenja iz ormana jedne ili druge uniforme, ovde svi dobro zamislimo. Kada je o pravosuđu reč, nakon odluke o rehabilitaciji, čini se da postoje samo dva puta. Ili novi društveni ugovor koji bi podrazumevao svojevrsnu „rehabilitaciju“ na „Beogradskom procesu“ streljane sudske vlasti, ili gubitak svakog daljeg legitimiteta pravosuđa (i njegovih jataka), koji baštine principe i ideje Letnje gubilišne dvorane. Sviđalo se to nekome ili ne! Ne postoji više prostor za dvostruku igru i larpurlartizam. Oni koji smatraju da se „Beogradskom procesu“ sme progledati kroz prste, samo zato što se sudilo izdajnicima, teško će nas bilo kada povesti do Justicije koja kroz povez na očima neće svako malo čkiljiti. Isti je slučaj i sa onima kojima se suđenje Mihailoviću ne dopada samo zbog činjenice da na optuženičkoj klupi nije sedeo Broz! I za jedne i za druge, pre započinjanja Poglavlja, bilo bi časno da odstupe.
Buduće pravosuđe Srbije treba da povedu samo oni koji „Beogradski proces“ osuđuju zbog elementarnog nedostatka pravičnosti i šanse za fer postupak. Oni koji u njemu prepoznaju Frankenštajnovsku laboratoriju u kojoj je koncipirano pravosuđe koje će biti samo streljački ešalon u rukama vlasti. Oni koji bez teškoća u domaćim sudnicama i danas prepoznaju Miniće i Đorđeviće. Oni koje danas, sve češće podsprdno, nazivaju „legalistima“.
Za okrivljenog Mihailovića, odluka o rehabilitaciji je odavno zakasnela. Za srpko pravosuđe, ako se u poslednjem trenutku otrezni i pogleda u ogledalo, možda, ipak i nije.
18 Responses
Gospodine sudija Majiću, sa velikim uvažavanjem čitam Vaše tekstove.
Vi ukazujete na temeljne prepreke, pre svega ukorenjenene u izopačenom mentalitetu formiranom nakon Drugog svetskog rata, koje onemogućavaju vladavinu prava u liberalnom društvu u kome je Slobodan Čovek vrhunska vrednost i aspiracija.
Dragoljub Mihajlović je u srpskoj svesti, onda i sada, personifikacija građanskih vrednosti slobodnog srpskog društva,
Magnum Crimen komunističke vlasti je da nikada niko, nijedan okupator Srbije, nije tako sistematski i namerno razorio sve aspekte srpskog društva, lišio čoveka političke i preduzetničke slobode, toliko srozao pravo, društvene nauke, kulturu i uništio institucije, državne i društvene.
Generalu Mihajloviću se sudilo svirepo, zaverenički, jer je bio glavna uzdanica slobodnog srpskog društva i nosilac otpora primitivnom teroru koji se uspostavljao. Ta vlast koja mu je sudila nije ni imala ideju pravne države u svesti. Nezavisnost suda i sudije od partije za njih je bila izdajnička malograđanska ideja. Oni su svojim fanatičnim zabludama odbacili temeljne vrednosti savremene civilizacije.
I nije im suđeno zbog toga. Suđeno je generalu Mihajloviću, i mi se danas, 2015. godine radujemo njegovoj formalnoj rehabilitaciji u njegovoj otadžbini. Mera naša radosti srazmerna je neuspehu savremenog srpskog društva. Presudom koju je doneo uvaženi sudija Trešnjev rečena je istina.
Javno izrečena istina je osnov slobode svakog čoveka i prosperiteta svakog društva. Svakog dana se moramo boriti za istinu. Vaš blog doprinosi toj borbi.
Profesor Dr Milan Parivodić, advokat
Mogli ste Milane bar coveku da napisete pravo prezime – Mihailovic. U celom tekstu. Jeste li vi od onih sto govore i pisu Knez Mihajlova?
BRAVO KOLEGA, BRAVO
Postovani sudija Majicu,
Potpuno ste u pravu kada kazete da je postupak za generala Mihailovica odavno okasneo, ali smatram da je u potpunosti pokazao veliki broj problema sa kojima se danas suocavamo. Cini mi se da u njih spadaju:
– Zauzimanje iskljucivih i potpuno crno-belih stavova bez dovoljno informacija o problemima. Tako se o jednom sudskom postupku raspravlja sa velikim zarom i puno emocija, iako velika vecina nema ni elementarna saznanja o sustini postupka i njegovim domasajima, niti o cinjenicama, niti o pravu koje se primenjuje;
– Proliferacija usvajanja najrazlicitijih propisa bez jasne analize do cega isti mogu dovesti i kakvi ce pojedinacni akti biti doneti na osnovu tih opstih propisa. To dalje dovodi do toga da se sa tim propisom suocavamo tek onda kada se na osnovu njega donese odluka sa kojom se ne slazemo. Da stvar bude gora u negodovanju protiv konkretnih odluka su izuzetno glasni oni koji su u donosenju tih propisa direktno ili indirektno ucestvovali, ali ocigledno ne zamarajuci se preterano (ili uopste) problematikom u trenutku rasprave i usvajanja. Podsecam da je Zakon o rehabilitaciji tu jos od 2006. godine;
– Ideje da je moglo i moralo drugacije da se odluci, ali ne nuzno na osnovu zakona i propisa, vec na osnovu nekakvih uzvisenih nacela, koja navodno dozvoljavaju da se odluci drugacije kada je to “potrebno”. To izgleda vise kao princip nekakve politicke korektnosti po svaku cenu, nego sto i izdaleka lici na vladavinu prava.
Sto se Mihailovica tice ostaje nam ishod postupka u kome je, kako to zakon predvidja, rehabilitovan neko kome je sudjeno i presudjeno pre sedamdeset godina. Termin “rehabilitacija” se, ipak, cini neodgovarajucim za ono sto je odluceno. Krajnji domet je odluka da je postupak koji je vodjen protiv Mihailovica pred sudom FNRJ bio nepravican i nista vise od toga. I zaista, postupak u kome okrivljeni nema nikakvu sansu ne moze se smatrati pravicnim ni u jednom vremenu i ni u jednom pravnom sistemu. Centralno pitanje da li je Dragoljub Mihailovic krivicno odgovoran za zlocine koje su pripadnici jedinica pod njegovom komandom cinili nije bilo predmet ovog postupka. To pitanje sud vise nece moci da resi, a pitanja cetnika i partizana, rata, istina, pomirenja ili novih svadja morace da resavaju drugi.
Vec je postalo pravilo da sudija Majic ima pogled iz “orlovske” perspektive. To sudjenje obelezilo je stil domaceg pravosudja sve do danasnjih dana. Kao sto su tada Broz, Djilas i Rankovic vodili sudski proces, tako smo i danas svedoci tog autoritarnog stila kojim izvrsna vlast diriguje pravosudjem. Sustinski nista se bitno nije promenilo. Kada pri tome vidimo da i uvazeni pravni autoriteti za ovu priliku oblace svoj ideoloski sinjel, i kada cak ni oni ne zele da vide sta je bio predmet sudske odluke sudije Tresnjeva, ostaje nam da zakljucimo kako ipak nema nade.
Odavno je jasno svima koji umeju da misle da nijedna politička opcija u nas nije zainteresovana da se institucionalno obezbedi nezavisnost sudske vlasti od izvršne. Istorijsko iskustvo je pokazalo da je tzv. nezavisna sudska vlast uvek bila koristan instrument za uspešnu transmisiju trenutno dominatne političke volje. Neki su su spremni – dok su u opoziciji pa i tada mlako – da se zalažu za “depolitizaciju i profesionalizaciju” u pravosuđu. Ali čim dođu na vlast (ili se pak samo približe vlasti) odmah to zaboravljaju, jer zašto bi se oni lišavali jedne tako velike pogodnosti za sprovođenje i nametanje svoje političke volje kao što je podaničko pravosuđe.
Poštovani sudija,divim se vašoj objavi i tome da ste prepoznali koren problema pravosudja u našoj državi.Ispričaću vam jedno lično iskustvo koje će vas zgroziti kao i ubedjen sam većinu čitalaca na vašem blogu.Naime,1994 godine služio sam vojni rok na Topčideru.Prilikom čišćenja kruga,vojnici moje čete su našli ljudsku lobanju.Lobanja je izronila iz zemlje zato što verovatno nije bila dobro zatrpana ili je veliki broj leševa nije bio dobro zatrpan.Prijavili smo ovaj slučaj starešinama,medjutim iznenadjen sam da su oni bili potpuno ravnodušni,jer se i ranijih godina dešavalo da izrone lobanje ili kosti pa su nas poučili da vratimo lobanju na mesto gde smo je našli i da je zatrpamo.
Godinama mi je ova slika bila pred očima i pitao sam se o čijoj grobnici je reč.Skoro sam prijavio ovaj slučaj komisiji medjutim nisam dobio nikakav odgovor.Iz toga sam zaključio da je vojni objekat pod nekakvom vrstom vojne tajne i da komisija verovatno nema mogućnost da pristupi vojnom objektu tj.zemljištu koje pripada kasarni.
Tajna o ovoj grobnici do današnjeg dana nije otkrivena.A tajne su nam nasledje i do dana današnjeg se provlače kao kičma ove vlasti koje srećemo u gotovo svakom segmentu njenog bitisanja.
Mislim da nikada nećemo napredovati kao država ni kao narod ukoliko se ne rasvetli taj mračni period naše prošlosti.
“U toj kakofoniji pokliča i kletvi, retko ko je uopšte čuo a kamoli razumeo reči uvaženog kolege i mog prijatelja, sudije Trešnjeva koji je javnosti poručio da ovo nije bio proces tokom kojeg je utvrđivano da li je Draža bio zločinac ili svetac. ”
Član 2 Zakona o rehabilitaciji (“Sl. glasnik RS”, br. 92/2011):
Ne mogu se rehabilitovati i nemaju pravo na vraćanje imovine oduzete na osnovu propisa iz člana 2. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju (“Službeni glasnik RS”, broj 72/11), pripadnici okupacionih snaga koje su okupirale delove teritorije Republike Srbije tokom Drugog svetskog rata i pripadnici kvislinških formacija, a koji su izvršili, odnosno učestvovali u izvršenju ratnih zločina.
Pod licima iz stava 1. ovog člana, odnosno licima iz člana 5. stav 3. tačka 3) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju (“Službeni glasnik RS”, broj 72/11) smatraju se:
1) sva lica koja su odlukom vojnog suda ili drugog organa pod kontrolom Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije od dana oslobođenja određenog mesta proglašena za ratne zločince, odnosno učesnike u ratnim zločinima;
2) sva lica koja su sudovi i drugi organi Demokratske Federativne Jugoslavije i Federativne Narodne Republike Jugoslavije, kao i Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača tokom Drugog svetskog rata proglasili da su ratni zločinci, odnosno učesnici u ratnim zločinima.
Pod licima iz stava 1. ovog člana ne smatraju se lica koja su do dana stupanja na snagu ovog zakona rehabilitovana, lica koja budu rehabilitovana po sili zakona u skladu sa ovim zakonom, kao i lica za koja se u postupku rehabilitacije utvrdi da nisu izvršila, odnosno učestvovala u izvršenju ratnih zločina.
Izgleda da je ipak trebalo da se utvrđuje da li je DM bio ratni zločinac u postupku u kom je sam predsedavajuči rekao da to nije rađeno.
Složio bih se sa Vašim zaključcima da današnje pravosuđe mora da bude istinski nezavisno od izvršne vlasti kao i da se napravi suštinski otklon od revolucionarnog pravosuđa, međutim, čini mi se da ova presuda sudije Trešnjeva ipak nije korak u dobrom pravcu.
Postovani kolega, Vi biste bili potpuno u pravu da je ovaj postupak vodjen po Zakonu iz 2011. godine na koga se pozivate. Medjutim, u prelaznoj odredbi tog Zakona stoji da ce postupci rehabilitacije koji su započeti po Zakonu o rehabilitaciji (“Službeni glasnik RS”, broj 33/06), a nisu okoncani do dana stupanja na snagu ovog zakona, okoncati po odredbama tog zakona.
Zakon iz 2006. godine sadrzao je samo nekoliko clanova i jedina odredba koja se doticala uslova za rehabilitaciju je ona iz clana 1 koji glasi da se zakonom uredjuje rehabilitacija lica koja su bez sudske ili administrativne odluke ili sudskom ili administrativnom odlukom lisena, iz politickih ili ideoloskih razloga, zivota, slobode ili nekih drugih prava od 6. aprila 1941. godine do dana stupanja na snagu ovog zakona, a imala su prebivaliste na teritoriji Republike Srbije.
I to je sve. Odredbe novog zakona na koje se pozivate nisu se mogle primeniti u ovom predmetu, jer je isti zapocet I okoncan po Zakonu iz 2006. Dakle, sud je samo primenio zakon koji su usvojili neki od kojih se mnogi sada iscudjavaju, pa se bar meni cini da bi sva pitanja pre trebalo uputiti poslanicima nego sudu.
Hvala na pojašnjenju. Upravo danas sam saznao za tu “sitnu” razliku između dva zakona. I dalje mislim da ovaj slučaj nije dovoljno “paradigmatičan” za “katarzu” našeg pravosuđa, jer ne stavlja “tačku na i” oko kontroverzi II sv. rata, mada nemam ništa protiv da se počne sa ovim slučajem, ako već do sada nije bilo dovoljnih podsticaja.
Inače. slažem se oko adrese adresa kojoj se treba najpre obratiti.
Poštovani kolega Dragaš,
čitajući Vaš prvi post sa iznetom pravnom argumentacijom pomislio sam u ispravnost Vašeg zaključka, ali nakon što je prethodnik pojasnio u netačnost Vašeg zaključka, nejasno je šta je smisao Vašeg drugog teksta sa citiranim rečima, s obzirom da nijedan deo Vašeg drugog teksta ne sadrži nijedan pravni argument, koji se odnosi na postupak rehabilitacije pukovnika Dragoljuba Mihailovića.
Slažem se da su u ”Beogradskom procesu” postavljeni temelji današnjeg pravosudja. Mislim, takodje, da bi iz sličnih razloga zbog kojih je rehabilitovan Mihailović, bilo moguće odmah rehabilitovati mnoge koji su kvazi-krivično progonjeni i osudjeni (ili će biti osudjeni) ovih naših dana…
Ipak, ne verujem da presuda o rehabilitaciji Dragoljuba Mihailovića može da doprinese u značajnoj, a posebno ne u presudnoj meri preokretu u pogledu realnog stanja u kome je sudska vlast u našoj državi danas. Sam postupak rehabilitacije u ovom (i drugim slučajevima od donošenja Zakona o rehabilitaciji 2006. godine) je manjkav, iz najmanje dva razloga. Prvi je zato što je postupak jednostranački, pa niko ne zastupa argumente PROTIV rehabilitacije. A drugi, zato što nema drugostepene provere kada se zahtev ZA rehabilitaciju usvoji. Potpuno je jasno da su prevashodni motivi takvih zakonodavnih rešenja u ideološkim i političkim razlozima potrebe prevazilaženja jedne duboke, istorijske društvene podele. To je lepo i korisno za društvo sa aspekta politike i ideologije, ali pravno je neprihvatljiv razlog da opravda proceduru koja se (opet!) ne može okarakterisati kao – pravična, odnosno fer (ako je ta reč lepša). Opet jedna strana ima privilegovani položaj, jer druge strane sada i nema, a nema ni prava na žalbu. Dakle, može biti da ova presuda o rehbilitaciji čoveka koji je bio personifikacija poražene klase i ideologije u gradjanskom ratu, doprinosi otklanjanju nepravde učinjene njemu i njegovoj porodici, pa i čitavoj klasi koja je nakon toga uništena, a čiji je on, možda, bio simbol. Ali, ova presuda, doneta u postupku u kome je doneta, sa razlozima (obrazloženjem) koje smo čuli, i bez prava žalbe, teško da može da pomogne našem pravosudju. I ova presuda je u funkciji politike, jer sada je politici potrebno da se miri ono što se na smrt zavadilo pre toliko decenija, pa opet tome političkom pomirenju treba da posluži Sud…
Ne treba se zavaravati. Srpskom pravosudju danas mogu pomoći samo današnje srpske sudije, ne jednom, već mnoštvom presuda i rešanja, donetim samo na osnovu Ustava, zakona i dokaza! I tako svaki dan, mnogo dana…
Mislim da nije fer drugačija mišljenja, koja su pravno vrlo temeljito i kompetentno branjena, ali su ostala, može biti u manjini, a svakako drugačija od odluke koju je doneo nadležni Sud, iako duhovito, objašnjavati nesposobnošću da se iskorači iz porodičnog šinjela… Naprosto, ako ne pokušamo da razumemo drugačiju argumentaciju, i ako razliku u argumentaciji tumačimo subjektivnim, pa čak i porodičnim razlozima, teško da ćemo doći do objektivnih istina. Vrlo otvoreno, smatram da je ispravno poništenje presude kojom je osudjen Dragoljub Mihailović. Ali, mislim da su argumenti PROTIV poništenja te presude bili vrlo respektabilni. Zakon nije propisao mogućnost da se pred Sudom uopšte iznesu razlozi PROTIV rehabilitacije bilo kog lica, pa i Mihailovića, što je sve postupke rehabilitacije, sa aspekta pravičnosti same procedure, svakako hendikepiralo. Na nepravu se pravda ne izriče, a slično tome ovde možemo reći, nepravom se nepravda pravno ne ispravlja. Van prava, možda. Verujem da se to dogodilo, odnosno da je ispravljena nepravda (makar i propisani postupak u kome se to dogodilo, po mom uverenju, nije bio pravno konzistentan). Brine me što su, izgleda, mnogi verovali isto ’46-te…
БАШ ТАКО, БРАВО СУДИЈА МАЈИЋУ!
Одличан текст!
Господине, молим вас погледајте овај Закон
усвојен од стране послератних власти.
Јако занимљиво штиво јер приказује дисконтинуитет ФНРЈ и Краљевине и континуитет окупационих власти са ФНРЈ!
Био бих вам захвалан да напишете нешто о овоме.
Свако добро.
Poštovani kolega Majiću,
Vaš napis “Rehabilitacija” odista daje povoda za dobru polemiku, što se ne može reći za većinu tekstova koji pozdravljaju rezultat rehabilitacije D. Mihailovića. Budući da ovaj tekst upućujem na Vaš blog, neću se koristiti teorijskom pravnom argumentacijom (ni Vaša nije takva), niti ću ponavljati bilo koju od tvrdnji i ocena iz mog članka objavljenog povodom ovog rehabilitacionog postupka (“Rehabilitacija D. Mihailovića kao političko suđenje”, Peščanik, 1. 04. 2012), koji ste – jasno mi je – pročitali.
Nastojaću da opovrgnem samo dve ocene koje ste izneli, a prokomentarisaću jednu vašu (uzgrednu) opasku.
Pišete ovo: “U toj kakofoniji pokliča i kletvi, retko ko je uopšte čuo a kamoli razumeo reči uvaženog kolege i mog prijatelja, sudije Trešnjeva koji je javnosti poručio da ovo nije bio proces tokom kojeg je utvrđivano da li je Draža bio zločinac ili svetac. Da sud nije raspravljao o tome da li je Ravnogorski pokret bio oslobodilački ili izdajnički. Da u Palati pravde nije suđeno đeneralovoj ideji niti boljševičkoj vlasti. Da je ovo bio samo postupak u kojem je utvrđivano da li je okrivljeni Mihajlović, imao pravično suđenje i šansu.”
Pročitala sam reči sudije Trešnjeva koje navodite, drugačije formulisane, ali sadržina je ta. Ali, pročitala sam i one koje ste propustili da unesete u Vaš tekst:”U obrazloženju rešenja sudija je naglasio da je Dragoljub Mihailović lišen života iz političkih i ideoloških razloga i da je to bilo suđenje režimu stare Kraljevine Jugoslavije, odnosno izbegličkoj vladi.“ (B92, 14. 05. 2015.) Dakle, sudija Trešnjev nije sudio “boljševičkoj vlasti”, ali je zato ta vlast sudila režimu Kraljevine Jugoslavije, koji oličava izbeglička Vlada. Tako, naime, razumem ono “odnosno”. Ali ovo razumevanje nije ključno. Međutim – kako je silogistički moguće da u postupku rehabilitacije nije suđeno komunističkoj vlasti, a da je u tom istom postupku ocenjeno da je nekad ranije suđeno vlasti Kraljevine Jugoslavije? Da li je vlasti Kraljevine Jugoslavije suđeno zato što je sud koji joj je sudio bio komunistički, ili ga takvim čini to što sudi nekoj vlasti, a ne okrivljenom – saznaćemo iz obrazloženja rešenja o rehabilitaciji – ako saznamo. Ali, posle ovih reči predsedavajućeg sudije (koje Vi kao da niste čuli!) teško je i jezički i logički negirati da je rehabilitacioni sud ipak sudio (i) komunističkoj vlasti, a ne samo jednom nepravičnom sudskom postupku. Uprkos tome što je to izrično negirao.
Napisali ste i ovo: “Donoseći odluku o rehabilitaciji, današnji srpski sud presudio je, možda i nesvesno, i sopstvenim korenima! Nepovratno je zasekao granu na kojoj se i sam, još od 1946. godine gnezdi. Današnje srpsko pravosuđe, presudilo je svojim „očevima osnivačima“, i pravosuđu skiciranom pendrecima UDBE!”
Neobična je za sudijsku delatnost formulacija da je sud možda i nesvesno presudio svojim sopstvenim korenima. Budući da je, kako pišete, sudija Trešnjev Vaš prijatelj, znate svakako bolje od mene da li je njegovo suđenje tim nedostojnim korenima bilo svesno ili ne. “Korene” i “očeve osnivače” vidite u UDB-i. Ako pod UDB-om podrazumevate genusni pojam tajne političke policije, možda bih se mogla – uz izvesno preterivanje – i složiti sa Vama. No, pre će biti da kolevku srpskog pravosuđa vidite upravo u onoj tajnoj policiji koju izrično pominjete, jer je vezujete za 1946. godinu. Ipak, savremeno srpsko pravosuđe nije od prekjuče. Sa dobrim osnovom vezuje se za prvu polovinu XIX veka. Ako ispravno čitam Vaš tekst i ako imate u vidu upravo tajnu policiju pod ovom “boljševičkom” skraćenicom, moram Vas ipak podsetiti da je prvo nesporno političko suđenje XX veka organizovala tadašnja Kraljevina Srbija. Reč je o Solunskom procesu Dragutinu Dimitrijeviću – Apisu, čija se organizacija pripisuje Nikoli Pašiću. (U ovom suđenju, za razliku od suđenja D. Mihailoviću, Apis je imao pravo na žalbu, koja je glatko i kratko odbijena, a osuđeni je streljan mesec dana posle izricanja prvostepene presude.) O ulozi Nikole Pašića u ovom procesu Mirko Đorđević je zapisao: “Srbija je tradicionalno radikalsko-naprednjačka zemlja i odana najvećem prevrtljivcu u njenoj istoriji Baji Pašiću, koji je u Solunu streljao one koji su ga doveli na vlast.” (Članak pod naslovom “Oda Gospodaru Vučiću”, Peščanik, 20. 01. 2014.) Iako je žalba Apisova razlikovala njegovo suđenje od suđenja Mihailoviću – jedno ih povezuje. Obojica su rehabilitovana, i to Apis dobrotom i zalaganjem Aleksandra Rankovića, osnivača jedne od UDB-inih prethodnica, a Mihailović – dobrotom i zalaganjem Olivera Antića, koji doduše nije osnivač ičega, pa ni tajne službe, ali da je saradnik – javno se hvalisao i to pred svedokom koji se nalazio u rehabilitacionoj sudnici u vreme izricanja odluke. Podvlačim da ne aludiram na sudiju. Pa sad, imajući u vidu pravosudnu sudbinu D. D. Apisa, ostaje da vidimo da li su “koreni” srpskog pravosuđa u nekoj tajnoj policiji, a ako jesu – u kojoj zapravo . Kao i da li je odista rehabilitacijom D. Mihailovića “nepovratno zasečena grana” udobnog tavorenja srpskog pravosuđa u naručju komunističke tajne policije, kako odvažno napisaste. Ili je, naprotiv, brižljivo zasecana, tek radi kalemljenja. Takođe, da li biste, kao sudija, imali utisak da učestvujete u političkom suđenju, makar ono bilo i rehabilitacija, ako je punomoćnik stranke istovremeno savetnik predsednika Republike? Jer Bilsky, kao jedan od tipova političkog suđenja označava i ono u koje su umešani političari – ovde, preko savetnika jednog od takvih.
Uzgred, napisali ste i sledeće: “… od političke elite a naročito intelektualne Srbije moralo bi se očekivati da u ovom trenutku za momenat iskorače iz porodičnih šinjela…” Uz ostalo što ste pisali, posebno pominjući neke političke osuđenike čije sam procese prikazala, verujem da ne grešim ako prepoznajem (i) sebe. Ovde me naročito zanima šinjel. Vi ste o mom šinjelu mogli samo ponešto da načujete – razdvajam strogo privatno od javnog. (Nota bene: već dugo smatram nepravednim to što se ogovaranje uglavnom pripisuje ženama. Muškarci su ovde daleko produktivniji.) Ali Vi o o mom “porodičnom šinjelu” ne znate sve relevantne činjenice. Sudija, inače, sudi na osnovu uverenja o tome da su sve relevatne činjenice istinite. U sudnici, doduše. To očigledno ne mora važiti za suđenja putem bloga.
Pozdravlja Vas Vesna Rakić-Vodinelić
Poštovana profesorka,
Želeo bih najpre da Vam se iskreno zahvalim na komentaru. Spadate u retke Učitelje koje uvek sa uvažavanjem slušam, učeći i kada se sa učenjem ne slažem.
Činjenica je da sam tekst jednim delom napisao i povodom Vaše reakcije. Očekivao sam, naime, od Vas nešto više i siguran sam da mi to ne možete zameriti. Više se (čak i kada postoji shvatanje da bi „više“ bilo „manje“), može očekivati samo od nekog u čiju posebnost verujete.
Šta je to „očekivano više“ neću ponavljati jer je to u tekstu, čini mi se, detaljno obrazloženo. Zašto od Vas? Zbog toga što sam i dalje uveren da biste baš Vi, sa Vama svojstvenom preciznošću i osećajem za pravni detalj, bili možda i najpozvaniji da objasnite zašto Dragoljub Mihailović nije imao pravično suđenje. Ni po današnjim, ni po ondašnjim a verovatno ni po bilo kojim kriterijumima poznatim civilizovanom svetu. Da biste baš Vi, sa Vama svojstvenom elokvencijom, mladim generacijama na najslikovitiji način mogli da dočarate kakvim se mora smatrati proces tokom kojeg okrivljeni u istrazi nije imao pravo na branioca i pristup dokazima, gde su vodeći političari onoga doba aktivno učestvovali u osmišljavanju i korigovanju sudskog „scenarija“ i liste optuženih, gde su državni organi u zvaničnoj korespondenciji koja je prethodila, negirali potrebu da se o krivici uopšte raspravlja jer je stvar “očigledna”, gde je optužnica za 24 lica braniocima dostavljena sedam dana pre suđenja, gde je u svega pet navrata omogućeni kontakt sa odbranom uvek bio u prisustvu vlasti, gde je dva dana pre objavljivanja presude Broz u govoru označio jednog od branilaca (kasnije takođe uhapšenog) osobom iz čije „odbrane izbija neodoljiva mržnja prema narodu“, gde je okrivljeni streljan bez pismenog otpravka presude, prava na žalbu i grob… Baš Vi, zato što i dalje verujem da je malo onih koji bi nam bolje od Vas mogli objasniti kako je upravo Beogradski proces predstavljao „pelcer“ nebrojenih kasnijih farsičnih suđenja koja su postala zaštitni znak devastiranog domaćeg pravosuđa. Jednom rečju, zato što iskreno verujem da ste nam kudikamo potrebniji kao pravnica, nego kao čuvar tekovina NOB-a.
Kada je reč o „karakteru suđenja“, čini se da je dozu nerazumevanja unela novinarska površnost. Sudija Trešnjev je naime citirao navode dr Josipa Hrnčevića koji je govorio o tome da je suđenje Mihailoviću bilo suđenje režimu stare Jugoslavije i izbegličkoj vladi, a u izveštaju na koji se pozivate, ova razlika nije uočena. Dakle, to nije zaključak sudije Trešnjeva ni veća kojim je presedavao, već citat iz knjige osobe koja je, u vreme suđenja okrivljenom Mihailoviću, bila Javni tužilac FNRJ. U tom smislu, ovo nisam propustio da unesem u tekst, kako navodite, već opravdano nisam smatrao zaključkom rehabilitacionog suda.
U komentaru nas podsećate na Solunski proces, argumentujući da, kada je o domaćem pravosuđu reč, nije sve zlo počelo četrdeset šeste. Naravno da su postojali, i postojaće, i drugi politički procesi i ovde i u drugim društvima. Neki od ovih procesa odvijaju se povremeno i pod okriljima pravosuđa na koja se danas (navodno) ugledamo. No, nekoliko stvari bih tim povodom ipak morao da primetim. Da li je zaista moguće ozbiljno tvrditi da savremeno srpsko pravosuđe vuče čak i sličnu količinu „nasleđenog DNK“ iz Solunskog i Beogradskog procesa? Da li je, izuzev nakon krajnje relativizacije, moguće tvrditi kako je profil savremenog srpskog sudije „vajan“ podjednako Pašićevim i Rankovićevim dletom? Da li zaista verujete kako su na višedecenijski odabir sudijskih kadrova, njihovo stasavanje, islednički mentalitet i „in dubio contra reo“ osećaj, u jednakoj meri uticale monarhističke i tekovine Brozovog „jedinstva vlasti“? Ne verujem.
Dođosmo i do „šinjela“. Metafora definitivno nije bila usmerena isključivo, čak ni prevashodno s pogledom uprtim ka „Vašem ormanu“. „Šinjele“, kao što je jasno vidljivo, u ormanima na ovim prostorima imamo još uvek, gotovo svi. Igrom sudbine, i moj „porodični garderober“ ih sadrži, čak nekoliko različitih. I ne sumnjam da i na mene utiču, možda najviše, onda kada se nadam da sam na njih potpuno zaboravio. Bez obzira na Vašu aluziju, (pa i simpatičnu Nota bene opasku), ne raspolažem nespornim podacima o „boji“ Vašeg. Ipak, mišljenja sam da mi „sudsko“ utvrđivanje činjeničnog stanja u tom pogledu i nije bilo neophodno. Asocijacija se odnosila na lavinu tekstova (među kojima sam makar u jednom delu prepoznao i Vaš iz 2012. godine), u kojima je bilo evidentno da su „uniforme“ zamenile „pravničke toge“.
Draga profesorka, izlišno je govoriti da ste nam potrebni u borbi za uspostavljanje sudske vlasti u Srbiji. Odavno je rečeno da pametan čovek može često, i sa jednakom uverljivošću, odbraniti bilo koji stav. S obzirom na Vaše kvalitete, nepotrebno je podsećati da će Vaša obrazloženja delovati ozbiljno i konzistentno, bez obzira na stavove koje zastupate. Ipak, od Vas i ovde, iz ranije navedenih razloga, očekujem više.
Očekujem da umesto odabira poželjnog rezultata kojem će naknadano biti dodeljen pristup koji do njega vodi (videti fotografiju), odaberete drugačiji redosled. Principijelan, neselektivan metod uz prihvatanje rezultata na koji ovaj upućuje, ma kakav rezultat bio. I ma čija pravna sudbina bila predmet razmatranja.
Jer, iako se slažem sa Vama da Pravna država ne sme biti svrha samoj sebi, mišljenja sam da je još manje poželjno odricati se njenih načela olako, ad hoc i zarad nedovoljno ubedljivih ciljeva. Pogotovo ako ovo odricanje, makar i delom, i makar i sa uverenjem da „cilj opravdava sredstvo“, predvode vrhunski pravnici poput Vas.
Iskreno Vaš,
M. Majić
Kakva je potreba kolege i Vašeg prijatelja sudije Trešnjeva da u usmenom obrazloženju presude negira samu presudu? Zar nije apsurdno rehabilitovati nekoga ko je osuđen za najteži zločin? Argument da je na taj način verno primenjen i poštovan zakon nameće pitanje sudiji Trešnjevu i njegovim istomišljenicima: Zar nije besmislen zakon koji rehabilituje zločince zbog posupka koji je ispolitizovan? Šta može u takvom slučaju da uradi častan čovek i dobar pravnik? Procesno gledano sudija ukoliko sumnja u ispravnost neke odredbe ili čitavog zakona kao ovlašćen predlagač može da pokrene postupak ocene ustavnosti i zakonitosti tog propisa. Ukoliko Ustavni sud taj predlog odbije sudiji preostaje i mogućnost da prestane da bude sudija. Lično bih pre prihvatio takav izbor nego potpisao takvu presudu rizikujući da se svrstam u red “preletača” i sličnih intelektualnih otpadnika kako ih krsti sudija Majić ružno aludirajući na stav profesorke Vodinelić. Pitam se koji sudija može smatrati ispravnim da protiv njegove presude ne postoji pravo na žalbu.
Zahvaljujem se svima koji su svojim komentarima doprineli debati o ovom značajnom pitanju. Posebno mi je drago što karakter diskursa na blogu potvrđuje da je, čak i povodom ovako “zapaljivih” tema, moguće polemisati civilizovano.