Уверен сам наиме, да није претерано закључити да присуствујемо једној од последњих етапа „извођења радова“ на девастацији српског правосуђа. Након вишедеценијског обесмишљавања права, независности, етике, морала, знања, струке, обесмишљава се и последње упориште правне државе – потреба за постојањем форума којем је поверено утврђивање чињеница. Обесмишљено је све, у тој мери да је обесмишљено и обесмишљавање!
Ко ће нам ако не Ви тужиоче дати одговор на питање због чега се нешто овако необјашњиво догађа? Ко ако не Ви поседује алате али и обавезу да наведени ребус реши? Чак и уколико сте на основу тужилачког „шестог чула“ стекли уверење да су сви „гласови“ о „цени за полагање јавнобележничког испита“ или пак „уписнини за добијање нотарске канцеларије“, ипак више „гласине“, чуди ме како Вас као врсног професионалца макар мало није „копкало“ да ове проверите.
У друштвима за која Мекалистер тврди да за њих „још увек нисмо спремни“, тешко би се могла разумети ситуација у којој високорангирани заменик јавног тужиоца одлучује да о својој (оправданој) забринутости због предаје буџетских прихода нотарима, пре обавести читаоце једног дневног листа, него свог предпостављеног и финансијску полицију.
Нејако српско правосуђе налази се пред још једним искушењем. Уколико кривична пријава председника ВКС и његових колега, поред моралне осуде заиста има за циљ и вођење кривичног поступка, биће то прилика да се бивша правосудна „врхушка“ сретне са макар неким од судија „на које се могло рачунати“.
Међутим, постоји један, још већи проблем од самог непостојања судске власти на овим просторима. Реч је о чињеници да већина грађана, али и судија, овакво стање не препознаје као проблем! Већина њих, за разлику од пораженог Белогардејца из Михалковљевог филма, ни не памти боља времена када је о правосуђу реч.
Евидентно је наиме да је закаснело интересовање за испражњене судске касе пренете у руке јавних бележника, изазвано искључиво отпорима који су се (помало закаснело) појавили у јавности. Резоновање у складу са принципом вратимо „трећину“ да не би сутра враћали „већину“, тако се неизбежно намеће.
И онда је пракса, како то обично бива, изнедрила соломонско решење. Како правила нису враћена, у судницама је убрзо почео да настаје хибридни процедурални систем – нешто што није ни старо ни ново, нешто што заправо није ништа али нешто у чему се већина актера, макар тренутно, боље сналази. За домаће прилике прилагођени нови ЗКП! „Хонда Акорд“ на коју су у недостатку оригиналних делова, аутомеханичари поставили пасујуће делове расходоване „Ладе Ниве“!
Вероватно прекасно, судија Вучинић схватио је да између писаних и неписаних правила у српском правосуђу, постоји зјапећи јаз. Баш као што ће то исто прекасно схватити и његове колеге, једном када малигне последице система у чијем одржавању пристајањем и ћутањем и саме свакодневно учествују, једном закуцају и на њихова врата.
Лажне представе о независном правосуђу, интегритету и реформама које упорно гајимо „код куће“ и које су у директној супротности са оним што се у „правосудном акваријуму“ одвија, остају тако само тугаљива представа за унутрашњу употребу.
Уставни суд би овај пут морао да преузме одговорност и избегне отезање и чекање да се „прашина слегне“ и назре „победник“, као што је неретко чинио у прошлости. Иако је одређена доза опреза, свакако неопходна, највиши тумач Устава није и не сме постати само још један аналитичар историјских прилика који ће са безбедне временске дистанце ценити некада актуелне догађаје у друштву… Само још један „генерал након битке“… Његова одлука потребна је сада или неће бити потребна уопште, једном када правна и социјална стварност већ пронађу сопствене правне и социјалне пречице.
Када ме је пре неколико дана комшија – грађевински инвеститор након продаје неколико станова и сведочења о износима који су наплаћени купцима упитао како да постане нотар, знао сам да је ђаво однео шалу…
Подсетило ме је то на речи једног професора који ми је, када сам му својевремено саопштио да намеравам да каријеру започнем у правосуђу рекао: „Шта ћеш тамо, тамо иду лоши ђаци“. Иако помало револтиран, схватио сам касније да је искусни професор, пуно пре мене познавао реалне прилике.
