Razgovor sa kolegom

Shame

Čime su te ucenili?
– Ničim.
– Zašto onda ćutiš na nepravdu, poput nekoga ko je ucenjen?

– Šta su ti obećali?
– Ništa.
– Zbog čega se onda praviš da ne vidiš, poput onoga kome je obećano?

– Šta su ti oprostili?
– Ništa.
– Kako te onda ubede da daš glas, poput onih kojima je oprošteno?

– Čime su te uplašili?
– Ničim.
– Zbog čega se onda klanjaš huljama, poput onih koji su u strahu?

– Šta su ti prebacili?
– Ništa.
– Zašto se onda trudiš da te zavole, poput osuđenika koji moli za ljubav dželata?

– Šta si smuljao?
– Ništa.
– Zašto onda ličiš na nekoga ko jeste?

– O koga si se ogrešio?
– Ni o koga.
– Zašto onda koračaš pognute glave, poput osramoćenog?

– Čime su te zadužili?
– Ničim.
– Zbog čega onda ljubiš skute zelenašima?

– U šta veruješ?
– Ni u šta više!
– Kome onda, i u čije ime sudiš, sudijo?

Podelite sa prijateljima

Facebook
Twitter
LinkedIn
Email

9 Responses

  1. Nemojte da se ogrešimo samo o sudije. Takvi su i psihijatri, psiholozi…zašto ćute, zašto ne rade svoj posao?

    1. Nema ogrešenja – sudije treba da primenjuju zakon onako kako piše…oni su vam najveća vlast kada uđete u sudski proces, čak teško možete da promenite sudiju. Psihijatar ima drugi pristup svom poslu – kod njih može i ovako, i onako, i to nije neobično za vrstu posla koji obavljaju. U pravosuđu toga nema – zakoni su jasni. Ali, postoji Zakon o sudijama koji sve zakone podređuje “savesti sudije i njegovom shvatanju prava” – to je nešto najstrašnije što se nama dešava….Ustav kaže da su sudije nezavisne, znači slobodno kreiraju svoje pravno mišljenje i njemu podređuju odluke, a ne zakonu i Ustavu…Kao da druge profesije, pa i psihijatrijska, nisu nezavisne…ali sudija je vlast najveća u zemlji i može da vam radi šta hoće, a vi se žalite do beskraja i natrag ako imate para i dovoljno dug život pre sobom…nisu sve sudije dobre…imate “kukolj u žitu”, sudije koje su došle na budžetska jasla pravo sa mesta sekretara vrtića, na primer…imate sudije koje ne prate izmene i dopune zakona, koje delimično znaju zakon koji primenjuju, koje ne poštuju javne isprave…pa ko će to da poštuje ako neće sudija? I nema pravnog sredstva za takve situacije…

  2. LEPA PRIČA:
    Strahinja Kastratović
    Od straha do pristrastnosti
    Čovek može da izgubi veru u sve, jedino ne u sud. Ako izgubi tu veru, sasvim je nezaštićen
    Ispričaću jednu poučnu anegdotu.Austrijski kajzer Franjo Josif dugo je preko posrednika ubeđivao nekog seljaka da mu proda deo parcele koja se dodiruje sa imanjem carske palate. Kako je seljak odbijao svaku ponuđenu cenu, Franjo odluči da s njim lično porazgovara i da ga zamoli da mu proda deo zemlje koji mu je potreban.Seljak ostade tvrd pri stavu da neće, pa se kajzer ljutnu. Zapreti seljaku da će upotrebiti svoj carski autoritet i da će mu, preko državne vlasti, oduzeti traženu parcelu. Seljak se samo nasmeja: „Veličanstvo, znam da biste vi meni državom i mnogo ranije zapretili da nije Velikog bečkog suda”.
    Za razliku od Velikog bečkog suda kome je seljak verovao, sudska vlast Srbije u postojećim političkim prilikama nije izgradila sopstveni integritet. Popušta pred „carskim naletima” iako ima uporišta u Ustavu i u zakonima. građani prestaju da veruju sudu. Funkcija predsednika sudskog veća olako se proskribuje. Moralne vrednosti sudija svako stavlja pod sumnju.
    Ako su sudovi i sudije u obavljanju svoje funkcije samostalni i nezavisni, ako je imunitet sudije zagarantovan Ustavom, ako sudija ne može da bude pozvan na odgovornost zbog svog mišljenja ili glasanja prilikom donošenja presude, onda ova njihova zajemčena prava ne može da osporava izvršna vlast.
    Ne može, ali jeste. Ugrožena je samostalnost sudova i sudija. Svaki sudija je sumnjiv, pod prismotrom izvršne vlasti i javnosti. Sredstva informisanja optužuju i „presuđuju” kad god sud ne presudi po njihovoj volji. Sudije se javno žigošu.
    Sudstvu je nametnut autoritet izvršne vlasti.
    Tokom više od četiri decenije advokatske karijere, moji odnosi sa sudijama uvek su bili na profesionalnoj distanci. Upoznavao sam ih i po vrednostima njihovih presuda, što bi moralo da bude nepisano pravilo za svakog advokata. Ali atmosfera koja se stvara ubacila je mnoge sudije u strahove i gotovo otužnu nemoć da pri odlučivanju ostanu autonomni i slobodni. Našao sam se tako jednom prilikom u paradoksalnoj situaciji: tražio sam izuzeće sudije protiv sopstvene savesti ali uz punu odgovornost prema mom branjeniku čija su prava na pravično suđenje garantovana Evropskom poveljom o ljudskim pravima, Zakonom o krivičnom postupku i članom 32 Zakona nad svim zakonima.
    Savest mi nalaže da kažem da cenim stručne i moralne kvalitete pomenutog sudije, njegovu nepristrastnost, ozbiljnost i odgovornost. Dakle, ne sumnjam u nepristrastnost sudije, ali izuzeće sam tražio iz drugih razloga. Reč je o strahu sudije da ostane dosledan pravu i obavezi da po svom slobodnom uverenju donosi odluku koja se zasniva na zakonu.
    U ovakvim političkim okolnostima, pod ovolikim pritiscima, sve češće se dešava da se sudije radi očuvanja položaja ali i kakvog-takvog integriteta drže linije manjeg otpora.
    Prirodno je pravo svakog čoveka da sačuva svoj životni položaj i da se zbog toga pokorava. Civilizacijsko je ono pravo koje je sudijama pruženo zakonom i Ustavom. Prvo pravo nas štiti od zloupotrebe drugog.
    Nisu sudije pristrastne „po sebi”, već zato što se plaše. Strah je taj koji ih tera na pristrastnost. Ovako može u nedogled. Sudija koji štiti sebe, znajući da ga niko drugi neće zaštititi, prenosi strah i na druge kolege.
    Zato je zahtev za izuzeće sudije koje pominjem koliko apsurdan, toliko realan. Koliko neopravdan, toliko i opravdan. Svestan sam da ovim predlogom sebe dovodim u protivrečan, gotovo apsurdan položaj, ali želim da sudska vlast bude nezavisna, kako to garantuje član 4 Ustava Republike Srbije.
    Vreme je da sudije izađu iz pravne nesigurnosti kako se ona ne bi prenosila na pravnu nesigurnost građana i kako se ne bi dalje srozavao moralni ugled srpskog pravosuđa.
    Vladavina zakona je poljuljana. Ugrožena su osnovna prava. Demokratske vrednosti stavljene su pod znak pitanja. „Čovek može da izgubi veru u sve, jedino ne u sud. Ako izgubi tu veru, sasvim je nezaštićen”.
    advokat

    1. Уткала се независност судија и у “венцијански” Амандман 6, као да није постојала у члану 149 важећег Устава, и као да друге професије нису независне, ако желе то да буду и имају довољно достојанства да то остану.

      Зашто толико инсистирање на независности?

      “Судија је независан“, али не пише од кога – ко то тлачи судије и да ли их неко потчињава?

      Независност судије буквално значи: судија не зависи ни од кога, самосталан је, слободан, без туђег утицаја обликује своје мисли и деловање, а то је тако буквално спроведено у Закону о судијама.

      Члан 22 Закона о судијама прописује да „судија води поступак по својој савести, у складу са властитом проценом чињеница и тумачењем права, слободан је у заступању свог правног схватања, утврђивања чињеница, у свему о чему одлучује“, а други део реченицеиз Амандмана 6 (члана 149 садашњег Устава), о поштовању закона, Устава, итд, се губи.

      Због те одредбе Закона о судијама многе дисциплинске и кривичне пријаве против судија “падају”, људи су очајни.

      На жалост народа, Устав се не примењује директно, већ индиректно или – никако. Примењују се закони, а Уставни суд је последња сламчица – “зелена трава”.

      Савест људи, па и судија, умногоме се разликује, као и правна схватања, а закони су углавном јасни и конкретни.

      Судија није Ванземаљац, растао је у неком окружењу, васпитаван на одређен начин, свакако нема неку универзалну, општепризнату савест, а није ни слободни уметник коме треба да буде дозвољено да по сопственој визији руши нека прописана правила и креира сопствени стил.

      Члан 22 Законао судијама све то дозвољава.

      У Закону о судијама, који се директно примењује, такође пише да судија није дужан НИКОМЕ да објашњава своја правна схватања и утврђено чињенично стање, изузев у образложењу одлуке, као и да судске одлуке не могу бити предмет вансудске контроле.

      За народ, странке, то практично значи: судија може да крши закон кроз своју одлуку колико хоће, а дисциплинске или кривичне пријаве апсолутно немају никаквог ефекта.

      У смедеревском суду постоји поступак који није завршен више од 55 година, а нема нерешних правних и других питања, и не можете ништа – нема правног средства, има слободе и сталности судија. Нема утехе што ће то свакако ући у Гинисову књигу рекорда.

      Тужиоци сматрају да судијама треба да „суди“ Високи савет судства, а нежни Високи савет судства сматра да судске одлуке не могу бити предмет његове контроле, чак и када је очигледно да је прекршена изричита законска одредба, која не оставља судији слободу за „разговар“ са својом личном савешћу, ни за креирање сопственог правног схватања и стила.
      Нема одбране за народ када судија у пракси спроводи своја „правна схватања“ која су у супротности са законима, а „слободна је у свему о чему одлучује“, и то „у име народа“. Судија има већу власт од било кога у држави.

      „Венецијански“ амандмани нису решили овај лични приступ, напротив.

      Народ хоће поштовање закона, а не личне приступе, и то јасно треба да се спроведе.То треба да одговара и адвокатима, јер адвокат може да буде најбољи, али одлуку доноси судија.

      Није добра ни ситуација “једном судија – увек судија”. Претерана сигурност свакој професији шкоди, успављује. Читали смо толике научне анализе да послове треба мењати сваких пет година због креативности, нових импулса, итд.

      Многе судије су се “успавале”, не читају законе, не прате новеле, не прате судску праксу, не уче…зашто би училе? Једном судија – увек судија – то је довољан разлог….

  3. Поштована,

    Судије су имале гарантовану независност и у члану 149 постојећег Устава, али се независност опет уткала у Амандман 6, као да је није било. Реално, свака струка је независна, а од самих људи зависи да ли чувају своју независност и интегритет. То што пише, само је написано, а не значи да ће се поштовати, као ни да неће – зависи од самих судија.

    Страх да ли ће остати без посла свима виси над главом, осим судијама. Једном судија, увек судија.

    Толико сталности није добро, због њих самих – успавају се, не уче, не читају, не образују се, некажњено крше законе…

    На моју велику жалост, учесник сам поступка који траје дуже од 55 година, а све време је остао на нивоу првостепеног поступка, веровали или не…и нема краја, јер је сада на сцени фалсификат…судије које су се мењале нису поштовале законе, јавне исправе, ништа им не можете, а садашњу судију може само да опише реч “страаашшшннннооооо” ….Мислим да је у питању локализам, за пола века нисам сазнала за нешто друго. Ја нисам “локална” странка. НИКО ИХ НЕ ПРИТИСКА, осим можда локалног адвоката, чија жена ради као технички секретар вишег суда, а он је “њихов”. Ја нисам “њихова”. Можда грешим, али не знам ни како да објасним ту тешку ситуацију….

    Судске одлуке се штампају у два, три или мало више примерака, нема те јавности која може да оцени или цени судију. Јавност навија, али то одувек постоји и не може да се сматра као озбиљан разлог за “загарантовано уставно право на независност и сталност”. У крајњој линији, и адвокати “навијају”….Заборављате да и странке имају загарантована уставна права у односу на судије, па….??????

    Независност судије буквално значи: судија не зависи ни од кога, самосталан је, слободан, без туђег утицаја обликује своје мисли и деловање.

    Тако је, такође буквално, спроведено у Закону о судијама, у којем пише: „судија води поступак по својој савести, у складу са властитом проценом чињеница и тумачењем права, слободан је у заступању свог правног схватања, утврђивања чињеница, у свему о чему одлучује“, а други део реченице из Амандмана 6 (и члана 149 садашњег Устава) се губи.

    У истој реченици Амандмана 6 (и члана 149 садашњег Устава) у наставку пише да “судија суди на основу Устава, потврђених међународних уговора, закона и других општих аката, водећи рачуна о судској пракси ( не каже се чијој)” – то, претпостављам, значи да његово мишљење и деловање треба да обликују закони и Устав, али то не пише и они, значи, нису дужни да тако раде и не раде…

    Примењује се, пре свега, Закон о судијама.

    Због те одредбе Закона о судијама опстају многе незаконите пресуде и решења, и „падају“ многе дисциплинске и кривичне пријаве против судија.
    Нема нерешивих поступака, нема лоших закона, има лоших, а неразрешивих судија.

    Ствар је у томе да се савест људи, па и судија, умногоме разликује, као и правна схватања, иако су закони углавном веома јасни.

    У Закону о судијама, који се директно примењује, такође пише да судија није дужан НИКОМЕ да објашњава своја правна схватања и утврђено чињенично стање, изузев у образложењу одлуке, као и да судске одлуке не могу бити предмет вансудске контроле.

    За народ, странке, то практично значи: судија може да крши закон кроз своју одлуку колико хоће, а дисциплинске или кривичне пријаве апсолутно немају никаквог ефекта.

    Тужиоци сматрају да судијама треба да „суди“ Високи савет судства, а нежни Високи савет судства, њихов послодавац, сматра да судске одлуке не могу бити предмет његове контроле, чак и када је очигледно да је прекршена изричита законска одредба, која не оставља судији слободу за „разговар“ са својом личном савешћу, ни за креирање сопственог правног схватања и слободног стила.

    На жалост народа, Устав, тј. Амандмани, не примењују се директно , већ индиректно или – никако. Примењују се закони, а Уставни суд је последња сламчица – „зелена трава“.

    Судија није Ванземаљац, растао је у неком окружењу, васпитаван на одређен начин, свакако нема неку универзалну, општепризнату савест, да ли је све научио – питање је, да ли чита законске новеле – велико питање, а није ни слободни уметник коме треба да буде дозвољено да по сопственој визији руши нека прописана правила и креира сопствени стил.

    „Венецијански“ амандмани нису решили овај лични приступ, напротив.

  4. Potpuno tačno i potpuno primenljivo i na mnoge druge profesije. Tamo gde ja radim, a to je policija, ovakav razgovor sa kolegom razlikovao bi se samo u poslednjim redovima teksta. Mnogi ljudi su izgubili integritet, ali to se najbolje vidi tamo gde pojedinac predstavlja polugu vlasti, a ne postupa po zakonu i savesti.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Pogledajte ostale blog članke