Slučaj sudije Vučinića (2 deo)

Sudija Vladimir Vučinić konačno je ovih dana saznao ono što su mediji i javnost znali puno pre njega. Dostavljeno mu je rešenje Visokog saveta sudstva kojim je oglašen odgovornim za izjavu datu dnevnom listu „Politika“ povodom vraćanja pasoša okrivljenom Miroslavu Miškoviću. Za razliku od „dobro obaveštenih izvora“, sudija Vučinić ipak je ostao neobavešten u pogledu rezultata kojim je bitku sa predsednikom suda i disciplinskim tužiocem izgubio. Iz rešenja se može zaključiti samo da je odluka doneta većinom glasova. Mediji i javnost međutim, već su imali priliku da odmah nakon sednice ekskluzivno saznaju da je rezultat glasanja bio sedam prema jedan u korist disciplinskog tužioca. Pikantnu informaciju koja bi za javnost morala ostati tajna, prenela je, ni manje ni više nego nacionalna agencija „Tanjug“ . No, činjenica da sudija Vučinić „poslednji saznaje“, uzimajući u obzir prilike u domaćem pravosuđu, u redovnim okolnostima, verovatno i ne bi zavredela naročitu pažnju. Dostavljanje podataka o načinu glasanja pre nego što odluka bude objavljena, odavno je postala specijalnost delilaca pravde i u slučajevima krupnijeg „kalibra“ od disciplinskog postupka protiv jednog sudije. Ono zbog čega  ovoga puta postupak „krtice“ ima posebnu težinu je specifičnost slučaja. Sudija Vučinić oglašen je odgovornim za navodno neprimereno, ali ipak „transparentno“ obraćanje medijima. Njegovu „krivicu“ utvrdio je organ koji, ovoga puta prikriveno obraćanje tim istim medijima nekoga iz sopstvenih redova, u najmanju ruku ni sam nije uspeo da spreči.

No ostavimo za trenutak po strani ovu i ostale bizarnosti srpskog pravosuđa. Odluka u postupku vođenom protiv sudije Vučinića sada je konačna. Kako je reč o oblasti u kojoj do sada nije postojala bilo kakva sudska praksa, „kejs Vučinić“, makar u narednom periodu, predstavljaće presedan. Stoga njen značaj prevazilazi značaj običnog disciplinskog postupka protiv sudije, pa i značaj okolnosti koje su ga pratile. U narednom periodu, odluka u predmetu „Vučinić“ predstavljaće referentnu odluku kada je reč o pitanju da li i o čemu sudije smeju govoriti u javnosti. Poštujući autoritet konačne odluke ali i autoritet organa koji je ovu doneo,  sopstvena zapažanja ovoga puta ograničiću isključivo na pravnu analizu najznačajnijih pitanja i ponuđene argumentacije.

Komentarisašeliti se obaveštenja?

Ne, nije u pitanju greška u kucanju. U narednim redovima pokušaću da pojasnim stvari, pa će vam i neuobičajeni naslov koji podseća na jednu zaboravljenu brzalicu, možda postati jasniji.

Sudija Vučinić oglašen je odgovornim zbog teksta objavljenog u listu „Politika“ 13.12.2013. (već čujem cinike koji će tvrditi kako mu je „Politika došla glave“). Za razliku od prvostepenog organa (disciplinske komisije) koji je zaključio da ne postoji odredba koja imperativno zabranjuje sudiji da daje izjavu u sredstvima javnog informisanja, VSS je bio stava da je Vučinić oglašavanjem u „Politici“ prekršio odredbe člana 58. stav 1. i stav 4. Sudskog poslovnika. Reč je prevashodno o odredbama u kojima je predviđeno da „obaveštenja za medije o radu suda u pojedinim predmetima daje predsednik, lice zaduženo za informisanje javnosti (portparol) ili posebna služba za informisanje“.

Mišljenja sam da je oglašavajući odgovornim Vučinića za kršenje navedenih odredbi, VSS načinio grešku u tumačenju prava i pravnom rezonovanju.  Naime, pomenute odredbe člana 58. Sudskog poslovnika regulišu pitanje obaveštavanja javnosti o radu sudova i sudskim postupcima. Reč je o delatnosti sudova koja se ogleda u zvaničnom informisanju građana o sopstvenom radu. Kroz ove aktivnosti sudovi saopštavaju da li je i kako, primera radi, određeni postupak okončan ili iz kojih razloga je odložen glavni pretres. Nesporno je da je ovaj zadatak poveren sudskoj upravi, najčešće portparolima, i da se ne nalazi u delokrugu pojedinih sudija.

Međutim, obaveštenja za medije o radu suda i pojedinim predmetima neophodno je jasno razlikovati od „davanja komentara u sredstvima javnog informisanja o određenoj sudskoj odluci“ što je sudiji Vučiniću navedenom odlukom stavljeno na teret. Komentarisanje odluke od strane sudije predstavlja potpuno drugačiju aktivnost od one obuhvaćene pojmom „obaveštavanja javnosti“. U pravilnom razumevanju ovih termina, ne treba ići puno dalje, od razmatranja njihovog uobičajenog, svakodnevnog značenja. Dovoljno je u tom smislu uočiti razliku između delatnosti onih koji daju zvanična obaveštenja o aktivnostima određenih institucija (portparoli Vlade ili ministarstva…) i onih koji se bave komentarisanjem ovih aktivnosti (eksperti, analitičari…).  U prvom slučaju reč je o zvaničnom objektiviziranom informisanju koje isključuje bilo kakvu individualnost, dok druga aktivnost upravo podrazumeva individualnu – subjektivnu reakciju određenog lica zasnovanu na ličnim stavovima.

Zbog čega je ovo značajno? Navedena distinkcija ima posebnu važnost ukoliko se zna da je članom 90. stav 1. alineja 13. Zakona o sudijama kao prekršaj za koji je oglašen odgovornim sudija Vučinić predviđeno „davanje komentara o sudskim odlukama, postupcima ili predmetima u sredstvima javnog informisanja na način suprotan zakonu i Sudskom poslovniku“. Dakle, ne davanje obaveštenja javnosti o radu sudova, već davanje komentara, i to ne svakog, već onog suprotnog zakonu i Poslovniku.

Na ovu izuzetno značajnu razliku dva pojma – davanja obaveštenja i komentarisanja, nailazimo i u Etičkom kodeksu VSS. Tako je u članu 2. alineja 2.5. Kodeksa, predviđeno da je sudija „dužan da se uzdrži od davanja izjava ili komentara u javnosti, zbog kojih bi se u predmetima u kojima postupa mogao stvoriti utisak pristrasnosti i narušiti pravičnost suđenja“, kao i od „davanja bilo kakvih obaveštenja ili komentara u medijima o konkretnim predmetima koji bi mogli da utiču na ishod postupka“. Iz navedenog teksta je jasno vidljivo, ne samo da postoji razlikovanje pojma „obaveštenja“ od pojma „komentara“ o kojem je bilo reči, već i nešto još značajnije. Navedena odredba jasno ukazuje da nije svako obaveštavanje i komentarisanje od strane sudije u javnosti zabranjeno. Ovakva postupanja nedozvoljena su samo kada je reč o obaveštavanju i komentarisanju zbog kojih bi se u predmetima u kojima sudija postupa mogao stvoriti utisak pristrasnosti i narušiti pravičnost suđenja ili koji bi mogli da utiču na ishod postupka. Ostala komentarisanja, shodno navedenom, nisu zabranjena.

Drugim rečima, sudija Vučinić mogao je biti oglašen odgovornim za navedeni disciplinski prekršaj, samo u situaciji u kojoj bi VSS utvrdio da je kometarisanjem stvorio utisak pristrasnosti i narušio pravičnost suđenja, odnosno da je njegovo komentarisanje moglo da utiče na ishod postupka, što svakako nije bio slučaj. Neuočavajući ovu razliku, VSS je sudiju Vučinića oglasio odgovornim za komentar dat suprotno odredbi koja uopšte ne reguliše komentarisanje od strane sudije! Da paradoks bude veći, VSS je istovremeno u drugom delu odluke, pozivajući se na pomenute odredbe člana 58. Sudskog poslovnika kojima je regulisan način dozvoljenog davanja obaveštenja, zaključio da Vučinićeve odgovornosti nema u slučajevima u kojima je „strogo informativno obaveštavao javnost u vezi konkretnih postupanja u predmetu“ (v. na pr. str. 9 pas. 2. i 4. rešenja).

Tolerancija i nužda

No, zamislimo za trenutak da je VSS pravilno protumačio navedene odredbe i da su jedina lica ovlašćena na govor u pravosudnim krugovima zaista samo predsednik suda i njegov portparol. Čak i pri ovakvom scenariju, argumentacija ponuđena od strane VSS, sadrži teško prihvatljive i nedovoljno elaborirane elemente.

Reč je pre svega o oceni da je „sudija Vučinić morao u skladu sa svojom javnom funkcijom, položajem i statusom u društvu, da pokaže viši stepen tolerancije na navedene novinske natpise, te da se uzdrži od komentarisanja istih, jer je on nosilac javne funkcije i kao takav njegov rad je više izložen kritici javnosti, a posebno je morao da se uzdrži od samoinicijativnog pozivanja novinara.“ Iako se u obrazloženju rešenja to izričito ne navodi, ovaj deo argumentacije evidentno se odnosi na tvrdnju sudije Vučinića da je delovao u nužnoj odbrani, reagujući na brojne neistinite novinske natpise u vezi njegovog postupanja u predmetu, u trenutku kada je bilo evidentno da će reakcija predsednika suda i portparola tim povodom izostati.

Ne upuštajući se na ovom mestu u ocenu primerenosti pozivanja VSS na odluku ESLJP u slučaju „Lepojević“ u obrazloženju svog stava, pa ni ocenu adekvatnosti pozivanja na institut nužne odbrane od strane sudije Vučinića, problematizovaću jedan, po mom mišljenju posebno značajan aspekt navedenog rezona.

U odluci kojom Vučinića proglašava odgovornim, VSS suštinski ističe sledeći stav: Sudija je dužan da trpi kritiku javnosti tolerantnije od ostalih građana i jedina reakcija na koju može da se osloni je reakcija predsednika suda ili lica na koje je predsednik preneo svoja ovlašćenja. Rezonujući na navedeni način, VSS je buduće sudije u „Vučinićevoj koži“ ipak ostavio bez odgovora na dva suštinska pitanja. Reč je najpre o pitanju da li je kao „javna ličnost“, sudija dužan da ćutke trpi bilo koji vid kritike pa i onaj koji sadrži klevetenja i omalovažavanja ili ipak postoji i pristup čija težina i nedostatak osnovanosti omogućavaju „otvaranje usta“? Drugim rečima, postoji li granica očekivanog sudijskog ćutanja i trpljenja?

Drugo, još značajanije pitanje na koje ni nakon odluke VSS nemamo odgovor glasi:  Šta sudija može (sme) da učini u situaciji u kojoj, navodno jedina na reakciju ovlašćena lica,  predsednik i njegov portparol, evidentno ne žele da reaguju, prepuštajući ugled sudije ali i suda na milost i nemilost kritikama u kojima preovlađuju neistinite tvrdnje? Da li je i u toj situaciji napušteni sudija jednako dužan, kada to već ne čini onaj ko je jedini pozvan, da u skladu sa Zakonom o sudijama, održi poverenje u svoju nezavisnost i nepristrasnost, makar i kršeći navodnu formu? Naposletku, šta rukovodeći se standardom uspostavljenim u odluci VSS činiti u situaciji u kojoj se upravo „jedina usta pravosuđa“ – predsednik i njegov portparol obruše na sudiju, kreirajući kampanju u medijima? Jer, iako hipotetička, navedena, naizgled ekstremna situacija, takođe nije ni nezamisliva a ni nezabeležena u domaćoj pravosudnoj praksi.

Epilog?

U ovom trenutku teško je predvideti da li će se sudija Vučinić odlučiti za nastavak „dvoboja“ pokretanjem upravnog spora i eventualnih kasnijih domaćih i međunarodnih sporova ili će se zadovoljiti „milošću“ kolega koje su ipak odlučile da ga samo javno prekore, ostavljajući ga, makar za sada, na sudijskoj funkciji. Šta god da bude njegov sledeći korak, odluku kojom je njegov raniji izbor u situaciji „nužde“ ocenjen, treba shvatiti veoma ozbiljno. Ukoliko navedena odluka, voljom Vučinića ili viših instanci ostane nepromenjena, sva je prilika da će se sudije koje se ubuduće nađu u sličnoj situaciji, zateći i pred izuzetno neprijatanim izborom. Biće prinuđene na odabir između zaštite nezaštićenog profesionalnog i ličnog dostojanstva i karijere „neokaljane“ izrečenim javnim opomenama.

Da ne zaboravim … Postoji svakako i treća, nesumnjivo najpragmatičnija i u pravosuđu verovatno najprihvaćenija opcija. Ona u kojoj sudije ćutanjem, nevidljivošću, nezameranjem i bezrezervnim pristajanjem, uspešno predupređuju situacije u kojima bi vlast, mediji i moćni šefovi, mogli, iz bilo kog razloga, postati nezadovoljni njihovim radom i odlukama. I u kojoj se samim tim, neće ni javiti opasnost od činjenja pogrešnih izbora.