(Odgovor na komentar prof. Vesne Rakić Vodinelić)
Poštovana profesorka,
Želeo bih najpre da Vam se iskreno zahvalim na komentaru. Spadate u retke Učitelje koje uvek sa uvažavanjem slušam, učeći i kada se sa učenjem ne slažem.
Činjenica je da sam tekst jednim delom napisao i povodom Vaše reakcije. Očekivao sam, naime, od Vas nešto više i siguran sam da mi to ne možete zameriti. Više se (čak i kada postoji shvatanje da bi „više“ bilo „manje“), može očekivati samo od nekog u čiju posebnost verujete.
Šta je to „očekivano više“ neću ponavljati jer je to u tekstu, čini mi se, detaljno obrazloženo. Zašto od Vas? Zbog toga što sam i dalje uveren da biste baš Vi, sa Vama svojstvenom preciznošću i osećajem za pravni detalj, bili možda i najpozvaniji da objasnite zašto Dragoljub Mihailović nije imao pravično suđenje. Ni po današnjim, ni po ondašnjim a verovatno ni po bilo kojim kriterijumima poznatim civilizovanom svetu. Da biste baš Vi, sa Vama svojstvenom elokvencijom, mladim generacijama na najslikovitiji način mogli da dočarate kakvim se mora smatrati proces tokom kojeg okrivljeni u istrazi nije imao pravo na branioca i pristup dokazima, gde su vodeći političari onoga doba aktivno učestvovali u osmišljavanju i korigovanju sudskog „scenarija“ i liste optuženih, gde su državni organi u zvaničnoj korespondenciji koja je prethodila, negirali potrebu da se o krivici uopšte raspravlja jer je stvar “očigledna”, gde je optužnica za 24 lica braniocima dostavljena sedam dana pre suđenja, gde je u svega pet navrata omogućeni kontakt sa odbranom uvek bio u prisustvu vlasti, gde je dva dana pre objavljivanja presude Broz u govoru označio jednog od branilaca (kasnije takođe uhapšenog) osobom iz čije „odbrane izbija neodoljiva mržnja prema narodu“, gde je okrivljeni streljan bez pismenog otpravka presude, prava na žalbu i grob… Baš Vi, zato što i dalje verujem da je malo onih koji bi nam bolje od Vas mogli objasniti kako je upravo Beogradski proces predstavljao „pelcer“ nebrojenih kasnijih farsičnih suđenja koja su postala zaštitni znak devastiranog domaćeg pravosuđa. Jednom rečju, zato što iskreno verujem da ste nam kudikamo potrebniji kao pravnica, nego kao čuvar tekovina NOB-a.
Kada je reč o „karakteru suđenja“, čini se da je dozu nerazumevanja unela novinarska površnost. Sudija Trešnjev je naime citirao navode dr Josipa Hrnčevića koji je govorio o tome da je suđenje Mihailoviću bilo suđenje režimu stare Jugoslavije i izbegličkoj vladi, a u izveštaju na koji se pozivate, ova razlika nije uočena. Dakle, to nije zaključak sudije Trešnjeva ni veća kojim je presedavao, već citat iz knjige osobe koja je, u vreme suđenja okrivljenom Mihailoviću, bila Javni tužilac FNRJ. U tom smislu, ovo nisam propustio da unesem u tekst, kako navodite, već opravdano nisam smatrao zaključkom rehabilitacionog suda.
U komentaru nas podsećate na Solunski proces, argumentujući da, kada je o domaćem pravosuđu reč, nije sve zlo počelo četrdeset šeste. Naravno da su postojali, i postojaće, i drugi politički procesi i ovde i u drugim društvima. Neki od ovih procesa odvijaju se povremeno i pod okriljima pravosuđa na koja se danas (navodno) ugledamo. No, nekoliko stvari bih tim povodom ipak morao da primetim. Da li je zaista moguće ozbiljno tvrditi da savremeno srpsko pravosuđe vuče čak i sličnu količinu „nasleđenog DNK“ iz Solunskog i Beogradskog procesa? Da li je, izuzev nakon krajnje relativizacije, moguće tvrditi kako je profil savremenog srpskog sudije „vajan“ podjednako Pašićevim i Rankovićevim dletom? Da li zaista verujete kako su na višedecenijski odabir sudijskih kadrova, njihovo stasavanje, islednički mentalitet i „in dubio contra reo“ osećaj, u jednakoj meri uticale monarhističke i tekovine Brozovog „jedinstva vlasti“? Ne verujem.
Dođosmo i do „šinjela“. Metafora definitivno nije bila usmerena isključivo, čak ni prevashodno s pogledom uprtim ka „Vašem ormanu“. „Šinjele“, kao što je jasno vidljivo, u ormanima na ovim prostorima imamo još uvek, gotovo svi. Igrom sudbine, i moj „porodični garderober“ ih sadrži, čak nekoliko različitih. I ne sumnjam da i na mene utiču, možda najviše, onda kada se nadam da sam na njih potpuno zaboravio. Bez obzira na Vašu aluziju, (pa i simpatičnu Nota bene opasku), ne raspolažem nespornim podacima o „boji“ Vašeg. Ipak, mišljenja sam da mi „sudsko“ utvrđivanje činjeničnog stanja u tom pogledu i nije bilo neophodno. Asocijacija se odnosila na lavinu tekstova (među kojima sam makar u jednom delu prepoznao i Vaš iz 2012. godine), u kojima je bilo evidentno da su „uniforme“ zamenile „pravničke toge“.
Draga profesorka, izlišno je govoriti da ste nam potrebni u borbi za uspostavljanje sudske vlasti u Srbiji. Odavno je rečeno da pametan čovek može često, i sa jednakom uverljivošću, odbraniti bilo koji stav. S obzirom na Vaše kvalitete, nepotrebno je podsećati da će Vaša obrazloženja delovati ozbiljno i konzistentno, bez obzira na stavove koje zastupate. Ipak, od Vas i ovde, iz ranije navedenih razloga, očekujem više.
Očekujem da umesto odabira poželjnog rezultata kojem će naknadano biti dodeljen pristup koji do njega vodi (videti fotografiju), odaberete drugačiji redosled. Principijelan, neselektivan metod uz prihvatanje rezultata na koji ovaj upućuje, ma kakav rezultat bio. I ma čija pravna sudbina bila predmet razmatranja.
Jer, iako se slažem sa Vama da Pravna država ne sme biti svrha samoj sebi, mišljenja sam da je još manje poželjno odricati se njenih načela olako, ad hoc i zarad nedovoljno ubedljivih ciljeva. Pogotovo ako ovo odricanje, makar i delom, i makar i sa uverenjem da „cilj opravdava sredstvo“, predvode vrhunski pravnici poput Vas.
Iskreno Vaš,
M. Majić
Tekst “Rehabilitacija” izazvao je čitav niz komentara na blogu i drugim forumima. Jedan od njih objavila je na ovom mestu i profesorka Vesna Rakić-Vodinelić. Zbog uverenja da su izneti stavovi značajni za debatu o ovom pitanju, objavljujem kompletan tekst komentara i odgovora koji sam ovim povodom uputio uvaženoj profesorki.
(Komentar prof. Vesne Rakić Vodinelić na tekst “Rehabilitacija” od 21.5.2015.)
Poštovani kolega Majiću,
Vaš napis “Rehabilitacija” odista daje povoda za dobru polemiku, što se ne može reći za većinu tekstova koji pozdravljaju rezultat rehabilitacije D. Mihailovića. Budući da ovaj tekst upućujem na Vaš blog, neću se koristiti teorijskom pravnom argumentacijom (ni Vaša nije takva), niti ću ponavljati bilo koju od tvrdnji i ocena iz mog članka objavljenog povodom ovog rehabilitacionog postupka (“Rehabilitacija D. Mihailovića kao političko suđenje”, Peščanik, 1. 04. 2012), koji ste – jasno mi je – pročitali.
Nastojaću da opovrgnem samo dve ocene koje ste izneli, a prokomentarisaću jednu vašu (uzgrednu) opasku.
Pišete ovo: “U toj kakofoniji pokliča i kletvi, retko ko je uopšte čuo a kamoli razumeo reči uvaženog kolege i mog prijatelja, sudije Trešnjeva koji je javnosti poručio da ovo nije bio proces tokom kojeg je utvrđivano da li je Draža bio zločinac ili svetac. Da sud nije raspravljao o tome da li je Ravnogorski pokret bio oslobodilački ili izdajnički. Da u Palati pravde nije suđeno đeneralovoj ideji niti boljševičkoj vlasti. Da je ovo bio samo postupak u kojem je utvrđivano da li je okrivljeni Mihajlović, imao pravično suđenje i šansu.”
Pročitala sam reči sudije Trešnjeva koje navodite, drugačije formulisane, ali sadržina je ta. Ali, pročitala sam i one koje ste propustili da unesete u Vaš tekst:”U obrazloženju rešenja sudija je naglasio da je Dragoljub Mihailović lišen života iz političkih i ideoloških razloga i da je to bilo suđenje režimu stare Kraljevine Jugoslavije, odnosno izbegličkoj vladi.“ (B92, 14. 05. 2015.) Dakle, sudija Trešnjev nije sudio “boljševičkoj vlasti”, ali je zato ta vlast sudila režimu Kraljevine Jugoslavije, koji oličava izbeglička Vlada. Tako, naime, razumem ono “odnosno”. Ali ovo razumevanje nije ključno. Međutim – kako je silogistički moguće da u postupku rehabilitacije nije suđeno komunističkoj vlasti, a da je u tom istom postupku ocenjeno da je nekad ranije suđeno vlasti Kraljevine Jugoslavije? Da li je vlasti Kraljevine Jugoslavije suđeno zato što je sud koji joj je sudio bio komunistički, ili ga takvim čini to što sudi nekoj vlasti, a ne okrivljenom – saznaćemo iz obrazloženja rešenja o rehabilitaciji – ako saznamo. Ali, posle ovih reči predsedavajućeg sudije (koje Vi kao da niste čuli!) teško je i jezički i logički negirati da je rehabilitacioni sud ipak sudio (i) komunističkoj vlasti, a ne samo jednom nepravičnom sudskom postupku. Uprkos tome što je to izrično negirao.
Napisali ste i ovo: “Donoseći odluku o rehabilitaciji, današnji srpski sud presudio je, možda i nesvesno, i sopstvenim korenima! Nepovratno je zasekao granu na kojoj se i sam, još od 1946. godine gnezdi. Današnje srpsko pravosuđe, presudilo je svojim „očevima osnivačima“, i pravosuđu skiciranom pendrecima UDBE!”
Neobična je za sudijsku delatnost formulacija da je sud možda i nesvesno presudio svojim sopstvenim korenima. Budući da je, kako pišete, sudija Trešnjev Vaš prijatelj, znate svakako bolje od mene da li je njegovo suđenje tim nedostojnim korenima bilo svesno ili ne. “Korene” i “očeve osnivače” vidite u UDB-i. Ako pod UDB-om podrazumevate genusni pojam tajne političke policije, možda bih se mogla – uz izvesno preterivanje – i složiti sa Vama. No, pre će biti da kolevku srpskog pravosuđa vidite upravo u onoj tajnoj policiji koju izrično pominjete, jer je vezujete za 1946. godinu. Ipak, savremeno srpsko pravosuđe nije od prekjuče. Sa dobrim osnovom vezuje se za prvu polovinu XIX veka. Ako ispravno čitam Vaš tekst i ako imate u vidu upravo tajnu policiju pod ovom “boljševičkom” skraćenicom, moram Vas ipak podsetiti da je prvo nesporno političko suđenje XX veka organizovala tadašnja Kraljevina Srbija. Reč je o Solunskom procesu Dragutinu Dimitrijeviću – Apisu, čija se organizacija pripisuje Nikoli Pašiću. (U ovom suđenju, za razliku od suđenja D. Mihailoviću, Apis je imao pravo na žalbu, koja je glatko i kratko odbijena, a osuđeni je streljan mesec dana posle izricanja prvostepene presude.) O ulozi Nikole Pašića u ovom procesu Mirko Đorđević je zapisao: “Srbija je tradicionalno radikalsko-naprednjačka zemlja i odana najvećem prevrtljivcu u njenoj istoriji Baji Pašiću, koji je u Solunu streljao one koji su ga doveli na vlast.” (Članak pod naslovom “Oda Gospodaru Vučiću”, Peščanik, 20. 01. 2014.) Iako je žalba Apisova razlikovala njegovo suđenje od suđenja Mihailoviću – jedno ih povezuje. Obojica su rehabilitovana, i to Apis dobrotom i zalaganjem Aleksandra Rankovića, osnivača jedne od UDB-inih prethodnica, a Mihailović – dobrotom i zalaganjem Olivera Antića, koji doduše nije osnivač ičega, pa ni tajne službe, ali da je saradnik – javno se hvalisao i to pred svedokom koji se nalazio u rehabilitacionoj sudnici u vreme izricanja odluke. Podvlačim da ne aludiram na sudiju. Pa sad, imajući u vidu pravosudnu sudbinu D. D. Apisa, ostaje da vidimo da li su “koreni” srpskog pravosuđa u nekoj tajnoj policiji, a ako jesu – u kojoj zapravo . Kao i da li je odista rehabilitacijom D. Mihailovića “nepovratno zasečena grana” udobnog tavorenja srpskog pravosuđa u naručju komunističke tajne policije, kako odvažno napisaste. Ili je, naprotiv, brižljivo zasecana, tek radi kalemljenja. Takođe, da li biste, kao sudija, imali utisak da učestvujete u političkom suđenju, makar ono bilo i rehabilitacija, ako je punomoćnik stranke istovremeno savetnik predsednika Republike? Jer Bilsky, kao jedan od tipova političkog suđenja označava i ono u koje su umešani političari – ovde, preko savetnika jednog od takvih.
Uzgred, napisali ste i sledeće: “… od političke elite a naročito intelektualne Srbije moralo bi se očekivati da u ovom trenutku za momenat iskorače iz porodičnih šinjela…” Uz ostalo što ste pisali, posebno pominjući neke političke osuđenike čije sam procese prikazala, verujem da ne grešim ako prepoznajem (i) sebe. Ovde me naročito zanima šinjel. Vi ste o mom šinjelu mogli samo ponešto da načujete – razdvajam strogo privatno od javnog. (Nota bene: već dugo smatram nepravednim to što se ogovaranje uglavnom pripisuje ženama. Muškarci su ovde daleko produktivniji.) Ali Vi o o mom “porodičnom šinjelu” ne znate sve relevantne činjenice. Sudija, inače, sudi na osnovu uverenja o tome da su sve relevatne činjenice istinite. U sudnici, doduše. To očigledno ne mora važiti za suđenja putem bloga.
Pozdravlja Vas Vesna Rakić-Vodinelić