На потезу је Уставни суд

Чак и у тренутку најснажнијег неспоразума, постоји једно питање око којег се слажу и адвокати и министар правде. Реч је о уверењу да би актуелну правно-политичку драму око нотара и њихових надлежности, што пре морао да разреши Уставни суд. Иницијатива за оцену уставности спорних одредби је поднета, тако да су формални предуслови за ангажман највише судске инстанце обезбеђени.

Међутим досадашње искуство нас учи да би очекитвати од Уставног суда да реши конкретни проблем у „реалном времену“, било само мало мање нереално од  очекивања да промрзле руке огреје глобално загревање. Одлуке Уставног суда су до сада биле све само не промптне и употребљиве при решавању горућих проблема.  У највећем броју случајева, судије овог суда су нас са „безбедне удаљености“ подсећале шта су била некада актуелна питања и како их је тада, по њиховом мишљењу, требало решавати.

За ову „тромост“ постоје наравно и објективни разлози. Ни један суд (па ни Уставни), по природи ствари није институција од које се може очекивати претерана хитрост. Компликоване процедуре, велики број предмета у раду, хроничан недостатак људи и простора, чине да је на одлуке судова неретко потребно чекати далеко више него што се то просечном грађанину чини оправданим. Поред тога, чак и када би била могућа, претерана хитрост у судовању, у највећем броју случајева не би ни била пожељна. Судске одлуке захтевају промишљеност и мудрост а за све то потребно је време.

Међутим, постоје ситуације у којима би сваки, па и Уставни суд морао значајно убрзати корак. Једна од оваквих ситуација свакако је она у којој долази до озбиљне „парализе“ система, као што је то случај са актуелном обуставом рада адвоката и „блокадом“ судова. У оваквим случајевима једноставно речено, све остало би  требало за тренутак оставити по страни и посветити се решавању горућег проблема.

Одлука суда по питању уставности спорних прописа врло брзо би пресекла Гордијев чвор. После ње, макар једна од страна у овом правно-политичком сукобу не би могла истрајавати на почетним позицијама. Било би нужно нешто мењати – или овако замишљени нотаријат или овако конципиран протест. И нико не би смео да се љути, без обзира на исход. Јер, макар за правнике (и атеисте), изнад Устаног суда не постоји ни једна инстанца којој је могуће уложити жалбу.

У том смислу, Уставни суд би овај пут морао да преузме одговорност и избегне отезање и чекање да се „прашина слегне“ и назре „победник“, као што је неретко чинио у прошлости. Иако је одређена доза опреза, свакако неопходна, највиши тумач Устава није и не сме постати само још један аналитичар историјских прилика који ће са безбедне временске дистанце ценити некада актуелне догађаје у друштву… Само још један  „генерал након битке“… Његова одлука потребна је сада или неће бити потребна уопште, једном када правна и социјална стварност већ пронађу сопствене правне и социјалне пречице.

При томе, правовремене одлуке и преузимање одговорности биле би корисне и самом Уставном суду. Овакво поступање, осим што би било у складу са улогом која јој је намењена, овој инситутцији подигло би и углед од чијег недостатка безнадежно пати сваки сегмент правосуђа, па и сам Уставни суд. Јер, без обзира на то да ли ће се са одлуком сложити министар, Влада, адвокати, правници или грађани, једно је сигурно. Гори од непопуларне одлуке само је изостанак било какве одлуке у тренутку када је одлука, по природи ствари морала бити донета. Постоје наиме времена у којима се од оних којима је поверена част и моћ да одлучују и говоре, очекује да не ћуте. Ако „остану неми“ у ситуацијама у којима се од њих очекивао одговор, њихов глас о том али и о многим другим питањима, по правилу временом постаје све тиши и безначајнији.

Podelite sa prijateljima

Facebook
Twitter
LinkedIn
Email

7 Responses

  1. Прретпоследња реченица у свему прихватљивог текста ( која би могла да буде и наслов ове теме) ми је поебно скренула пажњу. Наиме слажем се да постоје времена у којима се од оних којима је поверена част и моћ да одлучују и говоре, очекује да не ћуте. Међутим, да ли то важи за ово време и институције садшње Србије? Сведоци смо бројних примера кроз нашу али и општу историју да је за правну сигурност грађана, било много боље да они који су имали част и моћ да одлучују и говоре, то не чине. Одлучивање противно својим уверењима је по правну сигурност грађана моного горе од ћутања. Лично не познајем ни једног судију Уставног суда па не могу извести закључак да ли је у овом конкретном случају боље њихово “чињење” или “нечињење”.

  2. Bojim se da će konačnu odluku doneti politika. U tom slučaju Ustavni sud nije najviša instanca.
    Odluku će doneti ” vrhovni sudija” i ona neće biti pravna već politička.

    1. Vaša bojazan je, uzimajući u obzir dosadašnja iskustva ali i realne “odnose snaga” u društvu, opravdana. Ostaje nam da se borimo za stvarno uspostavljanje sudske vlasti u društvu u kojem ona nikada nije u punoj meri uspostavljena.

    1. Poštovani kolega,

      drago mi je što ste mišljenja da blog ima takvog uticaja. Ipak, skloniji sam tumačenju prema kojem je nešto drugo u pitanju, a želeo bih da verujem da su sudije US i same došle do zaključaka koje sam izneo.

  3. Postovani kolega,
    Jos jedan tekst vredan paznje i citanja,
    Uz kratak komentar da ce svaka odluka ustavnog suda imati i politicku konotaciju i drustvene posledice, ili obrnuto i da US nikako ne sme da bezi od toga, odlaganjem u odlucivanju. Naprotiv, misljenja sam da su upravo te posledice razlozi potrebe za hitnim pravnim oblikovanjem. Ono sto zaista smatram vaznim, a vezano za prvi deo Vaseg teksta u kome navodite razloge zbog kojih US ne moze brze da donosi odluke, jeste cinjenica da se sam sud u svojim odlukama ponekad preterano udaljuje od sustine. Ta da je nazovem nesigurnost mi ne uliva poverenje u ppstavljeni sistem odlucivanja i rada. Da ne duzim, sve pohvale za tekst.

Leave a Reply to Aleksandar Cancel reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Pogledajte ostale blog članke