October 2014

Вероватно прекасно, судија Вучинић схватио је да између писаних и неписаних правила у српском правосуђу, постоји зјапећи јаз. Баш као што ће то исто прекасно схватити и његове колеге, једном када малигне последице система у чијем одржавању пристајањем и ћутањем и саме свакодневно учествују, једном закуцају и на њихова врата.

Лажне представе о независном правосуђу, интегритету и реформама које упорно гајимо „код куће“ и које су у директној супротности са оним што се у „правосудном акваријуму“ одвија, остају тако само тугаљива представа за унутрашњу употребу.

Уставни суд би овај пут морао да преузме одговорност и избегне отезање и чекање да се „прашина слегне“ и назре „победник“, као што је неретко чинио у прошлости. Иако је одређена доза опреза, свакако неопходна, највиши тумач Устава није и не сме постати само још један аналитичар историјских прилика који ће са безбедне временске дистанце ценити некада актуелне догађаје у друштву… Само још један „генерал након битке“… Његова одлука потребна је сада или неће бити потребна уопште, једном када правна и социјална стварност већ пронађу сопствене правне и социјалне пречице.