Да баш ништа када је реч о реформи правосуђа не може да протекне мирно, достојансвено и без афера, потврђује и најновија драма око увођења у наш правни систем јавних бележника (нотара). Дуго најављивано „стварање правне сигурности“ и „уређивање неуређене области“, макар ако се узму у обзир први показатељи, подсећа на све само не на стање реда и спокоја.
Међутим, одмах на почетку желим да се донекле оградим. Нисам противник нотара и не мислим лоше о њиховом увођењу у наш систем. Нотари су потребни. Они не представљају измишљотину ове нити претходних власти. Нотаријат одавно постоји у уређеним друштвима у којима у значајној мери доприноси правној сигурности и стварању ефикасног пословног амбијента. Зато не би требало негодовање усмерено против начина на који је још једна институционална „туђица“ увезенa у домаћи правни хабитус, претварати у негодовање против читавог института. Такође, било би погрешно (у познатом и нама својственом маниру генерализације и површности), све до сада изабране нотаре сматрати незналицама и партијским додворицама. Лично ми је позната неколицина нотара изузетних квалитета а за једног од њих сам се годинама безуспешно, (злобници би рекли – срећом по бележника!) залагао да због стручности и професионалности буде изабран за судију.
Међутим…
Ако сам рекао да нисам противник увођења нотарске службе, ни једног тренутка нисам рекао да се слажем и са увођењем нотарске службе на начин на који је то учињено! То што је идеја о нотаријату у бити оправдана, никако не значи да је нужно добра и њена операционализација и да се бранећи идеја, може успешно одбранити и начин на који је ова у нас спроведена. Никако! Чини се да је већ видљиво шта јесте и шта ће у будуће бити посебно проблематично.
На првом место, истичем проблем необјашњивог одрицања државе од превеликог дела прихода и њиховог „поклањања“ нотарима. Наиме, пре увођења нотара, њихове послове обављали су судови и приходи од такси убираних по том основу чинили су значајан део буџетског прилива. Зашто се држава у изузетно тешкој економској ситуацији, великог буџетског дефицита, када посеже за платама и пензијама да би надоместила „рупе“ и одржала платни систем, одлучила да нотарима препусти готово целокупне приходе по овом основу? То већ свакако није нешто што смо преузели из развијеног света, јер „развијени свет“ познаје и сасвим другачије моделе (види пример Француске). Чињеница да ће нотарима бити наплаћиван ПДВ (20 процената од прихода), свакако не може послужити као разложно објашњење за предају преосталих 80 процената у њихове руке! Нотарима је пренет у надлежност део јавних овлашћења и право државе да убира таксе по том основу. Јавни бележници нису произвођачи, слободни уметници ни трговци којима је оправдано искључиво наплаћивати ПДВ, као да је реч о узгајивачима поврћа, музичарима или продавцима беле технике. Њима је, поверена једна врста државног „богатства“ (право на наплату такси и монопол на одређену врсту посла), па би стога држава морала задржати сопствени приход по основу овог поверавања, док би нотарима био дат посебан, мањи део накнаде за извршене услуге који би био опорезован. Супротно поступање које је одабрано, могло би се упоредити са ситуацијом у којој би се држава једног дана одрекла путарина, царина или рудних богатстава и уместо тога одлучила да само наплаћује ПДВ онима који у њено име убирају ове приходе. (Када ме је пре неколико дана комшија – грађевински инвеститор након продаје неколико станова и сведочења о износима који су наплаћени купцима упитао како да постане нотар, знао сам да је ђаво однео шалу…)
Надаље, основну улогу нотаријат неће испунити уколико уместо сређивања стања, устројство службе буде генерисало управо супротно – редове, кашњења и несигурност. Велики број људи који је до сада у пракси имао контакт са бележницима говори о значајном успоравању процедуре, чекању, несналажењу, губљењу рокова… И поред чињенице да је свакој новој институцији потребно оставити довољно времена да би почела адекватно да функционише, чини се да овде постоје и други пропусти. Питање је да ли је правилно процењено колико је нотара потребно и да ли је ипак требало почети рад у пунијем капацитету. У том смислу, потребно је што пре изабрати остале бележнике. Поред мањих гужви, ово ће довести и до, увек пожељне конкуренције у бранши, али ће и отклонити макар један део приговора који се тиче начина избора постојећег кадра.
Напослетку, нотари су свуда професија коју у извесној мери карактерише монопол. Међутим, ако га није могуће искључити, монопол је потребно свести на најмању могућу меру. Евидентно је да је спорно решење по којем постоји и монопол на одређене врсте послова који је тешко објаснити. Заиста, зашто би само нотарима било омогућено да саставе уговор? То очигледно није била иницијална тежња законодавца и (што је опет домаћа специјалност), до таквог решења се дошло у „зауставном времену“ приликом последњих законских измена. Постепеним увођењем надлежности и остављањем могућности избора (где год је то могуће), сигурно би се отклонио један део проблема који су у овом тренутку довели до озбиљног револта адвокатуре и грађана. (Види В.Р. Водинелић).
У сваком случају, чини се да је евидентно да одређене ствари у овој области треба озбиљно преиспитати. Истрајавање на решењима која су озбиљно оспорена од стране значајног броја правника који умеју и смеју да о проблему говоре, требала би бити довољан сигнал у том правцу. У супротном, могла би се поново догодити ситуација слична оној која је претходила сада већ познатом краху реформе правосуђа из 2009. године, где је упорно одбијање да се послушају и другачија мишљења док је још било могућности поправке, довело до последица које, све до данас, више нико није успео да поправи.
Reformska nabavka
19.01.2023.
6 Responses
Poštovani kolega,
Tekst koji citiram dole je čini mi se vrlo ilustrativan po tome kako obični građani doživljavaju notare i uvođenje ove institucije u naš pravni sistem. Tekst je preuzet sa sajta “Subotičkih novina”.
S poštovanjem,
Branko Božinović, advokat
DRŽAVA U DISCIPLINOVANJU GRAĐANA NE POZNAJE ČVRGU, ČUPANJE ZULUFA, ČVOKU ILI PEDAGOŠKU OPOMENU. ODMAH ŠAMARČINA, DA SE ZNA KO JE GAZDA!
Te daleke 1998. godine prvi put sam došao u kontakt sa notarom. Išao sam kod brata i snaje u Španiju pa su mi oni za dobijanje vize poslali famozno – garantno pismo. Umesto suvoparnog dokumenta, stigla je koverta od posebnog žućkastog papira, nešto nalik srednjovekovnoj papskoj buli sa slikovitim zaglavljem, kaligrafijom i jezikom dostojnim Servantesa. Primetio sam, uprkos skromnom znanju kastilijanskog, da je jezik dokumenta neobičan. Kada smo konačno otputovali i raskomotili se, domaćini su mi rastumačili i preveli garantno pismo koje je, saznadoh, pisano službenim jezikom u imperfektu.
Prevedeno na srpski, glasilo bi otprilike ovako:
Časna komora kraljevskih notara ovim vrednim dokumentom garantuje da je plemeniti (ime notara) uvaženi i priznati član […] itd
Nakon ovog uvoda koji je bio na celoj strani, moj plemeniti brat i snajka garantovahu čašću, krivično i materijalno da ćemo žena i ja obitavati u njihovim bijelim dvorima u periodu za koji nam časni konzulat izdade vizu.
Svi navedeni (osim mene i žene) bijahu uvaženi, plemeniti, časni, pošteni, a na kraju je čak i cena usluge i muhur tog gospodina izgledao ko doktorska diploma.
Pošto se kod nas po definiciji sa podozrenjem gleda na svaku vlast, malko sam se žacnuo – jer mi je sve zasmrduckalo na kolonijalni i imperijalni duh Španije, na aristokratiju i plavu krv, privilegije po rođenju u koje duboko ne verujem.
Takođe sam imao problem sa pakovanjem pravnog dokumenta, skupom hartijom i serdarskim hvalisanjem čašću i poštenjem. Čim se poštenje potencira, pitam se da li je na prodaju, a dokument ne bijaše jeftin, ni za podanike španske krune, a još manje za Srbe pod sankcijama.
Tada sam prvi put shvatio kako jezik može biti oblik diskriminacije, jer se učenost notara pokazivala akrobatskim srednjovekovnim frazama koje nisu imale veze sa savremenim jezikom. Po ovoj praksi, naši notari bi danas dokumente pisali slavjanoserbskim ili glagoljicom – što bi onda mogao postati službeni jezik pravnika u regionu. Glagoljaša je bilo i na teritoriji današnje Hrvatske i Bosne – eto kako bi notari mogli lepo da se dopisuju. Rekao bi Branko Ćopić: guskinim perom divno li šara!
Naši mediji su pokušali da nam, potpuno nespretno i neuspešno predstave novo zanimanje i dokažu da su nam notari neophodni. Čini mi se da je pravni sistem ovom odlukom priznao da je potpuno neefikasan i posle nebrojenih epohalnih reformi. Ne samo da će notari, kao privatnici raditi posao sudova, nego će predsednici sudova neke sudske predmete moći da prepuste notarima. Trećinu, polovinu ili neki drugi procenat. U vestima sam video priručnik, podebeo ćitab, o ovlašćenjima notara, pa moram pod hitno da ga nabavim i proučim. Narod je prvog radnog dana osvanuo pred vratima beležnika računajući da rade kao i sudovi od 7 i 30. Moša! Najluđe je što u opštinama gde nema notara, njihov posao i dalje obavljaju sudovi.
Ukratko, izvršena je privatizacija dela pravosuđa, koje je finansirano iz budžeta, a građani će, navodno, sada manje plaćati usluge overe. Ohrabrio me nastup jednog našeg beležnika koji je upozorio građane da ova novina ne znači da će overa biti brža, jer će provera dokumentacije biti detaljnija. Vi ste do danas mogli u sudu da overite izjavu da je Zemlja okrugla, a sada ćete kod notara za to morati da donesete pouzdane dokaze.
Na spisku notara u Srbiji vidljivo je da su to društvena bića jer često ordiniraju jedni blizu drugih, kao komšije. To podseća na našu maloprivredničku praksu da pekara niče pored pekare, a kladionica pored kladionice. Razrađena lokacija!
Beležnici, kako razumjedoh časne predstavnike, pretežno ovjeravahu časne ugovore o prometu plemenitijeh nekretnina. Manje-više tu se posao svodio i u sudu na čekanje reda, udaranje pečata, potpis u onu knjigu starostavnu naopačke ko na izborima i plaćanje masnoga harača državi. Država se dakle, iz razloga svoje plemenite nesposobnosti i javašluka koji eufemistički nazvahu “pretrpanost predmetima” odrekla prihoda od overe da bi 93 plemenita notara imala bijela ljeba da jedu. No, ne brinite za rupe u budžetu, jer što propusti pravosuđe, to dopuni Poresko. Ono me jošte danas izvolelo milostivo obavestiti da je kazna za kašnjenje uplate poreza iliti docnja 50.000 dinara, a zatezna kamata 18%. Kraj ljeta gospodnjeg, a ni poreskog jošte nije, a država ište i porez i kaznu i interes. Kazna je veća od poreza, a objašnjenje je genijalno: država nema kaznu manju od 50.000, pa ćete toliko platiti makar dugovali jedan dinar.
Država u disciplinovanju građana ne poznaje čvrgu, čupanje zulufa, čvoku ili pedagošku opomenu. Odmah šamarčina, da se zna ko je gazda!
A časnim notarijusima želim uspešnu poresku školsku godinu, počeli su milošću države kao i školarci 1. septembra. Čovek se pravici uči dok je živ.
Smatram da je tekst veoma dobar i da se u pogledu problema beleznika, analizi uvazenog sudije nema sta dodati. Isto kao sto bi besmisleno bilo raspravljati o tome da li je zemlja okrugla ili je u pitanju mozda ploca koja pliva po moru. Mogucnost ispravljanja samodekstrukcije pravosudja je kljucno pitanje koje je po mom misljenju preuzelo primat nad problemom beleznika. Ministar pravde je pokazao u kojoj meri ga interesuju pravni argumenti, i to je donekle razumljivo kad se imaju u vidu njegova biografija i biografije najbilizih saradnika. Pokazao je i to koliko je sposoban da predvidi buduce probleme ne samo po pitanju funkcionisanja pravosudja vec i one koji su politicke prirode. Medjutim, aktuelni problem je razotkrio i mnogo strasniju pojavu, a to je da, kljucne licnosti sudske i tuzilacke vlasti, ne samo svoju vec i nezavisnost svojih profesija stavaljaju na raspolaganje izvrsnoj vlasti. Po mom misljenju predsednik VKS bi morao da zauzme stav po pitanju istupa ministra koji obecava uspeh u upravnim sporovima i sporovima za naknadu stete, ocenjuje ustavnost uputstva i preti krivicnim prijavama zbog krsenja ni manje ni vise do Zakona o strajku. Umesto toga,dok on apeluje na advokate, vecina sudija cuti.Nije mi jasno zbog cega.Da li se plase da ce ponovo biti razresene, ili se identifikuju sa ministrom. Nezavistnost se mozda i moze obezbediti u buducnosti, ali osecaj pripadnosti profesiji uvek ostaje.Ako vecina sudija sebe smatra drzavnim sluzbenicima, Srbija ima mnogo veci problem od ministra pravde i notara. A on se sastoji u tome da ce svako gazenje ustava u politicke svrhe biti podrzano ili ozakonjeno od strane sudske vlasti. Prave sudije u koje ubrajam i sudiju Majica,mogu biti nosioci suzbijanja te pojave.
Mislim da se i Vašem komentaru nema šta dodati. Da, i ja sam mišljenja da srpsko pravosuđe (a i Srbija) imaju daleko veći problem od problema ovako ustrojenog notarijata (mada ni on nije mali). Taj problem se zove nepostojanje stvarne sudske vlasti i njena inferiornost u odnosu na izvršni aparat. Bez suštinskog rešavanja tog problema, sve sadašnje i buduće reforme biće osuđene na neuspeh.
Poštovani kolega,
Još malo na ovu temu, konkretno zašto su stvari postavljene nakaradno. Jula 2014. godine sam u svojstvu punomoćnika overio ugovor o kupoprodaji nepokretnosti kod Osnovnog suda u Čačku čija je vrednost 1.320.000 €. Taksu je platio kupac, u visini od 39.070,00 dinara. Za kupca je takođe nastupao advokat kao punomoćnik. Avgusta ove godine smo, na osnovu punomoćja koja smo imali izdata za zaključenje ugovora, overili kod istog suda aneks ugovora, i platili taksu od 1.980,00 dinara. Naravno, obe ove takse su otišle u pravosudni budžet.
U septembru se pojavila potreba da overimo još jedan aneks ugovora (oba aneksa ne menjaju ni predmet ni cenu, već samo neke tehničke stvari) pa smo bili prinuđeni da se obratimo notaru Stankoviću, koji je jedini notar u Čačku u ovom trenutku. Nakon što je utvrdio vrednost ugovora, notar Stanković je naplatio svoju uslugu 154.000 dinara (od toga je PDV 26.000 din). Da smo otišli u sud (da postoji ta mogućnost), platili bismo 1.980,00 dinara. Dakle, pljačka je očigledna. Ali, da ta pljačka ide u državne džepove, nekako bi nam bilo lakše (i meni i kolegi koji zastupa kupca), ali 128.000 dinara je otišlo u džep notaru, a pri tome je, naravno, od nas dobio tekst aneksa i nije imao dozvolu da menja ni zapetu u njemu.
Ovo je jedan aspekt problema – ekonomski.
Drugi, po meni još važniji aspekt problema je veliko nepoznavanje posla od strane notara. Dva su primera sa kojima sam se lično sreo. U prvom primeru, isti ovaj notar Stanković je odbio da izvrši overu ugovora na osnovu ranije sudski overenog punomoćja koje je izdato na moje ime, i u kome je pisalo da sam ovlašten da overim i aneks istoga. Notar Stanković je protumačio da sam ovlašten da overim samo jedan aneks, jer nije pisalo u množini (anekse) pa sam bio prinuđen da od stranke iz Slovenije pribavljam još jedno punomoćje. Takođe, notar Stanković je odbio da izvrši overu aneksa na osnovu punomoćja overenog od strane notara u Beču (za punomoćnika kupca), jer je smatrao da punomoćje mora da bude overeno u formi notarskog zapisa, i da ne može da bude overeno u formi solemnizacije. Verovatno notar u Srbiji bolje zna od notara u Beču koja je forma neophodna za overu punomoćja!
Drugi primer neznanja dao je predsednik Komore javnih beležnika Miodrag Đukanović:
http://protestadvokata.org/wp-content/uploads/2014/10/2014-09-24-jb-zapis-Djukanovic1.pdf
Dve su materijalne greške u ugovoru koji je on sastavio: Prva greška je u čl. 1. gde je dozvolio da mu stranke same saglasno izjavljuju da se zabeležbe iz G lista ne odnose na stan koji je predmet prometa. Bio je dužan da zatraži potvrdu o tome od Katastra, a ne da prepusti strankama da same saglasno izjavljuju navedeno. Druga greška je u čl. 9 st. 1. t. 2. gde je naveo da je rok za prijavu poreza na prenos apsolutnih prava 10 dana, a nije nego 30 (čl. 36. st. 1. Zakona o porezima na imovinu).
Zaključak se nameće sam: Niti imamo toliko obećavanu pravnu sigurnost, a da ne govorimo o finansijskoj šteti koja se na nivou svih sudova u Srbiji meri sigurno milionima evra!
S poštovanjem,
Branko Božinović, advokat