Истрага није “ријалити”

У поплави свеопштег шунда, глади за сензацијом и туђом патњом, у домаћим медијима етаблирала се још једна забрињавајућа појава. Истраге у предметима у којима „постоји интересовање јавности“ могу се, као некада комбиновани фудбалски преноси, из минута у минут пратити на телевизији или у новинама. Тако, све чешће, у реалном времену сазнајемо шта је ова или она сведокиња рекла тужиоцу или полицији, шта је од доказа пронађено у стану покојног, да ли је полиграф „одао убицу“, па чак и шта ко од учесника у поступку „намерава да саопшти надлежним органима“! Екстремнији примери ове врсте омогућавају и увид у транскрипте исказа сведока сарадника па и фотографије са увиђаја!

Забава за грађанство оптерећено кредитима, неазпосленошћу и беспарицом, тако је обезбеђена. Уз кокице и пиво, може се уживо, као у „ријалитију“, пратити ток кривичног поступка још од његове најраније фазе! Може се задовољити порив за сензацијом и некажњено уживати у туђој невољи.

Зашто, уколико немам намеру да „моралишем“ (а немам), када је свима лепо, кварим ужитак?

Једноставно, зато што истрага није и никада не би смела постати само још један „ријалити програм“. Реч је о најосетљивијој фази кривичног поступка у којој су потребни филигрански прецизан рад, педантност и знање. И у којој је, најчешће, неопходна тајност! Управо све оно што нам толико често недостаје. Сви који се баве овим послом знају колико је предмета упропашћено само зато што је истрага „траљаво“ спроведена и што су у њој испуштени докази које је касније било немогуће прикупити.

Али како озбиљно спровести истрагу уколико готово истовремено са тужиоцем и инспекторима, а некада, парадоксално и пре њих, јавност сазнаје шта се налази на снимку и шта ће одређени сведок рећи? И шта ће бити следећи потез полиције… И који су све начини на које окривљени може сакрити неки доказ… И када се данима најављује хапшење и описује кретање особе која се прати. И како се озбиљно посветити овом послу, уколико се барем половина времена потребних за рад, издваја за достављање „врућих вести“ новинарима?

Опасност од могућег утицаја на сведоке и од уништавања доказа, представља један од основа због којих је окривљеном у истрази могуће одредити притвор. Задржавањем у притвору у оваквим случајевима жели се спречити ситуација у којој окривљени утиче на сведоке и са њима „усаглашава“ одбрану, преноси им „шта други говоре“ и информише их „шта они треба да кажу“. Ако се настави овим темпом, чини се да ће све то бити непотребно. Зашто уопште спречавати окривљене да контактирају сведоке и утичу на њих, када су ови, са детаљима истраге већ упознати из медија? Зашто, када већ сви знају све?

Јавност неспорно има право на обавештавање о току кривичних поступака, па и на основне информације о току истраге. Међутим, у свему, па и у овоме треба имати меру. Уозбиљимо се! Истрага ипак није представа за медије и јавност! Уколико се овакав тренд настави, неће бити тешко замислити да ће за коју годину, домишљати дистрибутери нудити посебне канале, на којима ће за додатну доплату бити могуће вршити увид у спис, пратити увиђај који обавља полиција или сазнавати наредне потезе тужилаштва.  Међутим, онда ни последице никога не би требале да чуде. Уколико се препустимо овом „ријалити“ приступу, све чешће ћемо бити сведоци тога да помпезно најављивани предмети, завршавају ослобађајућим пресудама, услед недостатка доказа које није ни било могуће озбиљно прикупити током истраге вођене преко „малих екрана“.