“Невидљиве” судије

Да ли сте чули за неког судију (а да није ваш комшија или познаник)? Да ли сте чули за неки његов правни став? Да ли су вас у школи учили о неком значајном представнику ове професије, који је обележио епоху и значајно допринео развоју права? Да ли знате ко су ти људи? Одакле потичу, у шта верују, који су им идеали?

Вероватно ћете рећи да је наше правосуђе у тако лошем стању, да у њему и нема судија за које би ваљало чути. Да ни нема правних ставова који би били вредни пажње. Но, да ли је заиста тако? Да ли је тачно да баш ни један припадник правосудне професије није заслужио поштовање? Или, још пре, да ли је одувек било тако? Да ли баш никада нисмо имали судију којим би се поносили макар колико и војсковођама, државницима или спортистима? Не верујем да јесте. Мора да је нешто друго у питању.

Специфичност судијског позива налаже суздржаност и непристрасност, и стога судије не спадају у људе којима је препоручљиво често појављивање у јавности. Међутим, да ли то значи да судије морају остати потпуно невидљиве и непознате друштву које им је поверило значајан задатак? У друштвима којима тежимо, судије представљају проминентне и веома „видљиве“ фигуре, чији се глас слуша и које се, када то друштвена дебата захтева, изјашњавају о разним питањима од јавног значаја (законима, реформи система, абортусу, казненој политици, верским слободама и слично). Насупрот томе, код нас је брижљиво негован модел судије који „говори само у пресуди“. Социјалистичко друштво у којем је обликовано домаће правосуђе, наведени модел развило је до крајњих граница, тежећи послушном судију апаратчику. Анти-елитизам и безименост, тако су постали генерацијске карактеристике професије. Јавност је за судије сазнавала само када буду ухапшене, разрешене или убијене.

Иако систем у којем судија избегава изношење сопствених ставова, осим у конкретном предмету, на први поглед обезбеђује потребну дистанцу и делује исправно, модел „невидљивог судије“ крије и озбиљне замке. „Скривање“ судија, праћено њиховим добровољним „кабинетским егзилом“ и одбијањем да се, готово у било којој ситуацији појаве у јавности (осим када због повреде сопствених права од јавности затраже подршку), вишеструко је штетно. Под плаштом бриге за самосталност и независност, производи се најчешће, управо супротан ефекат. Судије без „имена и лика“ лакше постају предмет притисака и уцена. Осећај социјалне непрепознатљивости, представља плодно тло и за развој осећаја професионалне угрожености и страха. Са друге стране, ова својеврсна социјална аутистичност, озбиљно штети и самим судијама. Одијум јавности, неповерење у правосуђе и судске одлуке, често медијски изазване, неупоредиво је лакше генерисати и одржавати када су судије у потпуности анонимни људи.

Пре неколико дана у дневној штампи је објављен текст у којем је садржан и наводни коментар једног судије Врховног касационог суда који је „желео да остане анониман“. Заинтересовао ме је тим поводом, не наводни коментар колеге, већ коментар једног од читалаца који је навео како је управо у томе „цео проблем“. Тешко је, каже читалац очекивати „интегритет и самосталност … обичних судија кад један судија Врховног суда не сме да стане иза својих речи?“. Не знам да ли је текст који је овај дневни лист пренео аутентичан, али, чак и уколико није, ипак представља парадигму стања у професији и верну реплику многих ранијих стварних епизода. При томе, могао бих се у потпуности сложити са размишљањем читаоца. Зашто би судија било ког суда, дајући коментар, тражио да „остане анониман“? Зашто би се и од кога крио? Чега би се и зашто плашио? Ако је пак захтев за анонимношћу постављен због неприличности коментара, зашто је коментар уопште дат?

Када сам својевремено почео са писањем блога, значајан део колега, отворено је изражавао скепсу. Верујем да и данас већина, позивајући се првенствено на неуобичајеност мог поступања, не оправдава то што радим. Иако често неспремно да се супротстави чак и екстремним примерима непрофесионалности у струци, правосуђе парадоксално, показује значајан степен унисоности када је реч о супротстављању било каквим, па макар и бенигним новотаријама, попут писања блога. Бранша која хронично пати од неповерења јавности, и којој се редовно пребацује значајан део одговорности за кашњење у досезању демократских стандарда, ревносно негује моделе, од којих су неки значајно допринели постојећем стању.

Реформа правосуђа не може се свести на „поправљање статистике“, брже решавање предмета и прописивање критеријума за „мерење“ успешности. Стварна промена постојеће слике о домаћем судству неће бити могућа уколико понудимо само бројке и графиконе уверавајући грађане да ови показују бољитак. Озбиљна реформа, уверен сам, почиваће на темељној промени „модела“ судије који познајемо. Уместо невидљивог и безименог чиновника, који је деценијама стваран, судија којем ће грађани веровати, мораће убудуће чешће да „излази из кабинета“, чешће да проговара и заувек одустане од захтева за давањем „анонимног коментара“. Једном речју, мораће да покаже људски и професионални лик. Стварна реформа правосуђа, поред многих других аспеката, мора обезбедити, како право јавности да упозна своје судије тако и право судија да од грађана више не буду скриване. Само тако биће могуће избећи обе врсте изненађења. Како оних до којих долази када јавност сазна за судију који се огрешио о струку, тако и оних до којих долази када та иста јавност сазна за судију који је пензионисан у двособном стану, из којег је четрдесет година градским превозом одлазио на посао.

Podelite sa prijateljima

Facebook
Twitter
LinkedIn
Email

11 Responses

  1. Mišoni, već vidim kako će ovo biti obavezno štivo za studente prve godine na Uvodu u pravo. Sjajan blog! Svi tekstovi dosad, pun pogodak!

  2. Postovani sudija Majicu, jutros sam dok sam se spremao za posao razmisljao o ovome, o kabinetskim sudijama koje govore samo kroz svoje presude, i jutros dodjem do Vaseg bloga, na kojem ste na jako dobar nacin iznijeli svoj stav.

    Nastavite, radite pravu stvar 🙂

  3. Upravo neznanje samuje u kabinetima, dugo vremena nisam sreo nekog ko sme da se suoci na granicama rasprave o realnim pravnim pitanjima, vec 4 godine bauljamo po blatu kriminalne reforme za koju niko krivicno nije odgovarao a ja ni danas ne mogu da shvatim kako neko odgovara zbog pogresnog izbora 6 lokomotiva a niko ne odgovara zbog ocigledne namestaljke u pogledu izbora i neizbora 1600 sudija.
    Sta te kabinetske bube tera da izadju na svetlost dana kada su tu sigurne i lepo spavaju u cauri takozvane NEZAVISNOSTI SUDIJE. Pa ne postoji gluplje razradjena pravna floskula od te nezavisnosti u nasem pravnom sistemu i veca zloupotreba. Konstrukcijom sistema bez ijednog kontrolnog mehanizma napravili smo anarhiju koja je nevidjena na pocetku 21 veka. Cenu placaju gradjani a mi advokati kidamo zivce nemocni da primenimo osnovne postulate zakona citajuci svakog dana svakakve nebuloze u presudama.
    Taj nakaradni sistem nastavlja se sa notarima i izvrsiteljima koji bez ikakvog kontrolnog mehanizma ulaze u pravni zivot i odresenim rukama dele pravosudnu vlast i mogu na taj nacin bez kontrole ali realne da primenjuju zakone kako se to kod nas radi, ne kako glase vec kako oni koji ih primenjuju misle.
    Bicu slobodan da se i dalje ukljucim u diskusiju jer mi se svidja mesto na kome mozemo izneti anomalije pravnog sistema u kojima zivimo i radimo.

  4. Слажем се да независност може бити злоупотребљавана, нарочито уколико се меша са неодговорношћу. Међутим, било би опасно било када, па и у тренуцима оправданог незадовољства због стања у правосуђу, на било који начин доводити у питање ову тековину. Управо су и неки од проблема које помињете настали, не због “превише”, већ премало стварне независности правосуђа. Мислим да је решење у два паралелна процеса. Једне стране у јачању механизама незавосности а са друге стране у пажљивом и промишљеном бирању оних којима ће ова улога а самим тим и незавиност бити поверени. Када сам пре извесног времена једног страног колегу упитао који су најфикаснији механизми контроле судијских поступака код њих, он ми је одговорио следеће: “Знате, ми мање пажње полажемо контроли и ограничавању судија. Више се трудимо да приликом избора кандидата донесемо праве одлуке. Онда је су и потребе за ксанијим реакцијама мање”.

    Наравно, не мислим да контрола и механизми заштите не би требали да постоје, али се и сам залажем да коначно озбиљнију пажњу посветимо питању коме поверавамо овако значајну функцију. Овом питању биће посвећена и једна од наредних тема.

    Хвала на коментару и интересу за блог!

  5. Iskreno mi je zao sto posle 30 godina staza moram da konstatujem da je izuzetno mali broj sudija zavredeo da postane vidljiv odnosno prepoznatljiv po svom slobodnom i strucnom misljenju. A da zlo bude vece od bivsih sudija najvise su eksponirani oni koji su bili poznati po svojoj bezrezervnoj podrsci aktuelnoj izvrsnoj vlasti. Izuzetno mi je drago da se oglasio neko ko ima sta da kaze sa puno pravnickog i ljudskog kredibiliteta. Nastavite kolega Majicu u ime svih nas koji smo makar uobrazili da smo samomisleci. Dobro zdravlje Vam zelim

Leave a Reply to misamajic Cancel reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Pogledajte ostale blog članke